Koncert:
Diet salsa

Santana, 11. VII 2009, Kalemegdan/Donji grad, Beograd

U (ranom) pubertetu nemoguće je zamisliti da ćete koncert iste zvezde – koja vam je već tada delovala ‘matoro’ – pa još u istom gradu pratiti i kad budete trostruko i jače stariji, a baš se to dogodilo sa Karlosom Santanom (r. 1947), tada u našoj revijalnoj štampi (pratabloidima) neretko pisanim ‘Satanom’. Naime, oktobra ‘75. u tada novoj hali ‘Pionir’ na turneji između LP-ija Borboletta i Amigos, među brojnim (sve slabijim) njegovim ostvarenjima licencno objavljenim i u Jugoslaviji, grupa je lako mogla delovati istrošeno i na putu gašenja, pa su im šou gotovo preoteli Earth, Wind & Fire (EWF), disko-zvezde u usponu, zapakovane da im podgreju publiku. Prošle subote međutim od vrhunaca postignutih u međuvremenu, gotovo redefinisana megakomercijalnim Supernatural ‘99, bilo je teško setiti se veličanstvenih Santana Band Mk I i II. Toliko teško da je jedna od reklama tvrdila i ‘...Santana... prvi put u Beogradu...’, što doduše nije isključeno znajući da Karlos onomad beše Devadip i da je možda uspeo da seljaka svoju dušu, još od tih 70-ih kad je veru menjao često kao i pevače.

Zajedničko za oba ta nastupa je da su od nižih live-dometa Santane lično i grupno. Jer, koliko je njegov/njihov kvalitet u zviždećoj glatkoći i raspevanim solima Karlosove gitare, toliko je (bio) i u masnom i masivnom zvuku i latino-fanku prvih, nedostignutih postava ovog benda, a ni plesne/pevne numere nisu nedostajale. Provetravajući svoj identitet Santana je još ‘83. na solo-izdanju uspešno oprobao formulu s gostima/spoljnim saradnicima (LP Havana Moon – Vili Nelson, Booker T. & MGs, Fab. Thunderbirds) koja je Supernatural milionski rasprodavala kao odličan latino-pop, a sledili su manje ubedljiva ponavljanja; no, čak i posle All That I Am 2005. uživo je to bio solidan Best Of program sažete, briljantne svirke samog Karlosa, dok je poluanonimni pevač dovodio pesmu tek do refrena odakle je preuzimala oduševljena publika. Utoliko čudi što posle kompilacija Ultimate 2007. i prošlogodišnje Multi-Dimensional Warrior, na turneji naslovljenoj ...Trip Through The Hits ima toliko praznog hoda, tezgaroške kupovine vremena labavo aranžiranim, dugodosadnim instrumentalima koji nisu ni bleda senka vudstočki proslavljenog Soul Sacrifice iz doba kad još niko nije ni sanjao World Music. Možda mu je još od svetskog hita Smooth u trećoj mladosti dojadilo da klinci rezonuju: ‘Super latinica, ama ko je onaj brkati čilager što se gura da svira solo?’

Elem, davno obećavano za završni koncert Univerzijade (otud na zvezdinom sajtu Belgrade Youth Festival?) i odonda oćutano, Santanino gostovanje u poslednji čas oglasila je Komuna (taman osvetlivši obraz koncertom AC/DC), odjednom preuzeo SkyMusic, da bi na kraju u to bio upleten i BELEF, dakle i novac nas građana/poreskih obveznika. Neminovno je sledila zbrka s ulaznicama/oznakama organizatora, gnjavaža za novinare/fotografe, itd. U senci EXIT-a gde je neko napravio One Step Beyond, prostor podno kalemegdanske tvrđave, poslednjih sezona poprište za publiku besplatnih pivskih festivala s dosta rokenrola, uređen je slično, i korektno za zvuk/preglednost. Do 10.000 posetilaca s ulaznicama po 3.950–5.950d. nije se baš obradovalo što mnogi sve to s jednakim uživanjem prate sa zidina, padine, livade, rečnog šetališta itd. Uštedeli su i brojni pristigli u poslednji čas, plaćajući pripadnicima raznih obezbeđenja i kontrola da ih uvedu pomoću neoštećenih propusnica, koje su uniformisani malo pre toga oduzimali novinarima i gostima. Srpski, balkanski & provincijski je i da se i zagrevanje pred svetskim velikanima poveri povampirenim Reginama, Amajlijama i lokalnim di-džejevima.

U 10-članom sastavu najpoznatiji je bubnjar Denis Čejmbers (Dennis Chambers, ex Parliament/Funkadelic), klavijaturista F. Ravel je veza sa EWF i softverski imitator zvuka Hammond orgulja, a bezlični pevači sad su Endi (Andy) Vargas i Toni Lindzi (Tony Lindsay). Karlos je amorfno solirajući citirao sve žive (a posebno mrtve) uključujući laku klasiku, intonirajući i niz svojih hitova koje nećemo čuti te večeri. Maria Maria izvedena je kao džinovski video-džuboks, mačo Evil Ways pretopljena u skandiranje Koltrejnove Love Supreme, podlogu za Santanin monolog posle koga gđa Da Vinča mora da ga uvrsti u izbor za Mis Srbije. Glavni instrumental bio je EUropa, a između standarda Black Magic Woman, Oye Como Va i Smooth rastezali su se pasaži povremeno kao loša kopija Allman Brothers Banda, ne samo kao loša kopija Santane. Zakuvavši pred sam kraj dvočasovnog programa, Karlos i ekipa dostigli su vrhunac bisom Corazon Espinado i Jingo. Raspalili se svi kojima je solo što duži/brži, to bolji.

No, ni EWF nisu u bitno boljoj formi, kao što se pre par godina uverismo takođe u Beogradu.

Dragan Kremer