Lisica i ždral Deset zapovesti Ako već tj. još uvek letite drugom klasom kojoj se politički korektno tepa "ekonomska", preduzmite barem neke korake da vam putovanje ne presedne preko svake mere

piše: Ljubomir Živkov

1. Nemojte se polomiti da u avion uđete među prvima

Za razliku od nekih kulturnih manifestacija gde sedišta nisu numerisana, vaše vas mesto u avionu čeka: ako vam sjedalo nije do prozora, ustajaćete da propustite saputnika koji dolazi posle vas, deset puta će zamoliti da izađe i uđe (naravno, baš kad napokon zadremate) i tu se ne može ništa, ali su dva ili tri sedišta ostala prazna tokom celog leta, što vi niste videli jer ste seli prvi i odmah štreberski zakopčali safety belt.

2. Čak i ako ste nepromišljeno ušli među prvima, nemojte hitati da prvi nađete i mesto za vaš ručni prtljag

Saputnici koji su na aerodromu i na samom gejtu izgledali pitomo bez ikakvog će prenemaganja i skrivanja, na vaše dakle oči, odgurati vaš prtljag u ćošak, nazidaće jednu na drugu vaše torbe u kojima je keramika, penkalo, naočare etc. da bi onda svoje stvari natenane poređali i preko svega s ljubavlju stavili svoj mantil.

3. Zauzmite blagovremeno odbrambeni položaj: persona ispred vas će vam se bez pitanja i bez upozorenja prosto spustiti u krilo, gnječeći vaša kolena i vaš laptop

Sećam se prvih svojih vožnji "Lastom", nauka tek beše otkrila sedišta koja mogu da se pomere unazad. Pre nego što se latiš ručice okrećeš se ka putniku iza sebe i pitaš bi li mu smetalo da izvesno vreme putuješ blago zavaljen, taj ti, ako nije teški baksuz, to odobri... U avionu ovo ne važi. Osoba ispred tebe jednostavno ti seda u krilo, uzburka opasno tvoju vrelu kafu koja je na poleđini tog njegovog sedišta (tačnije: ležišta), mnogi bezobzirnik se snažno proteže unazad nadajući se da možda još uvek nije iskoristio sve što mu je konstruktor sica priuštio: ako nema više zubaca, kuglagera i hidraulike, idemo na savitljivost naslona i na luft kojeg, gle, uvek ima!

Zato pre nego što do nemile situacije i dođe, treba sedeti razmerno uskakavčen, sa kolenima predostrožno uprtim u zamišlj. protivnikove lopatice – kad otpočne njegova invazija, treba pružati otpor i zakinuti mu makar petnaest stepeni u njegovoj rotaciji slepoj za okolinu.

4. Nemojte jesti sve sto vam život u avionu pruža

Smatra se da kloparanje voza i truckanje po prugama koje kod nas još imaju one tu-dum, tu-dum sastavke podstiču apetit, te da je više od 85% pilića ponesenih za put načeto i pojedeno u prvih pola sata putovanja makar ono trajalo i petnaest sati, vožnja brodom i kod najdosadnijih trezvenjaka izaziva želju za alkoholom, u avionu se pak dešava i to i drugoe... Kad bi neka kompanija pristala i kad to ne bi bilo potencijalno pogibeljno, ja bih na prekookeanskom letu udesio da se servira petnaest ili više obroka, koliko može tehnički da se izvede. U prvoj klasi tokom opita ne bi leteo niko, tu bi bile zalihe hrane, honorarne stjuardese i klinika Anlave. Tvrdim da bi putnici pojeli sve što bi im bilo servirano. Da su u svojim kućama, većina ne bi bila gladna, ali kad god avionska hrana iznova zamiriše, svi se bude, zveckaju stočići koji se stavljaju u borbeni položaj, jede se sve, bez obzira u kojoj se časovnoj zoni zrakoplov nalazi i nesmotria na to što je od prethodnog obroka prošlo svega sat i po. Muzičari su isti takvi. Ako nam gostioničar daje i hranu, a znajte da taj daje bednu gažu, nijednom nećemo taj obrok propustiti; ako li sviramo u krčmi koja hranu ne dava, niko neće ni osetiti glad; popićemo po dva pića koja gazda daje i nakon toga, gle, neće biti ni žeđi. Što nas baš i dovodi do naredne zapovesti.

5. Uzimaj samo napitak koji bi bio spreman da platiš

Vožnja avionom je smrtna opasnost pa se čim nestane tvrde podloge pije oko osam puta više nego inače.

Asketska putovanja do Tivta i uopšte nad starim kontinentom završe se bez bunta ili masovnijeg negodovanja, može se dakle nekoliko sati bez jela i pića: posluže te vakuumiranim keksom vtoroi svezhosti i ti misliš kako je to samo da zavaraš glad dok se ne podgreju vegetarijanska pasta, pile, ajmokac, morski plodovi i šta ti ja znam, kad, posle toga dobiješ još samo jednu bombonu i dođe ti da kažeš: aman-zaman ljudi, ovaj je let međunarodni, iako ste granice u Evropi manje-više ukinuli! Putujemo tri sata, dva sata sam došao ranije na aerodrom, pola sata ću čekati prtljag, dajte nešto ozbiljno...

Na prekookeanskim letovima je pak tušta i tma đakonija, sokova i destilata. Neprekaljeni putnik najpre krišom motri hoće li onaj što je tražio konjak morati da ga plati, jer ako je na aerodromu sve onoliko skupo, kakva je skupoća tek u avionu! Ispostavi se, međutim, da je sve besplatno, i sokovi, i pivo, i taj konjak, i vino, belo, crno... Da li ljudi piju od treme, dosade ili zato što drže da su to sve platili novcem do kojeg nisu tako lako baš ni došli? Uh, kad bi se u jednom trenutku popalila sva svetla i kad bi se čulo pojačano ono cim-bom koje najavljuje turbulenciju pa da stjuardese svaka sa blokčetom u ruci zađu po rešteraciji: "Šta smo ono imali? Tri oranž đusa, četiri konjaka, tri bočice belog i dve bočice crnog vina, kapamu, košer sutlijaš, vegetarijanski bećar-paprikaš..."

6. Ne zavidi bratiji osamljenoj u prvoj klasi

Prolazeći kroz prvu klasu pomislio si: otkud ovim bumbarima pare da plate foteljetine između kojih možeš šator da razapneš! Tu su osim poslovnih ljudi i političari, naši predstavnici: u kupovini njihove karte i mi smo učestvovali, pa kad se oni tamo razgaće, a stjuardese povuku plišane zastore da im ne bismo brojali zalogaje i da im ne bismo urekli te lobstere i kavijare – putujemo i mi prvom klasom.

Razlika na nebu nije veća od one na zemlji.