Zakon o informisanju koji ima paragrafa i »zaprećenih kazni« više nego ustav neke oveće latinoameričke banana države iz druge polovine prošlog veka

Jedna od definicija čuda glasi, otprilike, da je to događaj za koji nema objašnjenja u okvirima ne samo naučne, već ni obične, zdravorazumske pameti.

Čuda, primetiće skeptici, ipak nisu baš ni jedinstveni ni od istorijskih okolnosti sasvim nezavisni događaji. Darvinistički nastrojeni skeptici mogli bi dodati da čuda, kao i sve drugo, evoluiraju. Na primer, negdašnje čudo da čovek leti danas je notorni deo globalnog saobraćaja, mada još uvek ne i da to čini s pogonom na sopstvene mišiće – što se, inače, već odavno desilo. I nije zabeleženo kao čudo.

U mračno doba Miloševićevog režima čudima su nas rutinski i svakodnevno zasipali zaduženi čudotvorci, od političara na jednoj, preko »javlja mi se« specijalaca-tumača u gotovo svim postojećim medijima, do eksperata za proizvodnju srpske rečne podmornice, eksploataciju Tesline purpurne ploče i, naravno, tajnog ruskog oružja Elipton.

U to vreme, kompletna današnja srpska vlast – izuzimajući časni izuzetak Ivice Dačića – svim se silama borila, bar tako kažu, protiv diktatorskog režima Slobodana Miloševića. I, među mnogim od stvari za koje su obećavali da će nas uvesti u bolji svet čim oni dođu na vlast, bio je i zakon o informisanju koji će se, kao u ona mitska vremena Kraljevine Srbije s početka XX veka, imati samo jedan član: »Štampa je slobodna«. Tačka.

I, gle čuda!

Skupština Srbije – treba li još dodavati: demokratska, izabrana, većinski proevropska, itd. itsl. – već u devetoj godini bolje budućnosti usvaja Zakon o informisanju koji ima paragrafa i »zaprećenih kazni« više nego ustav neke oveće latinoameričke banana države iz druge polovine prošlog veka. S tim što je takve danas u Južnoj Americi teško pronaći. Države, a zakone još manje.

Ima još tih naših, zakonodavnih čuda. Recimo, na primer, zakon o sportu, već godinama zapeo zbog dva člana kojima – baš zakon o sportu, vidi sad novo čudo – reguliše pravo vlasništva nad nekretninama. Ili, upravo najavljeni, naj-najnoviji zakon o legalizaciji divlje gradnje, po kojem će – u skladu s viševekovnim iskustvom – nastradati poneki vlasnik divlje šupe, ali ne i podvižnici demokratskog urbanizma usred Beograda, i šire. Neko bi možda zlobno dodao kako se u svim ovim čudima radi o banalnoj i savršeno ne-pravnoj činjenici da zakonodavac iz više nego čudnih razloga, zakone donosi imajući na pameti posebne slučajeve, ime, prezime i adresu zločinaca a ne princip (kakav god, čak i pravni).

Eto zašto ovog leta u srpskim novinama (medijima) nema uobičajenih drekavaca, vampira, letećih tanjira, troglave teladi, vukodlaka... Ne javlja se više ni oznojeni lik svetog Save na bukovoj cepanici za ogrev, ni uplakana Bogorodica u živom drvetu, čak ni Miloševićevo lice, jasno vidljivo na parčetu prepečenog hleba koje je iskočilo iz tostera potpuno nevinog građanina.

Srbija, zemlja čuda, pala je na niske grane. Zakon je čudo.

Aleksandar Ćirić