Vreme
VREME 969, 30. jul 2009. / VREME UžIVANJA

Tenis

Pre neki dan prijatelj me je pozvao da igramo tenis. U prvom trenutku hteo sam razumno da odbijem neuviđavnu ponudu. Četiri godine potrčao nisam, nagojio sam se više od deset kilograma, pušim dve pakle dnevno, dah mi je postao kraći, korak teži. A onda je on rekao "dođi da te isprašim" i meni je izletelo: "Važi."

Kako su se bližili dan i termin meča – osam uveče, sredovečna gospoda leti i ne bi trebalo da igraju ranije – osećao sam sve veću nelagodu. Zašto sam pristao? Možda je to jedna od onih sudbonosnih odluka u životu, pomislio sam. Šlogiraću se, ili ću možda dobiti infarkt, završiću u urgentnom centru, pokušaće reanimaciju i neće uspeti. "Njegovo veliko srce nije izdržalo", pisaće u čitulji. Neće pisati da je četrdesetčetvorogodišnja budala krepala zato što je iznebuha trčala za lopticom, jer nije htela da izgubi set. Osećao sam da će nešto loše da mi se desi.

Došao je i taj dan. Uz crne misli, preturao sam po ormanima i fiokama ne bih li pronašao šorc. Patike, u mom prethodnom životu izmrljane crvenkastom šljakom, čamile su u nekom budžaku, reket sam godinama vozao naokolo u gepeku od kola. Manijakalno sam pio vodu i limunadu, kao što se valja pred fizičke napore na visokim temperaturama. Oprostio sam se sa ženom i decom, pomazio psa i krenuo u neizvesnost posve pomešanih osećanja. Od – šta mi je sada ovo trebalo, do – igraću tenis!

Nekada sam igrao skoro svaki dan. Na Kalemegdanu, na "25. maju", na terenima u Južnom bulevaru, u Bloku 23, na Banjici... S lepim vremenom ceo društveni život mi se premeštao na teniske terene. U amaterskom tenisu se oko sporta u istoj meri vrti pijenje i jedenje s prijateljima i neznancima. Sve sami veliki eksperti stručno analiziraju kako klupske tako i mečeve Đokovića ili Ivanovićeve. I, u sklopu svega toga, naravno, međusobno izazivanje, provociranje, izrugivanje, opklade, rivalstvo. Teniski amateri ozbiljno shvataju svoje mečeve. Nerviraju se, psuju, viču, neki varaju ne bi li dobili. Jedan moj prijatelj bi od besa, kada loše igra, lomio reket, ili njime gađao posmatrače koji dobacuju. Drugi bi se danima durio kada bi izgubio meč. A nikome nije svejedno kada izgubi.

Zašto? Ne znam. Kada se sve svodi na to da dva klipana trče za lopticom ne bi li se videlo ko bolje može da je udari, a za to nikakve pare ne dobijaju. Nekakva mužjačka potreba za nadmetanjem, valjda. Surogat za dvoboje mačem ili kuburama. Teniske amaterke nikada nisam video da se nerviraju zato što gube. Za njih je tenis rekreacija i razonoda. To jest, ono što zaista jeste, bez ikakve nadgradnje i pravljenja fame. I prilika da se prikažu nove haljinice i suknjice.

Baš sam voleo da igram tenis, mada nisam neki igrač. Samouk sam, skoro svi udarci su mi nepravilni. Ali sam (bio) brz i precizan. Redovno sam dobijao daleko bolje igrače. Briga me baš za neki dublji smisao udaranja po loptici, kada je takvo uživanja kada te loptica sluša, ide gde hoćeš, kada protivnika šetaš s jednog kraja terena na drugi dok dušu ne ispusti i gledaš kako se nervira što ne može da ti vrati istom merom. Prvo jak spin u levi ćošak, pa u desni, pa skratiš lopticu, pa ako i to stigne, samo je lagano prebaciš pored njega. Pa onda mučiš protivnika, produžavaš poene, udaraš lopticu taman toliko jako da može da je stigne. Kako je to dobro osećanje kada igra preraste u nadmudrivanje, kada tražiš i nađeš slabu tačku protivnika, pa je besomučno napadaš. I onda prijatan, zdrav zamor posle fizičkog napora, kada kroz znoj izbaciš sav nikotin, kofein i ostatke alkohola, pa tuširanje, piće, kafa i cigarete.

Sve je to bilo do pre četiri godine, kada su mi se rodile ćerke, dve najednom. Sportski život mi se sveo na šetanje dece u parku. I onda sam ponovo izašao na teren. Noge kao da nisu bile moje. Loptica je išla nekim svojim putem, bez obzira na to kako je ja udarao. Vrteo sam onaj reket sa olabavljenim španom koji je godinama bio u gepeku, mučio se, tražio udarce, i tu i tamo bi ih pronašao. Onda sam zaboravio na sve opasnosti koje vrebaju moj sredovečni organizam. Vukao sam se po terenu najbrže što sam mogao i govorio sebi: samo polako, nemaš snage, ne trči za svakom lopticom. I svaki put bih potrčao, instinktivno, sve po nekom sećanju da mogu da sustignem nešto, što je postalo nedohvatljivo. Što je prošlo. A ipak, potrebu da preživim ceo taj atak na srce, pluća i kolena, nadjačala je želja da pobedim prijatelja koji godinama, i zimi i leti, bar dva puta nedeljno igra tenis i baš se nameračio da me odere.

Nije uspeo. Dobio sam nekako taj jedan set i jedva ostao na nogama. Povredio sam desni ručni i levi skočni zglob, išijas me je žigao pri svakom koraku, novopečeni žulj na dlanu me je pekao, ligamenti na preponama alarmantno su me boleli. Tenis za mene više nikada neće biti što je nekada bio. Biće stvar kompromisa, beg, negdašnje osećanje lakoće je neponovljivo. Ali nadoknadivo. Jer, za koju godinu, moći ću da igram tenis sa svojim ćerkama.

Andrej Ivanji