Kratka i upotrebljiva latinska izreka „Jao pobeđenima!", propisana varvarskim ustima izvesnog galskog plemenskog vođe Brena, ima bar dve odlike koje će nedostajati domaćim projektima pobede: jasnoću programa i iskrenost namere. Zato će domaći pobednici, izvesno, više uživati. Pre svega, biće ih neuporedivo više. Patetična je i neodgovorna egzistencijalistička laž da u građanskim, kao i ostalim ratovima, svi gube. U građanskim ratovima pobeđuju sve strane-učesnice, a ustvari su uveliko olakšane lokalnim nacionalnim tradicijama proglašavanja pobede za poraz i obrnuto, uz korišćenje „duhovnih" pobeda kao nagradnih kupona u svakom narednom ratu. Kada, dakle, svi pobede na svojim trijumfalnim bunjištima, svi ostali, apsolutna većina, biće pobeđeni za više nego samo za „jao". Nema boljeg znaka za to od ponašanja sveprisutnih ljudskih mirođija, koje, još mokre i masne od ranije nacionalne supe, sada skaču u mirotvoračku supu.

Čak i ako im je negde tajming bio pogrešan (a obično nije), uvek imaju po jedan vid prošlosti koji se sada može iskoristiti, jer ne ostavljaju tragova o promenama svojih stavova: oni su besprekorno uopšteni i umereno humanistički. Ali, pravog uživanja se odriču. Prvu, najintenzivniju fazu, zvanu „uza zid", obično masovno izbegnu. „Uza zid" je rezervisano za one na pogrešnim mestima i u pogrešno vreme: slede faze „u žice", pa „na sud", pa „mere", a onda „jao" većinu zaboravi, jer su pobednici zabavljeni problemima pravilne raspodele duhovnih i drugih pobeda. Ako se mirođije od uživanja suzdržavaju, bar javno, a „jao"-većina i pored najbolje volje ne uživa mnogo, treba se okrenuti ekspertima uživanja, odnosno pobednicima. A oni se pamte veoma dobro, premda se o njima malo govori. Brza priprema, odnosno samoproglašavanje, daje im nedostižnu prednost. Oni vole pravdu, posebno individualno sprovedenu. Zavisno od duhovnih horizonata pobednika, predmet pravde može biti sam život, stan, prestižno mesto (od akademika do supružnika), bilo koja stvar. Najrafiniraniji pobednici mogu da zažele i čisto, neopterećeno interesom, metafizičko uživanje, ali će većina, opterećena malograđanštinom i frustracijama, potražiti neka opravdanja u pitanjima, zaslugama, kolektivnim emocijama, ljubavi i sličnom. Mnoštvo pobednici zamenjuju nezajažljivošću. Za „jao"-većinu nema mnogo opravdanja, jer su svi postupci pobednika deja-vu: doduše, većina teško može da pobegne, da se sakrije, da se uspešno dodvori i, uopšte, da ne da pobednicima teško dostignuto uživanje. Na udaru uživanja neizbežno su siromašni i nezaštićeni, ali kvalitet uživanja daju bogati, nezavisni, tvrdoglavi (namerno usamljeni) i lajavi. Razlike u kontekstu tek daju pravi ukus pobedničkog uživanju: dok se, na primer, u posleratnoj Francuskoj bez uživanja iskaljivao na šišanju okupatorskih ljubavnih službenica, i nikome nije padalo na pamet da nekoga proglasi izdajnikom zbog toga što ima kuću i u njoj sumnjive knjige, u domaćim prilikama su neke službenice čak veoma uspešno preživele: patrijarhalni model ponašanja može imati i svoje prednosti. No, kada prođe prvi talas uživanja, koji se može opisati kao opšte trebljenje, i kada se broj izdajnika opasno približi broju svih koji nisu pobednici, pa se čak primete znaci trebljenja među samim pobednicima, trenutak je za umirena, tajna uživanja pobednika: oni će doneti novi stil oblačenja, friziranja i mirisanja, novu muziku, novi jezik, novu književnost. Mnogi će preživeli izdajnici u tamnim kutovima svojih kuhinja celokupni novi trend označiti kao smrad: smrdeće im, ne zbog mutnih proročanstava, nego u okvirima racionalne procene, otprilike pola veka.

Naravno, moramo se ipak upitati može li se poboljšati ova tužna sudbina predmeta uživanja. Emancipacija izdajništva? Koji bi je ludak mogao predvideti za Beograd ili Zagreb? Bivše društvo je počivalo na uživanju u pobedi, učili su nas da postoje pravedni i nepravedni ratovi, da je odbrana sveta (šta god pod tim podrazumevali). Armija je, kako se sada vidi, naučena da se bori protiv pobednika, odnosno partizana: sruši sve, svi su krivi, svi sarađuju, svi su živi. Koncept pobede, izgleda, nužno dovodi do novih ratova. Izgleda da ima samo jedan lek protiv ovako masovnog i moralno opravdanog uživanja smrti. Drugim rečima, jedini koji nam mogu pomoći (ovim očito predviđam svoju poziciju u neizbežnoj pobedi) jesu mrtvi, naši mrtvi. Njih će, doduše, u krajnjoj nuždi koristiti i pobednici: na nama je da uz pomoć sećanja na mrtve izbegnemo svako povezivanje radosti i pobede. Paljenje sveća već uveliko kvari buduću pobedu.

Kult mrtvih nije prostor iskeženog pobednika: oni u skupštinama, mi pri svećama, oni na paradama, mi u crkvama; oni u našim kućama, mi na groblju. Jer, ratovi su privremeni, a pobede večne. Ili, mnogi će preživeti rat, ali će malo njih preživeti pobedu. Uostalom, kult mrtvih možemo videti i u drugom svetlu, skoro svetlije: zemlja koja više ne postoji izbacila je iz sebe prvi i poslednji put kvalitetnu emigraciju. Ono kvalitetno što je ostalo, steklo je u izolaciji od budućih pobednika snagu moralnog uzora: ujedinjene u kultu mrtvih i u užasavanju od bilo koje pobede, ove dve grupacije možda mogu reafirmisati jedno staro uživanje, koje samo po sebi ne donosi gotovo ništa: uživanje u životu.

SVETLANA SLAPŠAK