Sto minuta u novinarskoj loži bez novinara na stadionu Crvene Zvezde

Kasnio sam na utakmicu dva minuta i to je prouzrokovalo odmah dve posledice: hajde što u prostoru namenjenom novinarima nije bilo mesta za sedenje, jer je loža bila ispunjena kojekakvom mlađarijom i drugim prijateljima kluba, nego je Dinamo iz Tbilisija već vodio jedan prema nula! Prvo je stajalo da je strelac mali Savić, a docnije je ispravljeno na Lekić – siroti centarfor – prvi gol u Zvezdinom dresu pa u svoju mrežu!

Ovo je bio šok za mene iako sam se trudio da stvar posmatram kao izveštač i tek kada sam video rezultat na semaforu shvatio sam značenje rečenice koju mi je uputio radnik obezbeđenja na ulazu na tribinu dok sam protrčavao pored njega: „Sad ti ne treba ni karta".

Seo sam na stepenice i skoncentrisao se na ono što se dešava na terenu. Tamo se tim mučio, ali je u tom mučenju bilo nekog sistema: igrači su se dodavali, nisu srljali, pokušavali su da deluju organizovano uprkos nevelikom fudbalskom umeću i nedostatku vremena da se uigraju. Videla se jaka želja, a sa tribina je dolazila zaista snažna i glasna podrška koja ni jednog protivnika ne može da ostavi ravnodušnim. Bila je „rana faza utakmice" i razmišljao sam o tome da još ima šanse da se stvar preokrene ako se brzo postigne gol.

To se ubrzo desilo! Jedan jedan! Svi smo skočili i počeli da se „deremo" zajedno sa celim stadionom! Par sredovečnih je ostalo na svojim mestima, zamišljeni nad svojim beležnicama – izgledali su kao pravi novinari. Ko je strelac, ko je strelac pitali su se svi okolo, spiker je reagovao sa zakašnjenjem i na semaforu se pojavilo prezime Perović, A-ha, to je broj 23, što rekli menadžeri.

Zvezda je napadala, navijači su pevali i urlali, „novinari" su psovali. Jedan do mene je neprestano istrčavao iz lože i vraćao se, držao se za glavu i pokušavao da ne padne preko ograde. „Ovaj Lekić, pa ko je njega doveo, ja ne mogu da verujem ko igra za Zvezdu, pa gde to ima" ponavljao je taj i sve iz te serije plus psovke, neprilične za pominjanje.

Usred te gungule i jalovih napada još jedan gol za Dinamo! Ništa nije izgledalo ni govorilo da će to da se desi, ali kada golman promaši loptu na koju je izleteo, kao da je razrok nedajbože, dvojica u odbrani se ukopali kao srpski vojnici na Kolubari, nekom „Adadzeu" nije bilo teško da ćušne „balon" u okvir gola. Oko mene još jače urlanje. Jedni čupaju kose, drugi samo skaču i psuju, treći pokušavaju da polome sto ispred sebe golim rukama. Neki mali, možda iz nekog dečjeg magazina, kaže: „Tata, ’oćemo mi da krenemo kući?"

Pokušavam se da se ponašam kako priliči, fokusiram se na teren. Tamo, nošeni publikom koja je još glasnija, igrači Zvezde „kao Marija na Prkosima" bespoštedno jurišaju na gol protivnika: greše, ali trče nazad, oduzimaju lopte, opet loše dodavanje, pa trk nazad, pa kilavi centaršut, pa prodor s desne strane i, dva dva! Mučeni Lekić je dao gol! Onaj pored mene, izgleda mi, psuje ga sada i kune još više, pa istrčava do šanka unutra da uzme vodu, a njegov „krupni" kolega zabrinuto gleda prema njemu kao prema klincu za kog se ne zna šta će sledeće da uradi.

Izjednačenje je vratilo nadu da je preokret moguć i da Zvezda pored velikog stadiona i podrške navijača ima i druge kvalitete fudbalskog kluba. „Novinari" zdušno navijaju prateći instrukcije sa severnog dela stadiona. Međusobno se domunđavamo između psovke i pokliča: ako damo još jedan do poluvremena naduvaćemo ih u nastavku, vidiš da su rođaci indijanci, samo otežu, samo se padaju, nosi ga na groblje doktore.....

Kraj prvog poluvremena se bliži i naše nade su sve manje. Momci se bore, ali ne mogu. Kad već ustanemo i krenemo ka šanku da ugrabimo besplatnu kafu i vodu, neki je centrirao opet s desna a drugi je kilavo iskosa sa leve strane protivničkog gola dobacio loptu do stative. Kletve i psovke, molbe upućene bogu koji nikako da nas pogleda. Baš sam odlučio da ubrzam odlazak na šank, kad opet Lazetić sa desna u šestnaest metara, tamo onaj mučeni Lekić zapliva na tren kroz vazduh kao Čavić kad se baca u bazen, udara desnom arkadom loptu i ona odlazi u levi donji golmanov ugao koji se „bacio" lepo, nema šta, ali nedovoljno daleko.

Zvezda prvi put vodi i sad se nekako na stadionu oseća da pobeđujemo sigurno, galama je tolika da više niko ni sa kim ne razgovara već se samo svi pojedinačno „deru" kao oni rekovalescenti alkoholičari u filmu „Šta je to u ljudskom biću" kada ispituju mogućnosti odjeka na planini u okviru terapije.

Na poluvremenu je kod šanka dobro raspoloženje, svi nasmejani, veseli, pojavljuju se i bivši golmani Zvezde Ranđelović i Stojković, moderno, mladalački odenuti, izazivaju pozornost „novinara" koji im prilaze i svaki drugi im uvaljuje po neki celiv. Popijem kafu i vodu i uzmem još jednu u „štek" za docnije, pa nazad na stepenište lože.

Drugo poluvreme malo docni, što nam takođe izgleda kao marifetluk lukavih Gruzina, koji zahvaljujući toj svojoj osobini opstaju hiljadama godina na „nemirnom Kavkazu". Potomci čuvara „zlatnog runa" pokušavaju da budu Italijani: otežu koliko god mogu i sve vreme se previjaju po terenu. Zvezdini naleću, ali se odbijaju i ne mogu da naprave ni jednu šansu. Psovke i kletve lete iz mog okruženja u loži, vera u ovaj tim je mala i već kreću priče o tome kako i ove treba oterati jer ako nisu u stanju da izbace Gruzine onda i oni ne mogu da budu u klubu.

Iako sam objektivan nerviram se jer ne vidim kako ćemo da damo još dva gola. Pogledam ka Severu i on je nešto zamro, neki se tuku tamo, lopta se mota po sredini terena i već pomišljam da ako želim da izbegnem gužvu na kraju utakmice već bih mogao da se spremam za polazak kući.

Iz letargije nas izbacuje Đorđević. Grubo, ali u granicama nedozvoljenog, uklizava u nekog „Adadzea", sudija mu prvo pokazuje žuti kartom, celi stadio urla, a kada se sudija „ispravio" i dao mu crveni mislio sam da ćemo da popadamo iz lože od besa i nemoći. Sada prolaz izgleda tek daleko i kao nemoguća misija, međutim, Sever se pomirio pa je krenuo u pevanje, a ovi na terenu su sada pritisli još jače. Kažem ovom do sebe da ako nam isključi još jednog imamo još veće šanse, on mi ne odgovara ništa već skače jer je penal za Zvezdu, Brazilac Kadu i četiri prema dva! Novinari toliko skaču da osećam kako se loža trese, ali su sledećem trenutku se i ja „derem" – mislim, dobro je podržati naš tim, bez obzira na objektivnost i balans, ipak, Srbija je u pitanju.

Nervozu dodaje pad Ninkova na sredini terena, neko ga je udario, pola lože hoće da strči na teren i da se osveti Gruzinima, sa zapadne tribine lete polomljene stolice, ali sve prelazi u radovanje kada tamnoputi igrač Dinama dobija crveni karton. Stadion ga ispraća sa terena oponašajući govor majmuna.

Odozgo se vidi da su se Gruzini pogubili kao njihova vojska prošlog leta, na znaju šta bi sa sobom, a Zvezda osokoljena ponovo napada tražeći taj, još jedan i pobedonosni gol. Onaj pored mene ufće, kaže ovo je gore nego protiv Bajerna, a ja tad pomislim kako smo mi daleko ali kako je strast prema svemu ostala.

Poslednjih desetak minuta svi smo na nogama, niko ne izveštava! Čitav stadion traži pobedu i ona stiže koji minut pred kraj još jednim golom Lekića u maniru Žigića! Sada se ne zna ko koga ljubi i gura u loži, meni je to malo zasmetalo, iapk, nije to Partizanova novinarska loža gde svi pevaju sa Jugom! Mučeni Lekić, trči ka Severu, ljubi grb, pada na kolena, ali se ipak brzo vraća na teren da ne dobije žuti karton. Onaj do mene što ga psuje i kleveće čitavu utakmicu ne govori ništa: uhvatio se za ogradu i spustio glavu međ ramena. Njegovi ga pajtaši nadgledaju i kažu biće sve ok.

Sudija opet pokušava da pomogne Gruzinima, produžavajući utakmicu u nedogled, ali svi znamo i oni znaju da je gotovo i da je pobeda Zvezdina. Na kraju igrači bacaju majce i gaće u publiku, a ja lukavo istrčavam u Ljutice Bogdana i tamo skačem na nekog taksistu. Upadam unutra zadihan i govorim mu gde da vozi. On sluša na radiju Beograd 2 gde neka gospođa govori staloženo o svom umetničkom angažmanu. U tom maniru on me pita dok ja pokušavam da se priberem: „Bila je zanimljiva utakmica?"

slobodan georgijev