Nuspojave Četiri zida Osnovna metodološka greška neizbroja naših wannabe-liberala jeste u shvatanju da se o položaju, pravima i potrebama bilo koje manjine može govoriti bez uvida u nju samu i njene specifičnosti

piše: Teofil Pančić

Hajde da počnemo jednim tabloidnim pitanjem, u najrasnijem qrirskom stilu: šta mislite, da li je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas heteroseksualac ili homoseksualac? Da li je, štono kažu, straight ili pak gay? Naravno, nemamo pojma. Kako to? Pa, lepo: on se o tome nikako ne izjašnjava, krije tu stranu svoje ličnosti kao zmija noge. Zašto – je l’ iz stidljivosti? Ma jok, no iz principa: Đilas, naime, čvrsto i nepokolebljivo drži da su "seksualna opredeljenja privatna stvar i opredeljenje svakog čoveka. Zbog toga ne vidi(m) zašto bi s tim trebalo da izađu u javnost, bilo da su homoseksualci ili heteroseksualci" ("Politika", 8. 8. 2009). Da ne bude da su ga novine nešto "pogrešno interpretirale", dan ranije čuo sam iz njegovih usta gotovo identičnu izjavu na Dnevniku Radija B92, tako da nema sumnje da je to autentičan gradonačelnikov stav. A pošto ozbiljni i odgovorni ljudi praktikuju ono što propovedaju, onda je jasno da "mi" (ergo, javnost Beograda i Srbije) svečano nemamo pojma o Đilasovom "seksualnom opredeljenju" i onome što iz toga proizlazi. Možda, recimo, ima vernu & poslušnu patrijarhalnu hanumu, petoro poodrasle dece koja mu od strahopoštovanja i dan-danas persiraju i osmoro unučadi jedno drugom do uveta, a možda ima i nabildovanog momka sa fredimerkjurijevskim mustaćima i ostalom village people bižuterijom, zaposlenog na poslovima & radnim zadacima scenskog radnika u Narodnom pozorištu, a u slobodno vreme ljubitelja svega što vole mladi, naročito neki. E pa, ne znamo, lepo nemamo pojma. Je l’ tako? Tako je.

Hm, ili možda... Možda ipak nije? Istina je da Đilas nikada nije mnogo divanio o svom privatnom životu – što je pohvalno u ovo bolesno voajersko doba – ali je ipak vrlo daleko od toga da je bilo kakva tajna, dostupna samo onima koji ga privatno poznaju, da je donedavno bio oženjen Milicom Delević, i da s njom ima dve kćeri. Tiče li se to uopšte svih nas koji nismo ni u kakvoj privatnoj relaciji s građaninom Đilas Draganom? U osnovi, ne; kao javni funkcioner, Đilas odgovara javnosti za svoj javni i profesionalni, a ne privatni život – osim ako bi, ne daj bože, njegove "privatne" aktivnosti na bilo koji način škodile ozbiljno shvaćenom javnom interesu ili bivale obavljane o javnom trošku. Ima li indicija te vrste? Nema. Slučaj zaključen. Ne tiče nas se. U redu, ali onda kako to da ipak znamo te elementarne činjenice o Đilasovom porodičnom životu (wife, kids...), kako to da smo provalili tako dobro čuvanu tajnu njegove privatnosti? Naravno, provalili smo je jer nikakve tajne tu i nema, pa se tu ništa nije ni imalo čuvati: Dragan Đilas, kao ni bilo ko drugi, nikada nije krio da je (bio) oženjen i da ima dve kćeri. A zašto pa i da krije: zar u tome ima nečega lošeg? Naravno da nema.

U čemu je onda problem? Baš ni u čemu, osim one njegove izjave s početka, a date, bajdvej, kao njegov, khm, spontani doprinos javnoj diskusiji glede (ne)opravdanosti najavljene septembarske beogradske Parade ponosa. To jest, njegova se izjava naprosto ne slaže s njegovim sopstvenim životom, odnosno javno dostupnim činjenicama o njemu. Da li je Đilas toga bio svestan u trenutku davanja izjave? Naravno da nije. Kako nije? Pa, lepo: verujem da je zaista verovao kako izgovara nešto strašno "principijelno", nešto što je "jasno po sebi". Jer, to što je izgovorio jedno je vrlo karakteristično opšte mesto iz repertoara jednog vrlo rasprostranjenog nedomišljenog kvaziliberalnog diskursa. Taj samoproglašeni diskurs tolerancije voli da izgovara paramudrosti tipa "neka radi ko šta hoće, ali u svoja četiri zida". Zašto je to sporno? Zato što nije stvar u tome šta ko "radi" između četiri, osam ili šesnaest zidova, nego u elementarnom ljudskom pravu na identitet, deo kojeg jeste i famozno "seksualno opredeljenje", odnosno pravne, kulturne i sve druge činjenice života koje iz toga proizlaze ili mogu da proizlaze. Dakle, Đilasova izjava, prevedena na jezik stvarnosti, zapravo glasi ovako: homoseksualno opredeljenje je privatna stvar, jer je nešto što ćemo tek tolerisati, ali što je zapravo prećutno ispod crte legitimnosti, a heteroseksualno opredeljenje je javna stvar (pa će biti prisutno i u našim oficijelnim biografijama), jer je zapravo jedino neupitno, jer je suštinski jedino "pravo".

Mnoštvo ljudi, uostalom, baš tako nekako i misli. Pitajte, na primer, Slobodana Antonića o tome, odmah će vam isporučiti dva-tri dramatična eseja protivu sablazni za kakve nijedan član Svetog artiljerijskog sinoda ne bi bio sposoban. Dobro, to je normalno: čovek je ultramegakonzervativac, da je Amerikanac (avaj, nismo mi te sreće) pripadao bi krajnje desnom krilu Republikanaca, onom koje je i za Buša Juniora mislilo da je "čestit momak, ali bolesno popustljiv i sklon liberalnim zastranjenjima", dok za Čarlsa Darvina ima pouzdane informacije da je bio Satanin netjak i Lenjinov deda-stric. Kada, međutim, neko iz evropskog građansko-demokratskog mejnstrima odašilje ovakve poruke, onda je jasno da tom nekom štošta nije jasno.

Nije tema ovog teksta treba li ili ne organizovati famoznu Paradu ponosa – koliko sam mogao da ispratim, i sama lokalna gej zajednica je glede toga podeljena. Ovde, međutim, govorim o zabrinjavajućoj beslovesnosti koja suštinski ne razume gde je uopšte problem. Osnovna metodološka greška neizbroja naših wannabe-liberala jeste u shvatanju da se o položaju, pravima i potrebama manjine – bilo koje, ne samo seksualne – može suvislo govoriti i suditi bez bilo kakvog interiorizujućeg uvida u nju samu i njene specifičnosti. Dovoljno je reći da si ti, eto, sasvim spreman da je tolerišeš – iz čega implicitno proizlazi da bi ti mogao i drugačije, da nisi tako dobar i liberalan – a da bi ona zauzvrat mogla da se potrudi da ne gnjavi više s tom svojom... kako ono beše... "vidljivošću". Konsekvenca te logike odavno je formulisana u čuvenom aforizmu: "nema crnaca – nema rasizma". Lako, zar ne? Jah, nepodnošljivo lako.