U četvrtak 26. marta 1992. rano ujutru, na parisku stanicu Monparans voz izdaleka stigao je s tridesetak minuta zakašnjenja; stotinak gnevnih putnika je još nekoliko sati protestvovalo blokirajući delove stanice. Uzrok zakašnjenja bilo je jedno stablo koje je jak vetar oborio na šine...

Slučaj je poučan: ne zato što pokazuje da beskorisno blokiranje saobraćaja postoji i u velikom svetu, ili to da svaki balvan koji padne preko pruge ne mora biti povod ratu, nego zato što otkriva odnos ljudi iz tog sveta prema vremenu: zakašnjenje od trideset minuta stvar je koja se tamo shvata ozbiljno.

Spadam u one koji vole da planiraju svoje vreme. Za to mi je potreban rokovnik, i taj me problem naročito tišti u vreme prelaska jedne godine u drugu, kad mi teško polazi za rukom da kod nas nabavim rokovnik kakav želim. Svake godine sve je teže, tako da postaje nemoguće nabaviti bilo šta što zaslužuje da se nazove rokovnikom. Pod tim nazivom najčešće se prodaje jedna od čudovišnih specifičnosti koje nam truju život: debele sveske ukoričene u neprivlačnu crnu ili mrku plastiku, bez upisanih datuma, čak i bez naznake godine na koju se odnose. Godinu upisuje korisnik (tako neprodati „rokovnici" ne zastarevaju); pri vrhu svake stranice jedna podebljana crta podseća na to da iznad nje treba da se upiše mesec, redni broj dana u njemu i naziv dana. Ispod toga su crte, po jedna za svaki sat od sedam ujutro do neko doba popodne. Izdavač je velikodušno ispisao sate, da se korisnik ne muči, a u svesku na kraju uneo i niz korisnih informacija – tabele adžija i disadžija, razne statističke podatke, izvode iz ZO-PROKA i drugih sličnih zakona, i, eventualno, važnije poštanske brojeve.

Ne, to nikako nisu rokovnici za uživanje u planiranju vremena. Prvi, „uživački" rokovnici prilagođeni su svojim korisnicima; đaci i studenti imaju rokovnike koji počinju novom školskom godinom, a ne kalendarskom, i u njima su rubrike za upisivanje predstojećih kontrolnih zadataka, ispita, raspusta; domaćice imaju prostor za zapisivanje jelovnika, troškovnika („potrošila", „uštedela"), za planiranje velikog i malog spremanja, razne podsetnike i obilje domaćičkih saveta; rukovodioci – za ono što sami obavljaju i za ono što prepuštaju sekretarici. A uvek se u tim rokovnicima nalaze rubrike „pisati", „telefonirati", „videti" i, jasno, „uraditi". Ovakvi rokovnici mogu da posluže i za dnevničke pribeleške.

Pre mnogo godina, kad nisam ni znala za sve to divno dizajnirane sveske za beleženje onoga što je bilo i onoga što će biti, otkrila sam da mi najviše odgovara „kalendar" koji, kad se otvori, na dve stranice daje pregled svih dana u jednoj sedmici. (Porodična sklonost? Nedavno sam našla očev zarobljenički „notes" – organizovan je upravo tako kao što sam opisala.) Tada sam takve rokovnike, doduše sasvim male, lako nabavljala u prodavnicama novina u centru grada. Kasnije su se preselili u pojedine papirnice („knjižare"), i sve teže ih je bilo pronaći.

Moja omiljena marka rokovnika je Quo vadis, „Jednim pogledom obuhvatate organizovanu sedmicu", tvrdi francuski proizvođač, a u pravu je. Ima ih u raznim veličinama i bojama. Zajedničko im je to što pri vrhu stranice uz svaku sedmicu, imaju mali kalendar celog tekućeg meseca, zatim ispod svakog dana prostor u koji se upisuje ono što je „najvažnije danas", raspored dana po satima, sa strane obavezne stavke „uraditi" i „telefonirati" itd., koje važe za celu sedmicu, i, kao vrhunac sofistikacije, perforirani desni donji ugao koji se, kad nedelja protekne, otcepi da bi se rokovnik u svakom trenutku otvarao tamo gde treba, na stranici sedmice koja je u toku. Još se u njima razni periodični pregledi i veoma upotrebljiv kalendar za narednu godinu, koji se takođe obuhvata jednim pogledom.

U sređenim prilikama i sredinama, gde svi imaju svaki sat isplaniran nedeljama unapred, tako da tridesetminutno zakašnjenje voza remeti dan ili dva, planiranje vremena verovatno je muka i obaveza. Rokovnici se pojavjuju već u oktobru...

Sasvim je drugačije u haotičnim okolnostima, i kada dobar rokovnik ne može da se nađe. (Jedini koji se krajem prošle godine prodavao u Beogradu „planuo je", vele, a zbog nečeg je bio namenjen „rukovodiocima poslovanja"). Tu planiranje vremena postaje nešto između hobija i ezoterične discipline. Planirati da bi se uživalo u izvršenom i neizvršenom: polako, može se to prebaciti u sledeću sedmicu... Upisivati u rokovnik poslove, sastanke, nabavke... Ili, dnevnički, događaje, utiske, bilo šta što smo uradili i što nam se tog dana učinilo važnim. I najtričavije zabeleške jednom će biti, možda, jedini znak da smo postojali i da nam se nešto događalo.

JELENA STAKIĆ