Ne postoje pouzdani istorijski podaci o vremenu nastanku običaja da se vozilo zaustavlja podizanjem palca zbog transportovanja lica sa mesta A na mesto B. Sigurno su još vozači dvokolica u starom Rimu prebacivali nepoznate ljude u svom prevozom sredstvu. Auto-stopiranje je, verovatno, rođeno kad i automobil kao sprava, te je u tom smislu auto-stop „izum" savremene civilizacije.

Auto-stop se zasniva na uzajamnom poverenju vozača i stopera – ni jedan ni drugi ne znaju koga primaju, odnosno kome sedaju u vozilo. Motivi kojih ih povezuju u ovom svojevrsnom „sporazumu" su različiti – stoperi imaju interes da se brzo, komforno i besplatno prebace do odredišta, a vozači da prekrate put u društvu, ostanu budni, ili pokažu svoje vozačke sposobnosti, naročito ako poseduju „ludu mašinu".

Povezanost auto-stopa i rok-en-rola kao načina življenja jeste sudbinska. Čisto filantropske pobude vozača koji na ovaj način, skupljanjem stopera, ispoljavaju solidarnost na putu svojstvene su atmosferi i energiji rok-en-rola kao sistema vrednosti. (Što se tiče r’n’r’, kao muzičkog izraza, svojevremeno su pesme o instituciji auto-stopa napravili „Atomsko sklonište" i „Divlje jagode".) Zajedno sa rok-en-rolom, na žalost, umrle su mnoge plemenite stvari na ovom svetu, pa je tako prošao, u „duhovnom" smislu, i auto-stop. Brz i bezbedan avio-saobraćaj, savršeno funkcionisanje železnica i visok standard tek su formalni razlozi propasti autostopa u globalnim razmerama. Njega je, jednostavno, uništila pustoš u ljudskim dušama.

Zaljubljenici u avanture će se, uprkos tome i ovog leta, pojedinačno ili u društvu, najčešće sa rancima na leđima, razmileti putevima slobodne Evrope. Pri tom se mogu opredeliti bar za tri stila stopiranja – klasičan (isturen palac), „pisani" (ispružena ruka drži papir ili karton sa ispisanim nazivom odredišta) i „verbalni" (pitanje upućeno vozačima tokom boravka na stajalištima, parkinzima, benzinskim pumpama i sl. da li idu tamo i tamo).

Auto-stop je jedna od retkih pojava u ovoj „muškoj" civilizaciji u kojoj dominiraju žene, i to zahvaljujući, sa jedne strane, čarima ženskog društva a, sa druge, nesrazmerno većem broju muškaraca u populaciji imalaca vozačkih isprava. Muškarci stoperi su definitivno i nepopravljivo polno diskriminisani i to stanje teško da može promeniti i neka buduća „seksualna" revolucija. Apel vozačima oba pola za uspostavljanje ravnopravnosti „jačeg" glasi – ženske osobe sa podignutim palcem primite u kola tek pošto se uverite u to da u blizini nema muških osoba u istoj pozi. Već će se naći neki tip za volanom koji će na pitanje „mogu li i ja sa vama?" odgovoriti sa „može samo jedna". Isti taj tip će prisustvo tri, dve ili „samo jedne" stoperke doživeti kao najuzbudljivi erotski doživljaj i vrhunsko iskustvo te nedelje.

U našim uslovima polna pripadnost gubi značaj kao argument u konkurenciji tokom čekanja na ovu vrstu prevoza. Stopu preti bukvalno „biološko" uzimiranje. Motore sa unutrašnjim sagorevanjem, poznato je, pokreću naftni derivati, a Srbija i Crna Gora su izložene sankcijama UN. Još više od goriva u rezervoarima automobila nedostaje poverenja i dobronamernosti u srcima ljudi. Da nije tako, ne bi bilo ovog suludog rata. I ne bi krv bila jevtinija od benzina.

Slušajući u vestima sa ratišta nazive mesta i predela prisećamo se svega što smo doživeli tamo gde se sada proliva bratska krv i gde se ruše zgrade u kojima smo ostavljali deliće sebe. U poređenju sa tužnom stvarnošću i bezmernom nesrećom koju živimo, beskrajno daleki i nestvarno bezbrižni čine nam se dani kada smo auto-stopom išli na more, naše. Jadransko, po moru, i sa mora, nazad, na kopno. Danas kao sajens-fikšn priča izgledaju događaji iz jedne julske noći 1987, kada su potpisnik ovih redova i njegov prijatelj Aleksandar, zvani šef, činodejstvovali posebnu disciplinu stopiranja – noćno. Putovanje je počelo u osam uveče u Kotoru, a završilo oko pola četiri ujutro u Dubrovniku. Poslednju deonicu, od benzinske pumpe u okolini Herceg-Novog do Grada Gradova prevalili smo u kolima jednog Dubrovčanina i njegove devojke Beograđanke. Završili smo, svo četvoro, u nekom restoranu na mešanom mesu i bevandi. Istoga leta nas je Branko, Sarajlija, vozio, u razdrndanoj „dijani" od Metkovića do svoga grada. Sve je, fakat, propalo – more, naše, Jadransko, sada je u susednoj državi; šef mi se javio iz Pretorije, JAR; od Kotora do prilaza Dubrovniku saobraćaju, i to po potrebi „oslobodilaca", kompanjole, pinc-gaueri i dajcevi. Želim da je Branko živ. Sarajevo postaje drugi Vikovar.

Pokidane komunikacije među ljudima simbol su vremena sadašnjeg na jugoslovenskim prostorima. U tom kontekstu razmišljali o auto-stopu kao obliku međuljudskog odnosa čist je intelektualni luksuz.

NENAD ŽIVKOVIĆ