Ima jedna prava banatska, što će reći diskreno erotska narodna pesma, a kaže „digni kaftan, zlato materino, ne kruni mi cvetak na bostanu". Ima i ona druga: „Dva su cveta u bostanu rasla", a cveće ne čini se baš u nekoj naročito bliskoj vezi, sve dok ne otkrijemo da persijska reč bostan označava vrt ili baštu, pa prema tome, i cvetnjak. Otud bostan-carevina znači: cvetna, cvetajuća, napredna država, kao što i bostanli znači cvetan, prepun cveća. Lubenica je, međutim, praslovenska reč, zajednička svim današnjim potomcima negdašnjih Slovena. Lub označava koru drveta, obruč oko sita, obod, pa su otud – osim lubenice – izvedene i mnoge druge reči, lubanja, odnosno lobanja, ili paluba, na primer. U Boki je zovu dinja, a drugde još i karpuz ili karpuza: tek to je, u stvari njeno pravo, persijsko ime. Vuk Karadžić beleži i da „podmetnuti kome lubeničnu koru pod nogu" znači prevariti nekoga.

Među poslovicama, poštapalicama i uzrečicama lubenica ima mnogo više no što bi se u prvi mah očekivalo. (Zelen) postan smo već obrali; danas mnogo ređa varijanta glasi „obrali smo lubenice" (takođe zelene). Narodna mudrost još preporučuje „nemoj bostandžiji krastavce prodavati" (u Bosni) odnosno „nemoj bostandžiji lubenice prodavati" (kod Srba), to će reći „kazivati što nekom ko bolje zna". Toliko „naših" tj. „narodnih" preprodavaca magle u Londonu i na drugim pregovaračkim skupovima ne izgleda kao da je za taj savet ikad čulo.

„Lepo detešce, kao lubenčica", kaže Janko Veselinović; „zdrav k’o lubenče" kažu drugi. Jedino (prečansko) iskustvo sa lubenicama kaže da se one sade u aprilu ili početkom maja, u prethodno traktorom ili ručno iskopane rupe. U njih se polaže mešavina običnog stajskog i konjskog đubreta koje ima poželjnu i dobrodošli osobinu da stalno previre, „radi" i održava toplotu. Potom se ide na kućičanje, tj. zagrtanje zemlje tako da se napravi zaravnjeno uzvišenje visoko 10-15 santimetara. Onda se tu polaže seme; Slovaci – koji u Preku važe za najbolje povrtare – sade već gotove izdanke, odgajene u posudama sa majstorski napravljenom smesom zemlje (malo peskovite) i stajnjaka. Mlade vreže treba prskati rastvorom plavog kamena (protiv plamenjače), braniti od korova (ako ima dovoljno vlage) i natapati (ako je suša), potom prepustiti pčelama, bumbarima i ostalim letećim organima za razmnožavanje biljnog sveta da spoje muške i ženske cvetove, sačekati da se bebe lubenica zametnu i porastu do veličine pesnice, pa ih onda redovno okretati, da ih sa svih strana vidi sunce, naročito neophodno dobrim lubenicama.

Zrele teže do deset kilograma, a uprkos doslovno svim veštinama da se takve pri kupovini „prepoznaju" (kuckanje, stiskanje sa osluškivanjem da li dobro puca, mirisanje spolja, otsecanjem okrajka vreže, sve do poslednjeg – isecanja piramidice), nema pouzdanog načina da se unapred oceni koliko je lubenica slatka pa čak – reći će vam iskreni proizvođač – ni kad je za berbu. Prosto, to je stvar iskustva i sreće. Uživanje u lubenici, međutim, nije. Svejedno da li je ona „crna", „žuta", „somborka", „prava", „okrugla", „dugačka", „grčka", „šarena", „američka" ili kakva god, jede se hladna, što znači i da ne sme da bude iz frižidera; prava stvar stiže samo sa lubenicom nekoliko sati hlađenom i izvorskoj vodi ili, gde nema izvora, u bunaru.

Sečenje lubenice neosporno je veoma ozbiljan ritual: gotovo bez izuzetka počinje se skidanjem „kape" kod peteljke („pucanje" je prvi znak da nam predstoji pravo uživanje, odmah potom stiže onaj neopisiv, sladak, svež i hladan miris), nastavlja se cepanjem nadvoje i vađenjem „srca", najslađeg dela, namenjenog deci. Potom se seku kriške; lubenica se jede obema rukama, sa sve semenkama, dakle punim ustima, sa oba obraza i oba uha, počesto celim telom a svakako bar do pojasa, sve dok od kriške ne ostane ništa do zelene, čvrste i kao lakirane korice izrezbarene zubima. Ni ona se ne baca: na licu mesta za njih se guraju svinje ili koze, a na kocke isečenu tamane je kokoške, šotke, patke i ostalo domaće zverinje, uključujući i sasvim malu decu, koja se u prirodnom obliku sa pomenutim životinjama neposredno druže.

Neobrazovan (tzv. civilizovan svet) poslužiće vas na tacni, uz viljušku, pa čak i uz nož, kriškom ili na kocke isečenim „mesom" ledene, u frižideru smrznute lubenice – kao dezert. To, naravno, nije, niti će ikad biti lubenica o kojoj se ovde, u vremenu uživanja, priča. Naša lubenica je pojedena, zalivene i odlivena, od nje bar nekoliko sati ostaje svež ukus u ustima i duši. A one koje su, na vrežama se stalno množeći, dočekale kraj sezone spremaju se u zimnicu isto kao i kiseli krastavac, a još su bolje. Ukratko, lubenica je – uz još jedva neku stvar – simbol bezbrižnog leta i detinjstva: Ćopićeva „Bašta sljezove boje", zbirka priča posvećena jednoj istoimenoj Zije Dizdarevića, bez greške bi se mogla zvati i „Bostan sljezove boje". To je to.

Drugima ostaje da lubenicom rešavaju neke mnogo mračnije stvari svesti, podsvesti i nesvesti. Pričao mi je odavno najbolji drug da je u vojsci, posle mnogo godina neupamćenih snova, prvi put sanjao svoju bivšu ljubavnicu, ženu znatno stariju od njega. Gledajući ga onako nikakvog u SMB-uniformi, setno je rekla:

„Bože, a sećam se da ste bili kao mlad bostan!"

„Mislite, sladak?", obradovao se on, u snu.

„Ne, zelen", odgovorila je, pre no što će oboje iz tog sna zauvek izaći.

ALEKSANDAR ĆIRIĆ