(U vašim očima, pošto pročitate naslov, primetiće se, zakratko, zbunjenost, a onda će vam se usta razvući u osmeh po kome će se osetiti da vam nije jasno o čemu je reč.)

„Jel’ to ono... s rukama i nogama...?", „A kako vi to...?" Vidi, Đafte, sam nosi čamac...!", „Vidi, sine, što su lepe patike!" itd, najčešći su komentari koji prate ekipu veslača kad odlazi na trening. Nije to čudno, nije za nas, ali teško da bi jednom Britancu (kome je dvomeč Oksford-Kembridž svetinja) bili smešni. No, to je druga tema.

Dakle, reč je o jednom od „vodenih sportova" po mnogim tvrdnjama, uz lang-lauf (trčanje na skijama) – najzdravijem na svetu. Razmislite koliko ste vremena u poslednjih nedelju dana proveli na svežem vazduhu? Teško i zbunjujuće pitanje na koje, najčešće nema odgovora. A što se toga tiče, veslanje je zaista nešto posebno.

Najčešća reakcija – „Uživanje? U čemu, molićemo fino – jel’ u znojenju i naprezanju? Neka, ’fala!" Onaj ko se potpuno posvetio tom naprezanju i znojenju, na te reči će se samo nasmešiti. Ovakve primedbe su (kao i mnoge druge stvari, uostalom) posledica dezinformisanosti. Jer, za neupućenu većinu ljudi, veslanje se svodi na mlataranje rukama, znojenje, vozanje napred-nazad, a najčešće su asocijacije na kajak i kanu (koji, uzgred budi rečeno, nemaju ama baš nikakve veze sa „izvornim" veslanjem). Pošto je ovo tekst i prosvetiteljsko-saznajnog karaktera, najbolje je nanizati redom suvoparne činjenice.

Osnovni pokret je teško opisati, ali je bitno da rade svi mišići – od malog prsta do tzv. žile glupače. Pokret se sastoji od nekoliko delova, izvodi se iz sedećeg položaja (telo se kreće kroz čamac napred-nazad) na rolu – „pokretnom sjedalu", a ruke i noge su „srednji pogon". Stopala su u patikama fiksiranim za čamac. Pored dobre volje, potrebno je priložiti i malo fizičke snage. Jer, uzmite u obzir da je da isti pokret treba ponavljati svaki dan, 365 dana u godini, bezbroj puta... Čamci se danas prave od veštačkih smola u kombinaciji sa karbonom, dok su se ranije izrađivali od drveta. Najkvalitetniji (i najskuplji) plastični čamci prave se u Nemačkoj, u širom sveta poznatoj „Empacher" radionici. Širine su glutueusa maximusa – između 40 i 60 cm, a dužina zavisi od broja ljudi koji u njemu veslaju – posade su od 1, 2, 4 i 8 veslača, kombinovane sa kormilarom i bez njega. Veslanje, pored podele na „muško" i „žensko", deli se na skul (sculling – dva vesla, svako u po jednoj ruci) i rimen (sweep oar) – sa jednim veslom i dakako, obe ruke. Vesla su, za razliku od kajaka i kanua, fiksirana za čamac i metalnim „držačima" – auslagerima. O hiljadu drugih detalja moglo bi se pisati, ali me prostor primorava da smirim strasti.

Idealni uslovi za trening određuju se prema ličnim afinitetima ali, u principu, najbolje je sprovoditi torturu nad sobom na 16 stepeni Celzijusovih, kad vetar udara u leđa (vetar drži čamac u ravnoteži), a površina vode je idilično mira. Poželjno je i da se sunce povremeno pomalja.

Uživanje – čamac klizi površinom vode, svaki sledeći zaveslaj mu dodaje brzinu, a sa strane promiču obale i razgranate krošnje na njima, čuje se cvrkut ptica i bućkanje ribica ispod vas, a svež vazduh nadima vam grudi i puni pluća blagotvornim ozonom. Dovde je sve u najboljem redu; međutim, sve to vreme puls vam je iznad 180 otkucaja u minutu, plivate u slanoj tekućini – znoju, plikovi na rukama imaju u prečniku dva santimetra, a mišići opasno streme ka tački opterećenja kada se umrtvljuju. Najčešće vas muče bolovi u leđima i čudno krckanje u kolenima, a prska vas otpadna voda puna proizvoda zvanih „M 14-15", komada nebrojeno – sve to po cenu da na trci ipak ne vidite leđa protivnicima (naime, vesla se leđima okrenutim ka cilju). Doživljaj kvari i činjenica da se važnije trke (ako niste rekreativac) veslaju obično između juna i septembra, kada je „toplotni udar" blaga reč za ono što vas snalazi već posle kilometar – dva veslanja.

I gde se krije uživanje? U fanatizmu? U ustajanju pre zore, u padanju u nesvest posle trka? Ne umem da odgovorim. Mislim da nisu presudni ni druženje, ni putovanja ni medalje. Jednostavno, to je nešto, živo i žestoko i – tu je kraj. Teško je razumeti retke ljude zaljubljene u sport koji nije uobičajeno folklorni – sa pompom, velikim novcem i tračevima.

Istina, i uživanje je svedeno na najmanju moguću meru otkako vlada ovo ludilo. I Ohrid, i Bled, i Beograd, i bivši Vukovar, i Osijek – sve su to mesta kojih više neće biti, ne kao ranije bar što se veslanja tiče. Ali, uz „podršku publike", možda će stvari krenuti najbolje. Možda će na sledećoj Olimpijadi i biti neka veslačka ekipa – pod bilo kojom zastavom.

UROŠ BOBIĆ