Među ljudskim bićima samo su izuzetno retki prokleti da im stomak ne trpi beli luk; rod vampira, međutim, ne samo što je osuđen da traje u ničijem svetu – ni živih, ni mrtvih, ni pomoraca – nego, povrh svega, najgore kažnjem, belom luku ne može ni da prismrdi. Allium sativum, kako se učeno zove, car među lukovima i nesumnjivi suveren svih jela moćnije deluje na nečiste sile nego krst, glogov kolac i svi isterivači đavola zajedno.

Među južnijim Slovenima drži se da najjače protivuročno, antiveštičije, hamajlijsko dejstvo beli luk ima u zaštiti devojaka, porodilja, beba i stoke. Devojkama se u džep stavlja češanj belog luka, „da je ne ureknu". Trudnice u nedrima drže glavicu ili bar čen belog luka, ušivaju ga u maramu kojom će pokriti novorođenče posle prvog dojenja i pri krštenju, ili ga samo drže u blizini deteta. Da nam nije baba, danas jedva da bi znali otkud nam se ispod bebinog jastuka našla glavica belog luka, vezana crvenim končićem ili vunicom. Babe još, na našu sreću, upražnjavaju prastaru magiju po kojoj, kažu mitolozi, kao zaštitno sredstvo za porodilju i dete „na prvo mesto dolazi beli luk, a zatim crvena boja". I još: Andrićevi, tj. turski graničari na višegradskoj ćupriji brane se od epidemije kuge pijući rakiju uz beli luk koji jedu kao jabuke; istoriji medicinske upotrebe belog luka, međutim, i na žalost, ovde nema mesta.

Beli luk štiti i veću decu, odrasle, mladence – upleten u svadbene ili đurđevdanske vence; žito – zakopan na svakom uglu njive pod pšenicom; stoku – naročito volove i konje na Todorovu subotu, krave, ako im je utrljan u vime ili, pre teranja kroz živu vatru, po slabinama... Nejasno je otkud sva ta moć belom luku – za amajlije najbolji je inok, glavica od samo jednog češnja – osim ako je ne pripišemo mirisu, za koji Pata Marković, pišući svoj čuveni „kuvar", kaže: „Da čovek ne bi zaudarao na luk – a, priznati se mora, zaudara strašno – neki misle da posle jela valja popiti čašu nekuvanog mleka". Dobar obed, začinjem belim lukom bez ikakvih preterivanja, propisno zaliven rakijom (pre) i vinom (posle), sa mlekom ili bez njega (kaže iskustvo) zaista štiti konzumenta od svih živih i mrtvih, čistih i nečistih sila – osim od mnogobrojnih drugova po ljubavi prema belom luku.

Ta ljubav je prastara i, na neki način bar, potvrđena od oca istorije Herodota. On je, putujući po Egiptu pre dve i po hiljade godina, začuđen pred piramidama (sagrađenim dve hiljade godina pre njega), izračunao da je na njima moralo raditi – najmanje tri meseca godišnje, godinama – bar sto hiljada ljudi. Ništa manje bio je zadivljen ogromnim količinama belog luka koji su ti radnici (a ne robovi, kako su nas učili) tokom gradnje pojeli, jer su sve isplate – u ječmenom hlebu, pivu i belom luku – bile uredno evidentirane, tj. uklesane u kamen Keopsove piramide.

Tako je to bilo još pre pet hiljada godina; danas važi univerzalno pravilo g. Baneta Dimitrijevića, koje kaže da beli luk ide u sve što se jede, osim u neke retke torte. Koje, baš iz tog razloga možemo učtivo odbiti ako nam ih domaćica ponudi na probu. Opšte važenje pomenutog aksioma jednostavno je proveriti: ni u jednom dobrom kuvaru ne može se naći više od tri (četiri) recepta za jela od belog luka jer – zato što je beli luk obavezan u svakom jelu vrednom uživanja – ne postoje. Ako se zanemare umak i salata, ostaju samo dva recepta – italijanska supa od belog luka i on sam (za sebe i po sebi, dodali bi filozofi). Supa je, dakle, genijalna: nekoliko sitno iseckanih češnjeva baci se u posudu iz koje će se jesti, prelije se kašikom maslinovog ulja, posoli, zabiberi i izmeša. Sve se prelije vrelom vodom, doda se kisela pavlaka (nije obavezno) i – srče (obavezno). Južnofrancuski umak za ribu znatno je perverzniji, ali, u suštini, postoji samo jedan pravi, presan beli luk, sa slaninom i sirom, ili bez njih, jer kulinarsko čudo lako je napraviti i s kriškom hleba u čiju se koru beli luk utrlja.

Lični izbor za danas – pored onih i uprkos onima koji obožavaju proleće samo zato da bi mogli da popasu cele bašte mladog belog luka uz takođe mlade, no pečene, jaganjce – ipak je otrovčić, salata koju najbolje pravi izvesna osoba na funkciji svastike na neodređeno vreme. Češnjevi belog luka iseckaju se do one granice koja bi masu, da je granica pređena, učinila kašom; potom je štedro natopimo maslinovim uljem, sirćetom ili lumunom pa – dalje nije obavezno, ali je sjajno – zabiberimo i pospemo sitno, sitno, sitno iseckanim peršunovim listom. Otrovčić se jede se uz svako jelo, kao jelo, predjelo i desert, marenda, užina, doručak, ručak, večera i klopa posle onog, tek onako, tj. uvek zarad uživanja.

Nikada ne obraćajte pažnju na uzdahe vampira koji, dok uživate u belom luku, zakrvavljenih očiju stoje tačno na granici domašaja vašeg srećnog zadaha. Samo njima je ta suština uživanja u životu zauvek zabranjena; sav drugi onostrani i ovostrani svet lako je usrećiti prostim žrtvovanjem inoka, makar bio i amajlija, štit protiv svega što o belom luku nema pojma.

ALEKSANDAR ĆIRIĆ