Predlog zakona o klasifikaciji i zaštiti tajnih podataka:
Jelovnik bez tajni

Nacrtom zakona predloženo je da postoji jedna vrsta tajnosti koja će imati četiri stepena: državna tajna, strogo poverljivo, poverljivo i interno. Državna tajna će imati najduži rok trajanja – 30 godina. Upola manje važiće za "strogo poverljiva" dokumenta, dok će "poverljivo" i "interno" trajati po pet i dve godine

Tri godine se priprema Zakon o klasifikaciji tajnih podataka. Jedan model Zakona izradila je grupa nevladinih organizacija, predvođena Centrom za unapređivanje pravnih studija još 2007. godine. Krajem prošle godine formirana je radna grupa pri Ministarstvu pravde koja je započela izradu verzije zakona. Za izradu ovog nacrta radnoj grupi polaznu osnovu predstavljao je Predlog zakona o tajnosti podataka, koji je uradila Koalicije za slobodni pristup informacijama i s potpisima 72.000 građana u decembru 2007. predala Narodnoj skupštini Srbije.

Kuriozitet je da je ova inicijativa bila izgubljena u administrativnim procedurama Ministarstva policije i Skupštine, pa je Saša Janković, republički ombudsman, pokrenuo potragu. Posle policijske potrage Nacrt je pronađen krajem februara i stavljen u skupštinsku proceduru. Ministar Ivica Dačić se pravdao: "Taj dokument je zagubljen u prošloj vladi, a nama nisu ništa preneli prilikom preuzimanja."

Vlada Srbije utvrdila je 23. jula 2009. godine svoj Predlog zakona o tajnosti podataka kojim se uređuje jedinstveni sistem određivanja i zaštite tajnih podataka koji su od interesa za nacionalnu i javnu bezbednost, pristup tajnim podacima i prestanak njihove tajnosti, nadležnost organa i nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, kao i odgovornost za neizvršavanje obaveza iz ovog zakona i druga pitanja od značaja za zaštitu podataka.

Sada imamo službenu, državnu i vojnu tajnu, a razlika je samo u tome ko je njihov tvorac. Državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen procenjuje da će novi zakon, kada počne da se primenjuje, a planirano je da to bude 1. januara naredne godine, skinuti oznaku poverljivosti sa oko 90 odsto propisa. Naime, oko 400 propisa je dosad bilo "klasifikovano" kao tajna, svi oni biće zamenjeni ovim zakonom i važiće za sve službe, tajne i javne.

U Španiji, recimo, samo četiri dokumenta imaju oznaku državne tajne, dok, na primer, u Sloveniji nijedan državni dokument nema taj epitet.

S druge strane, kod nas je početkom devedesetih godina čak postojao "Tajni službeni list" u kome su objavljivani "propisi i uredbe".

Sada u Srbiji niko ne zna broj dokumenata koji nose oznaku tajnosti, a koji su često pokriće za korupciju i zloupotrebe funkcionera. Primera radi, pod oznakom "tajna" čuva se akcioni plan Vlade za pridruživanje EU, ali i plate javnih funkcionera. Po rečima Rodoljuba Šabića, republičkog poverenika za informacije, čak su i "neki jelovnici" proglašeni tajnama. Tu oznaku imala je i beleška o susretu i razgovoru između Legije, Jočića i Bulatovića u noći hapšenja atentatora. Zaštićen kao tajna je i ugovor o koncesiji autoputa Horgoš–Požega, pa je novinarima davan samo na uvid. Branko Jocić, dok je bio direktor Javnih puteva Srbije, odbijao je da saopšti broj vozila koji dnevno pređu autoput Beograd–Niš, pod izgovorom da je to "službena tajna". Maja 2006. godine uhapšeno je 25 radnika na naplatnim rampama. Oni su, kako se navodi u optužnici, krali novac od naplate putarine i državu oštetili za najmanje 6,5 miliona evra.

Najnoviji primer odavanja državne tajne u našoj političkoj svakodnevici jeste u slučaju Miladina Kovačevića, kome je konzulat Srbije u Njujorku omogućio bekstvo izdavanjem novog pasoša. Tim povodom u javnosti su se čula pitanja da li je oznaka tajnosti s razlogom stavljena na papire u slučaju Kovačevića.

Rodoljub Šabić kaže da gomila sadašnjih propisa predstavlja "ozbiljan haos, konglomerat više stotine propisa, mahom podzakonskih. To je šuma u kojoj dominira provizorijum, bez čvrstog oslonca. S jedne strane, imate problem da svako po svom nahođenju može nešto da proglasi za tajnu a da se iza toga krije lična nesposobnost, zloupotrebe, čak i kriminal i korupcija. S druge strane, postoje situacije kada država, bar na određeno vreme, mora da ograniči javnost u pristupu informacijama."

Prema nameri zakonopisca novi zakon će, nasuprot sadašnjoj regulativi, jasno odrediti koje će sve informacije moći da budu pod pečatom tajne, a koje će morati da se pokažu javnosti kada ih zatraži. Zakon predviđa da će državni organ morati da obrazloži postojanje opravdanog interesa kada želi neku informaciju da izuzme iz slobodnog pristupa, garantovanog Zakonom.

Prema rečima Vladimira Cvijana, predsednika radne grupe za izradu zakona, Nacrtom je predloženo da postoji jedna vrsta tajnosti koja će imati četiri stepena: državna tajna, strogo poverljivo, poverljivo i interno. Cvijan napominje i da je strogo određeno ko sve može da ima pristup tajnim podacima. Tako će, recimo, predsednik Republike moći da traži podatke iz svoje nadležnosti, premijer iz svoje, a ministri iz svoje oblasti. To znači da niko neće imati ključ za sve tajne u Srbiji.

Koliko će podaci nositi oznaku "poverljivo", zavisiće od stepena tajnosti, a po ovom nacrtu zakona maksimalan period za najveće tajne biće 60 godina, što je, kako kažu, međunarodni standard. Osim toga, biće uveden i princip da se podaci periodično pročešljavaju. Državna tajna će se, recimo, ispitivati na svakih 10 godina, i ona će imati najduži rok trajanja – 30 godina. Upola manje važiće za "strogo poverljiva" dokumenta, dok će "poverljivo" i "interno" trajati po pet i dve godine.

Stručna i politička javnost je Vladin Predlog zakona ocenila kao "katastrofalan". Kao najsporniji deo Predloga ocenjen je član 40, kojim se službama bezbednosti omogućava arbitrarno ograničavanje prava javnosti na uvid u podatke sa oznakom "državna tajna" i "strogo poverljivo". U tom se članu decidirano navodi da se pristup podacima može ograničiti i zaštitniku građana i povereniku za pristup informacijama od javnog značaja.

Predstavnici Jukoma i Beogradskog centra za ljudska prava povukli su se iz Radne grupe koja je sačinila zakonski predlog u znak protesta što standardi koje ovakav zakon donosi nisu prihvatljivi za organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava. Rodoljub Šabić je ocenio da je "reč o zakonu koji nije na nivou koji je nama potreban i bojim se da bi, ukoliko bude usvojen, umesto razrešenja niza problema koje u toj oblasti imamo, mogao doneti nove probleme". A njegov kolega Saša Janković, zaštitnik građana, kaže da bismo usvajanjem ovog Predloga "došli u situaciju da niko u državi ne može da proveri da li se prava građana ograničavaju u skladu sa zakonom, izuzev onih koji ta ograničenja vrše. Građani će morati da veruju na reč onima koji imaju ovlašćenja da ta ovlašćenja koriste u skladu sa zakonom."

Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde Srbije, brani Predlog i kaže da je zakon "prošao sve ekspertize Saveta Evrope i EU, i u potpunosti je usklađen sa evropskim standardima". Ali, pošto je stručna javnost žestoko kritikovala ovaj predlog kojim se stvaraju uslovi za koncentraciju bezbednosne moći države na jednom mestu, ministarka pravde Snežana Malović pomirljivo je najavila da će Ministarstvo razmotriti svaki argumentovan predlog, i čak dodala da su Vlada i Ministarstvo pravde spremni da povuku ovaj predlog i predlože novi.

Dragoslav Grujić