Nuspojave
Dosadni folklor »vruće jeseni«
Demokratski izabrana vlast ume da bude tvrđa i od vlasti najstrašnijeg tiranina i samodršca: nju je, naime, teže "vaninstitucionalno" srušiti
|
piše: Teofil Pančić
|
Vidi, da nije možda stigla jesen, Traži, i naći ćeš u zemlji truo hrast, Gore u nama je bujica reči Dole u nama je jesenji strah
("Jesen"; Milan Mladenović – Katarina II)
Dobro, što ste imali od leta imali ste, napolju već hara septembar; znam, još tri nedelje ćemo se zamajavati time što je "kalendarski" i dalje leto, ali svi dobro znamo još od đačkih dana: kad dođe Crni Prvi – pozdravilo te... A Prvi je baš dok ovo pišem, doduše, još miriše cveće, zumbul, lale, jorgovani, a bogme je i mašala toplo, trideset u hladu. Samo, i to će brzo da se ohladi...
Stop! ‘Ajmo sve ispočetka! Kome, bre, trebaju ove lirsko-meteorološke kerefeke, i to baš sada, kada nas neizostavno i nezaustavljivo čeka Vruća Jesen!? Izvin’te (glas autora), kakva to vruća jesen, moliću? Pa znate već ono, štrajkovi, nemiri, nezadovoljstvo zaposlenih i nezadovoljstvo nezaposlenih, kupinari, kučinari, mali i još manji akcionari... Biće to, bre, jedna neviđena bura koja ima da čisti sve pred sobom, a ti, crni Pančiću, tu cmoljiš nad normalnim prirodnim ciklusima kao kakva odocnela desanka maksimović u trajnom pokušaju!
A sada sasvim ozbiljno, časna reč. Radosno-apokaliptična (kako za koga, naime) najava "vruće jeseni" folklorni je običaj u Srbiji, i uopšte u ovom delu sveta (čitam, recimo, CRO tisak: ni tamo tih tlapnji ne fali), a upražnjava ga bilo koja trenutna opozicija – i svi drugi koji ne vole one koji su momentalno u sedlu – protiv bilo koje trenutne vlasti. Smarački refren je uvek isti: "bando lopovska, što ste krali, krali ste, evo nama jeseni, ustaće Kuka i Motika (eve odma’, samo da zgotovi ajvar) i poslaće vas, ekspres preporučeno, pravo u ropotarnicu istorije!" Kad ono, dođe jesen, prođe jesen i – puć, ne dogodi se ništa... Ili, ako se i dogodi, to bude u nekom sasvim drugom ideološko-izvođačkom ključu, kao na primer ovdašnji Peti oktobar. Kojeg nikada ne bi ni bilo da Milošević jedanaest dana ranije nije izgubio izbore.
Sećam se kao kroz maglu da sam već jednom davno posvetio jedne Nuspojave ovom paranormalnom psihosocijalnom fenomenu; štaviše, mislim da je to bilo još za Miloševićevog vakta (nemam sad vremena da kopam po arhivi). Verovatno sam mogao samo da iskopiram taj tekst ovde, možda uz neku beznačajnu izmenu: niko ne bi primetio podvalu, jer ne bi imao na osnovu čega (tj. suštinske promene konteksta) da primeti da tu nešto ne štima. Zanimljivo: kao da se u međuvremenu baš ništa nije promenilo, kao da naši životi stoje u večitom Danu mrmota, i dalje nam se preti (ili nas se zavodi) fantomom Vruće Jeseni, koja samo što nije, a posle koje će se sve okrenuti tumbe (i za svakog biće džaba boza & tulumbe). Samo, eto, neznano kako, nikada se ništa bitno ne dogodi. Što naporne fantaste Vrućih Jeseni uopšte ne ometa da zanjaču isti refren koliko sledećeg leta: "čekajte, mangupi, videćete vi svoje kad nastupi Vruća Jesen!" Ma, od..bi bre više, i ti i vruća jesen! Idi negde da bereš kestenje!
Čega će, dakle, biti i ove jeseni? Uobičajenih klasnih gibanja, jačeg ili slabijeg intenziteta. A zašto da ih i ne bude, povoda im bar ne nedostaje? Sve to je sastavni deo demokratskog ambijenta, pa još u jednoj devastiranoj, pauperizovanoj "tranzicionoj" državi. Čega, međutim, neće biti? Neće biti kuke i motike, u onom smislu u kojem o njoj vlažno fantaziraju i levi i desni populisti: kao nekakve autonomne, samohodne istorijske sile koja će samu sebe nekako iščupati za perčin i uzverati se na Komandno Mesto Istorije. Prostije kazato: onaj ko misli da će proletarizovane mase samim svojim "izlaskom na ulice" i pratećim aktivnostima, da postanu relevantan istorijski subjekt koji će odlučivati o promenama kretanja jednog društva, naprosto ne zna o čemu govori niti u kojoj epohi živi.
Zašto je to tako? Hja, ima nečega u predstavničkoj demokratiji što unapred i trajno otupljuje oštricu bilo koje i bilo čije kuke & motike: vlast koja je nesumnjivo legalno izabrana glasovima većine učesnika u demokratskom izbornom ciklusu ume da bude tvrđa i od vlasti najstrašnijeg tiranina i samodršca: nju je, naime, mnogo teže "vaninstitucionalno" srušiti. Ona je mnogo elastičnija, ali se mnogo teže slama. Ona samo izuzetno poteže silu, ali se ni njoj silom ne može mnogo nauditi: otporna je na nju sve dok ima Mandat. Zato se u demokratijama vlast gotovo nikada "ne valja ulicom". Doduše, u izuzetnim je slučajevima i takvo šta moguće, ali to onda znači da to društvo naprosto napušta demokratske okvire i postaje diktatura (klasna, rasna ili koja već). Samo, u našoj epohi ni diktatura ne ume da potraje: i ona je samo neprijatna pauza između dveju epoha parlamentarne demokratije. Prošlovekovna istorija srednje i istočne Evrope odlično svedoči o tome.
Eto nam prividnog paradoksa: da nema predstavničke demokratije i sveopšteg prava glasa, sve bi to sa kukom & motikom još i bilo moguće. Naime, ljudi koji su (klasno, rasno, rodno ili kako drugačije) izuzeti iz procesa i procedure odlučivanja, i na taj način politički anihilirani, jesu ljudi koji i mogu i smeju da se posluže bilo kojim sredstvom ne bi li izborili status ravnopravnih "političkih životinja". Međutim, svaki nosilac kuke i motike danas je takođe i građanin s punim pravom glasa, s neosporenim pravom da bira i da bude biran. To je velika istorijska privilegija, ali, gle, ona mu ujedno vezuje ruke i noge: on više nikada i nikako ne može vaninstitucionalno da detronizuje, kamoli da delegitimizuje vlast koja uredno troši svoj mandat. Hja, može jedino da posedi dan-dva na bajonetima, ali to strašno žulja...
U međuvremenu, (p)osmatrajte jesen, ona je lepa i kad nije Vruća, ali je topla kad svet zagasiti, a ulice naših gradova zaajvare i zakestene. I slušajte veliku, neumrlu Elu Ficdžerald kada kaže: "the falling leaves drift by the window/the autmn leaves of red and gold"...
|