Nova ratna proza – 1991, godina koja se vraća:
Demoni iz Međugrada

Uz sva svoja ograničenja, ovaj je roman pošteno i zrelo razmatranje ne samo jednog vremena nego i (barem) jednog naraštaja

Budi se u sitne sate, sa rukom u gaćama. Čini mu se da neko ulazi u stan, ali shvata da je u pitanju samo prozorsko krilo koje pomjera vjetar. Majica za spavanje mu je potpuno mokra. Prsti mu mirišu na sasušenu spermu i čokoladne bananice. Ustaje i vuče se do kupatila. Tušira se i mokar staje pred elise koje se vrte i vrte. Stavlja čistu posteljinu. Naliva čašu ledene koka-kole i prislanja je na stomak, zatim je ispija krupnim gutljajima. Čuje kako negdje u blizini još uvijek traje nekakva žurka. Sjeda na kauč i obgrljuje koljena. Na žurci puštaju Oktobar 1864, Galiju i odabrane četničke pjesme. Neko urla Zvez-da!, neko Par-ti-zan! Prvi sat prolazi relativno brzo. Žurka se polako stišava. Milan gasi sva svjetla i liježe na pod. Lišće topola šušti u vreloj noći. Sa stola dopire tiktakanje budilnika i slabašni sjaj njegovih fosforescentnih kazaljki. Neko u haustoru je upalio svjetlo; neonska traka difuzno blista ispod ulaznih vrata. Nešto ga golica oko članka, i on se nada da je u pitanju ujed komarca, a ne zalutala bubašvaba. Zatim prolazi još sat, ili dva.

Biće da, koliko god da smo tome posvetili vremena i energije, još nismo u potpunosti svesni koliko su duboko i fundamentalno naši životi podeljeni na one do i one od 1991. godine – "godine koja se vraća", kako sam se ovde usudio citirati i rekontekstualizovati Slavka Goldsteina, tj. njegovu izvanrednu autobiografsku knjigu sa 1941. u naslovnoj ulozi – i koliko je ta godina, bar onima koji su imali nesreću da je dočekaju kao odrasli ljudi, nešto čega se možda nikada nećemo uistinu otresti. Uostalom, zašto se generacijski ograničavati? Istina je da ona, i nekoliko narednih, nas određuju na jednoj, recimo, traumatično-iskustvenoj ravni, ali, ako ćemo pravo, 1991. neobično je važna i u životima onih koji jedva da je se mogu sećati; no, ni tu nije kraj: 1991. na razne znane i neznane načine skrojiće i živote onih koji će se roditi tek znatno nakon nje...

Zato je (književno) pisanje "o ratu" – što podjednako znači i o tome kako ga preživeti, i kako ga izbeći, ali i kako se nositi sa njegovim vidljivim i nevidljivim posledicama – nešto što naprosto ne može biti passe: mnogo će se još drinske vode uliti u Savu dok takvo šta ne bude moguće izreći, a da se ostane kredibilnim. Otuda nije čudno da se (relevantna) književna produkcija "ratne tematike" na području BHS(CG) jezika uvek iznova pojavljuje nekako u talasima, na svakih nekoliko sezona, pri čemu je onaj prvi, dakako, nadošao još dok su ratovi uveliko trajali. U poslednjih godinu-dve kao da svedočimo još jednom talasu "ratne" književnosti, i što je najvažnije, reklo bi se da tu ima izvesnih novina, izvesnih produbljenijih pogleda, koji su nužno pomalo i učinak povoljnog stadijuma u radu vremena: kao da je ta apokaliptična epoha sada već dovoljno udaljena da se na nju može gledati trezvenije i nekonvencionalnije, a opet i dovoljno sveža da sa sobom i dalje nosi pečat iskustveno proverljive istorijske autentičnosti i proživljenosti, koju "normalna" književna publika inače voli, šta god o tome mislili teoretičari ove ili one struje.

Vojislav Pejović (Titograd, 1972) na ovu je scenu kročio niotkuda, sam i nepozvan, kako uglavnom jedino i valja. Književni no-name u profesionalnom je životu biohemičar (ne beše li i Biljana Plavšić nešto slično?) i već poduže živi u Čikagu, u širem komšiluku Baraka Obame i njegove familije. No, kao rođeni Podgoričanin i beogradski student koji je naše famozne i nesrećne Godine Nulte imao krajnje nezgodnih devetnaest godina, Pejović je očigledno patio od prenastanjenosti izvesnim demonima koje se nije dalo egzorcirati drugačije no kroz roman... Što čitaoca i čitamajku, dakako, uopšte ne mora zanimati: na koncu je važno samo šta je pisac od tog romana načinio.

Pejovićev književni prvenac Život i smrt Milana Junaka (Vijesti, Podgorica, 2008) ispisan je u strogo realističkom ključu, čak i pomalo reportažno, utoliko pre što nas autor širom romana bombarduje neizbrojnim, najčešće već podobro zaboravljenim dnevnim vestima jednog turbulentnog vremena, i to ne samo onim "domaćim", nego zbivanja stavlja i u širi, evropski i globalni okvir: od nevolja sa IRA pa do neuspelog puča sovjetskih generala protiv Gorbačova. U početku mi se činilo da pisac preteruje neprestano nas izveštavajući šta je njegov junak Junak pročitao u novinama, čuo na radiju ili, recimo, od sestre, no Pejović je zapravo mudro računao sa neizmernom snagom čitalačkog zaborava, pa je svoju priču hteo da što jasnije oboji koloritom epohe, epohe za koju nam se čini da je bila koliko juče i da nam je familijarna do najsitnijeg detalja, no pažljivijim pretresanjem ustanovljavamo da smo se udaljili od nje više nego što poimamo, i da je to vreme za nas danas isti onaj nežni pluskvamperfekt kakav je, šta znam, za generaciju naših baka, bilo doba Kraljevine.

Kako god, "o čemu se radi" u ovoj knjizi? Svedočenje o životu i smrti Milana Junaka – koji će preživeti balkansko ludilo, ali ne i američki san – podeliće pisac i njegov junak: u prokušanom maniru "pronađenog rukopisa", pisac će malo navoditi, a mnogo više rekonstruisati i dopisivati Milanove dnevničke beleške iz (kraja) 1990. i 1991, mesec po mesec: od poslednjeg mirnodopskog Dana Republike, u kojem Milan još ne zna i ne želi da zna ništa "o politici" (to jest – o glavi na ramenima, kako će se pokazati), pa do oktobra Godine Ratne, u kojem će njegova sudbina biti katapultirana daleko od sveprisutne pogibelji, pometnje i kolektivne sramote, ali će za to "čudesno" izbavljenje neko morati da plati izuzetno visoku cenu... Hm, neko – ili svi involvirani: najbolji prijatelj sa jednom tajnom, sestra sa drugom, roditelji koji će plivati na kresti talasa epohe dok ne potonu pod njim, propale i neostvarene ljubavi, koje će otplaviti ne toliko orkan Istorije koliko sitne ljudske izdaje, praćene gorkim spoznajama o sopstvenoj nesavršenosti.

Milan Junak mladić je koji – kao kakav crnogorski Hans Kastorp – baš i ne zna šta će od sebe, osim pomalo mutnih umetničkih (književno-filmadžijskih) ambicija; no, šta god bilo to što želi od života – to svakako nema nikakve veze sa Istorijom, sa Velikim Pričama i povampirenim međuplemenskim klanjima. Milan, uostalom, postojano odbija da (po)veruje da Takvo Nešto može ispuzati iz udžbenika istorije, nazad u stvarnost. Kao pravo čedo mehura od socijalističke sapunice, Milan pokušava da nastavi da živi neku vrstu vanistorijske egzistencije, iako to iz dana u dan postaje sve apsurdnije, na šta ga gorljivo upozoravaju svi koje može nazvati bližnjima. No, ono što Milanu promiče između prstiju i ušiju, pisac nikako ne propušta; naprotiv, Pejović je na veoma interesantan način prizvao seni jednog neobičnog, zbunjujućeg, prelaznog Beograda iz godine 1990. i 1991, a to nije samo vreme oštrenja noževa za ono što će uslediti, nego je i epoha u kojoj još živi i opstaje štošta čega danas više nema, ili više nije onakvo kakvo je bilo, ili nekim novim ljudima više ne znači ono što je značilo piscu, Junaku ili čitaocu: taj sfumatozni Međugrad, koji neopozivo više nije onaj romantizovani "novotalasni" velegrad, ali još istrajava u nekoj inerciji i još nije posve utonuo u metež totalnih devedesetih, Pejović je van sumnje portretirao minuciozno. Baš kao i suncem ožarenu i ratničkom histerijom užarenu rodnu varoš, koja više nije Titograd a još se ne zna šta će drugo biti i šta to drugo za nju tačno znači, ostavljenu tako da se bori sa pogolemim identitetskom problemom, koji je većina poletno krenula da rešava na najužasniji mogući način.

Život i smrt Milana Junaka, mora se priznati, nije neka "velika književnost" koja će vas zaseniti. Mestimično se oseća književno početništvo, mada se mora reći i to da je Pejović književno (a i "uopšte") pismeniji od mnogih koji bi se time rado podičili. No, uz svoja ograničenja, ovaj je roman pošteno i zrelo razmatranje ne samo jednog vremena nego, bojim se, i (barem) jednog naraštaja: onog koji je dugo, predugo, odbijao da primeti šta se događa oko njega, sve dok to Događanje nije došlo lično po njega, na kućnu adresu. A tada je obično prekasno za sve, pa i za Junaka koji ne bi da bude junak po meri jedne užasno loše i uvredljivo glupave etno-sapunice.

Teofil Pančić