Srbijanka Turajlić:
Nagrada za fijasko

Da se sati i dani provedeni u uličnim demonstracijama i u javnim nastupima računaju kao radni staž, profesorka Srbijanka Turajlić verovatno bi odavno bila u penziji. Sve što je za to vreme učinila, učinila je bez želje za reflektorima, bez "šminkanja" onoga što želi da kaže, bez fraza koje dobro zvuče, bez želje da "unovči" svoj "borački staž", bez usiljene pristojnosti – ponekad besno, uz povišen ton, a ponekad tiho, skoro inkognito

Kada joj je prošle nedelje dodeljena nagrada "Osvajanje slobode", profesorka Elektrotehničkog fakulteta Srbijanka Turajlić rekla je da joj je to "prvi put da dobija nagradu za totalni fijasko". "Ako sam ja zaista osvajala slobodu, a mi pogledamo zemlju u kojoj živimo, onda je to izvesno najneuspešniji posao koji sam u životu obavila", objasnila je dobitnica, osvrnuvši se još na "drakonski zakon o medijima" i konstatujući da su "u ovoj zemlji slobodni samo ljudi koji su optuženi za ratne zločine". Mediji koji su pratili ovaj događaj naveli su da je u pitanju bio "zanimljiv način zahvaljivanja žiriju".

Način zahvaljivanja zaista je bio zanimljiv, ali nikako ne neobičan i neočekivan.

Kako god profesorka Turajlić ocenila sopstvene rezultate, činjenica je da se tokom svog dugogodišnjeg osvajanja slobode nikada nije držala utvrđenih pravila i da su joj metode bile, u najpozitivnijem smislu te reči, "mimo sveta".

KARIJERA I ULICA: Čak i da nije bilo potrebe za osvajanjem slobode, biografija Srbijanke Turajlić bila bi i te kako vredna pažnje. Kao maturantkinja, bila je članica jugoslovenske reprezentacije na Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi održanoj 1964. u Moskvi. Kao studentkinja Elektrotehničkog fakulteta dobila je univerzitetsku Novembarsku nagradu, kao i Aprilsku nagradu Saveza studenata Beogradskog univerziteta (1967. i 1968). Magistrirala je i doktorirala na svom matičnom fakultetu, gde se 1969. i zaposlila kao asistentkinja. Sa zvanjem vanredne profesorke radi od 1989. do 1999. kada (a reč je o dobu famoznog Zakona o univerzitetu) dobija otkaz. Od marta 2001. do marta 2004. obavljala je funkciju pomoćnice ministra za visoko obrazovanje i pokrenula reformu sistema visokog obrazovanja – zahvaljujući između ostalog i njenom angažovanju, Srbija je 2003. pristupila Bolonjskom procesu. U međuvremenu, 2002. godine, vratila se na Elektrotehnički fakultet, gde i danas predaje.

Na podugačkom spisku funkcija i zaduženja koja je obavljala, navodi se i da je bila stipendistkinja francuske vlade i specijalizantkinja Nacionalnog politehničkog instituta u Grenoblu (1975–1976), profesorka univerziteta u Montereju u Kaliforniji (1984–1985), prodekan za nastavu (1989–1998), predsednica Komisije za nastavu Beogradskog univerziteta (1991–1998), upravnica Računarskog centra Elektrotehničkog fakulteta (1994–1998), vanredna profesorka na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta Crne Gore (1999–2000), gostujuća profesorka Univerziteta u Banjaluci, direktorka kompanije Telkon u Banjaluci (1999–2000), konsultantkinja firme Teri inženjering. Sa grupom univerzitetskih kolega osnovala je Alternativnu akademsku obrazovnu mrežu u okviru koje je od 1998. do 2007. više od dve i po hiljade studenata završilo različite programe i kurseve. Objavila je desetine stručnih radova i dobila nekoliko važnih nagrada iz oblasti nauke i obrazovanja.

Zahvaljujući poznatim okolnostima, ta i takva karijera Srbijanke Turajlić, bar što se tiče šire javnosti, ostala je u senci njenih društvenih aktivnosti: da se sati i dani provedeni u uličnim demonstracijama i u javnim nastupima računaju kao radni staž, profesorka Turajlić verovatno bi odavno bila u penziji. Tokom devedesetih, u Srbiji nije bilo važnijeg prodemokratskog protesta u kojem nije učestvovala, nije bilo novinara nezavisnog medija koji nije imao njen broj telefona, nije bilo akcije ili rasprave u kojoj nije učestvovala.

No, tek pošto je 1998. usvojen Zakon o univerzitetu, uz Zakon o informisanje najrestriktivniji zakon Miloševićeve ere, profesorka Turajlić prikazala je prave dimenzije svoje hrabrosti i energije.

BORBA: Na osnovu pomenutog Zakona, univerzitetski profesori bili su prinuđeni da potpišu ugovore o radu, koji su zapravo bili pristanak na političku lojalnost. Posle silnih pritisaka, na Elektrotehničkom fakultetu preostalo je samo jedanaest profesora koji na to nisu pristali – među njima, baš kao što je i moglo da se očekuje, bila je i profesorka Turajlić. Neposlušnim profesorima bilo je zabranjeno da predaju, da bi zatim bili izbačeni iz glavne fakultetske zgrade u neuslovnu pomoćnu prostoriju. Sledile su zabrane ulaska u zgradu fakulteta, fizičko izbacivanje profesora i, konačno – otkazi. Tokom tog perioda, Srbijanka Turajlić bila je među onima koji su držali predavanja na ulici, među onima koji su demonstrirali, ali pre svega, bila je najglasnija među onima koji su još imali snage da se bune. I do tada bez dlake na jeziku, postala je glas koji slušaju svi i jedna od retkih koja se nije obazirala bilo na društvene, bilo na političke konvencije.

Uprkos energiji i smelosti, čak ni u to doba profesorka Turajlić nije se ubrajala među "usijane glave" spremne na sve. U tom smislu, ostao je upamćen govor koji je održala u maju 2000. na Filozofskom fakultetu: "Ja neću da vam kažem: ‘Nemojte se suprotstavljati vlasti.’ Ali vam savetujem, radite to na pametan način. Svakako se trudite da izbegnete sukob sa policijom. Čuvajte se, strahovito ste nam važni. Ne treba nam 1300 kaplara. To je ovu zemlju već jednom upropastilo. Nama su potrebni pametni, zdravi i mudri mladi ljudi."

Iako je posle petooktobarskih promena bila u kabinetu tadašnjeg ministra prosvete, Srbijanka Turajlić nije odustala od kritike svega što se u zemlji događalo, opet bez osvrtanja na poželjne političke modele. Nakon usvajanja novog Zakona o univerzitetu i ulaska Srbije u Bolonjski proces, vratila se na fakultet, ali do dana današnjeg nije ućutala i stala. Proevropske demonstracije i akcije opet su nezamislive bez nje, a govor koji je održala povodom dodeljivanja nagrade "Osvajanje slobode" samo je esencija onoga o čemu govori kad god joj se pruži prilika. Sa istom strašću s kojom je nastupala protiv režima Slobodana Miloševića, u poslednjih nekoliko godina bori se za reformu univerziteta, ljudska prava, put ka Evropi. Sve to, što je možda i najvažnije, činila je i čini bez želje za reflektorima, bez "šminkanja" onoga što želi da kaže, bez fraza koje dobro zvuče, bez želje da "unovči" svoj "borački staž", bez usiljene pristojnosti – ponekad besno, uz povišen ton, a ponekad tiho, skoro inkognito.

Tokom studentskih demonstracija 1996/97, nekoliko dana pre čuvenog "Velikog kordona", policija je grupicu studenata u Kolarčevoj blokirala čitavu noć. Pošto zbivanja u toj ulici još nisu privukla pažnju vaskolike demokratske javnosti, nije bilo ni TV kamera, ni političara, ni estradnih zvezda. Samo stotinak mladih ljudi koji sede na betonu (na debelom minusu), računajući da ih, u tom sedećem položaju, do zuba naoružani policajci neće pregaziti. Negde oko tri ujutro, pojavljuje se profesorka Turajlić, s gomilom starih novina u rukama. U debeloj je jakni i zimskim čizmama, skoro neprepoznatljiva. Ulazi među studente i svakom daje po komad hartije da bi imali na čemu da sede. Bez pompe, bez objašnjavanja.

Događaj niko nije zabeležio. Pošto je ubrzo počeo veliki sedmodnevni kordon, ta ledena noć skoro je potpuno zaboravljena, a silni prvoborci Kolarčeve takmičili su se ko će svoje ime dublje urezati u istoriju i ko će se više dodvoriti demonstrantima. Ipak, za one koji su par dana ranije sedeli na ledenom betonu, bez ikakve i ičije podrške, novine profesorke Turajlić bile su veće i važnije od svega što je usledilo.

Zbog te noći i tih novina, ova priča završava ličnom porukom.

Nije fijasko, Srbijanka!

U osvajanju slobode, baš kao i u životu, ponekad je važnije kako smo putovali nego da li smo stigli tamo gde smo naumili.

Tamara Skrozza