...a dvadeset od 1989.

Peti oktobar je u Srbiji dan jednog istorijskog prevrata, koji neki nazivaju srpskom baršunastom revolucijom. U pamfletima taj događaj je glorifikovan je kao dan kada je Srbija rekla «dobar dan» slobodi, demokratiji, pravnoj državi i svetu. Neki ga opisuju kao političku revoluciju.

A bilo je, ako sećanje ne vara, nekako ovako: velike demonstracije 5. oktobra 2000. u Beogradu prisilile su Slobodana Miloševića da prihvati poraz na izborima za inače slabo mesto predsednika SRJ, koje je verovao da će lako dobiti, posle 13 godina vladavine u Srbiji, a biće i svih 15, pošto je onda kada je 1987-8. izvikan za nacionalnog vođu već bio na vlasti kao predsednik CK SK Srbije.

Njegova demisija je označila slom i urušavanje jednog režima koji je nastupio nakon što je objavljeno da je na predsedničkim izborima održanim 24. septembra 2000. Predsednički kandidat DOS-a Vojislav Koštunica dobio oko 600.000 glasova više od kandidata SPS-a, JUL-a i SNS-nekadašnjeg «govornika sa suncem u kosi». Tadašnja vlast je tvrdila da je u procentima izraženo Koštunica dobio 49 odsto glasova (1 odsto manje od tada propisane apsolutne većine) i da mora da se održi drugi izborni krug. Demokratska opozicija Srbije pozvala je građane da se 5. oktobra 2000. godine okupe ispred Savezne skupštine, kako bi sprečili da se pobeda u prvom krugu ne poništi u drugom. DOS je ultimativno zatražio da Slobodan Milošević do četvrtka, 5. oktobra, u 15 časova, prizna izbornu volju građana.

Savezni ustavni sud je u naelektrisanoj atmosferi svojom odlukom PP broj 33/2000 i 33/1-2000 od 4. oktobra 2000. godine utvrdio da zapisnici koje je Savezna izborna komisija dobila od izbornih komisija 24 – Prokuplje i 26 – Vranje, koji se odnose na glasanje i utvrđivanje mandata na teritoriji Kosova i Metohije, nisu bili važeći, s obzirom na to da su biračka mesta po odluci Savezne izborne komisije bila, suprotno zakonu, otvorena samo do 16 časova, umesto do 20 časova.

Nakon ove odluke Savezna izborna komisija je u dokumentu u kome brojevi ratuju među sobom utvrdila konačne rezultate za izbor predsednika Republike: dr Vojislav Koštunica – 2.470.304 glasa – 50,24 odsto, Slobodan Milošević – 1.826.799 glasova – 37,15 odsto. Na osnovu tako utvrđenih rezultata Savezna izborna komisija je konstatovala da je Koštunica izabran za predsednika Savezne Republike Jugoslavije.

U protesta protiv režima koji je zapao u stanje moralnog kraha, u lavini koja je krenula, niko više nije mnogo mario za ta nemušto saopštavana preinačenja. Tačan rezultat tih izbora nikada i nije naknadno utvrđen jer je izborni materijal delimično uništen u događajima koji će slediti. Pristalice DOS-a iz cele Srbije su u velikom broju došle u Beograd, i 5. oktobra oko 15.35 velika grupa ljudi je ušla u Saveznu skupštinu, uprkos policijskoj upotrebi velike količine suzavca. Zgrada RTS-a u Takovskoj ulici je delimično zapaljena, a redovni program RTS-a je prestao da se emituje posle 17 sati...

Pošto se u Srbiji čitav aparat vlasti tog dana praktično raspao, na republičkom nivou formirana je prelazna vlada Srbije, koju su činili DOS, SPS i SPO, s takozvanim koministrima s obe strane fronta. Vrlo brzo, tadašnji predsednik Srbije, Milan Milutinović, raspustio je srpsku skupštinu i raspisao vanredne parlamentarne izbore za 23. decembar 2000, na kojima je trijumfovao DOS, u atmosferi u kojoj su krizni štabovi jurili julovce i socijaliste.

Od tada je u Srbiji bilo pet vlada: Đinđićeva (2001-2003); Živkovićeva nakon ubistva Đinđića ispred zgrade vlade 12. marta 2003. godine; prva Koštuničina (2004-2007); druga Koštuničina (2007-2008) i vlada Mirka Cvetkovića (2008).

Od ukupno šest «postrevolucionarnih» vlada, računajući i privremenu, socijalisti su podržali tri, a učestvovali u dve, prvo da bi ublažili efekat osvetničkog trijumfa pobednika, a posle da bi im se pridružili. Tu treba dodati da ta vrsta političke saradnje ljutih protivnika postojala i «pre revolucije»: U koalicionim vladama s tadašnjim režimskim u više navrata učestvovale su tadašnje opozicione stranke 1992. (Panićeva), 1993. (prva Marjanovićeva) i 1999. (Bulatovićeva savezna vlada).

PUKO K'O DOS: Kao i druge istočnoevropske baršunaste revolucije i ova se brzo raspala na sastavne činioce. Odnosi među pobednicima bili su komplikovani i pre i posle prevrata. Celo leto 2000. nije se znalo da li raniji opozicioni predvodnik SPO učestvuje ili ne učestvuje u izbornim pripremama DOS-a. Istakao je sopstvenog kandidata koji je loše prošao. Nikad se od toga nije oporavio.

Posle 5. oktobra trajale su tenzije između Koštunice i ostatka DOS-a. One su kulminirale 1. aprila 2001, kada se Slobodan Milošević, posle pregovora sa Čedomirom Jovanovićem, predao istražnim organima i bio odveden u beogradski Centralni zatvor, a naročito na Vidovdan te godine, kada je Đinđićeva vlada donela uredbu na osnovu koje je Slobodan Milošević izručen Haškom tribunalu.

Formalni raskol se desio praktično na godišnjicu isticanja zajedničkog DOS-ovog predsedničkog kandidata 17. avgusta 2001. kada je Demokratska stranka Srbije, stranka nosioca DOS-ove liste Vojislava Koštunice, napustila koaliciju i Đinđićevu vladu, optužujući ih da su povezani sa organizovanim kriminalom. Druga strana će na osnovu toga njemu prebacivati da je stvarao atmosferu u kojoj je ubijen premijer Đinđić. Kada je februara 2003. godine ukinuta SRJ i proglašena Državna zajednica Srbija i Crna Gora, Koštunica je izgubio državnu funkciju i njegova partija je prešla u opoziciju. On se vraća na vlast 3. marta 2004. godine, formirajući manjinsku vladu, koju su podržali socijalisti tada prevođeni Ivicom Dačićem.

Ta vlada pada ne zbog «spoljnih saradnika» socijalista, već zbog unutrašnje krize. Dan nakon izglasavanja novog Ustava Srbije, oko koga je bio postignut širok politički konsenzus, 1. oktobra 2006. godine, ministri iz G 17 plus podneli su ostavke zbog toga što nisu nastavljeni pregovori sa Evropskom unijom, a nisu nastavljeni zbog nedovoljne saradnje s Haškim sudom. Njihove ostavke parlament je konstatovao 9. novembra te godine, nakon referenduma o Ustavu.

Rascep u nekadašnjem DOS-u, odnosno sukob DS i DSS privremeno je bio obustavljen izborom druge Koštuničine Vlade 2007, a to je takozvani period kohabitacije između premijera i predsednika Republike Borisa Tadića, koji je pobedio nakon što je ukinut uslov da mora biti postignuta apsolutna većina. Pre toga, više pokušaja da se izabere predsednik Srbije bilo je neuspešno zato što je «ostatak DOS-a» u više navrata bojkotovao Koštunicu kao predsedničkog kandidata, a i Koštunica u jednom krugu kandiadata DOS-a Mićunovića. Niko nije mogao da dobije tada propisanu apsolutnu većinu.

Raspad Državne zajednice SCG, maja 2006. godine, ta vlada preživljava bez potresa i preuzima ingerencije dotadašnje savezne države, a najvažnije ministarstvo odbrane i spoljnih poslova. Novim vlastima stizao je račun koji one nisu napravile, u nekim slučajevima i veći nego njenim satanizovanim prethodnicima. Raspad nekadašnje zajedničke države koji je obeležio devedesete nastavljen je u ovoj deceniji: Crna Gora je izašla iz Državne Zajednice; ugrožena je celovitost Srbije pošto je Kosovo proglasilo nezavisnost koju Srbija ne priznaje, a koju su priznale zapadne države koje su 1999. u Kumanovskom sporazumu sa Slobodanom Miloševićem, odnosno rezolucijom SB 1244. na uvijen način to izbegle. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, 17. februara 2008. godine, druga Koštuničina vlada, međutim, zapada u duboku krizu i na vanrednoj sednici, 10. marta, jednoglasno prihvata taj predlog predsedniku Republike da raspusti skupštinu i raspiše vanredne izbore. Posle vanrednih izbora za Skupštinu Srbije od 11. maja 2008. godine Lista "Za evropsku Srbiju" i koalicija okupljena oko socijalista uspeli su da postignu dogovor o formiranju nove vlade Srbije koja je stupila na dužnost 7. jula. Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije potpisuju deklaraciju o političkom pomirenju.

Svaki od ovih zaokreta praćen je gorljivim ideologizacijama na temu izdaje izvornih principa.

VESTERNIZACIJA: Duh petog oktobra najviše su veličale partije koje s se bore s cenzusom. U popularnoj publicistici taj događaj je u velikoj meri «vesternizovan», s uvećanjem uloge raznih epizodista, uključujući i kasnije osuđenog za ubistvo premijera Đinđića. I danas se raspravlja da li je general Rođa tog dana tokom razgovora s ministrom policije pokojnim Vlajkom Stojiljkovićem imao pištolj...

Učesnici te revolucije pravi i lažni, pozvani i nepozvani, ideolozi, purifikatori i lustratori, savetnici i čankolizi gaje njen kult skoro kao «šesetosmaši» svoj. Neki «šesetosmaši» su o sebi skovali izreku: «Tražili smo više socijalizma i to smo dobili.» Učesnici te pobune iz 2000, u koje, kako novinski papir valjda još svedoči, spada i potpisnik ovih redova, slobodno mogu sarkastično reći: «Tražili smo više kapitalizma i to smo i dobili.»

Ipak ne valja preterivati u sarkazmu - taj događaj je u novijoj političkoj istoriji ostavio trag. Posle njega u Srbiji se na vlast dolazi i s vlasti silazi bez nasilja.

Može se konstatovati da je od te prekretnice Srbija počela da napreduje, ali se mora uočiti da je u proteklih devet godina sporije napredovala, nego što je prethodnu deceniju propadala, pa u ekonomiji i drugim vitalnim sektorima još nisu dostignuti nivoi iz 1989. poslednje normalne godine u bivšoj SFRJ.

Srbija u ovoj deceniji nije ratovala, ni direktno ni indirektno. Uključena je u međunarodne institucije iz kojih je u prethodnoj deceniji bila isključena, započela je proces približavanja Evropskoj uniji, ali je još pred vratima...

Dobro, mi... Ali oni... Kao i u svakoj revoluciji i u ovoj smo dobili, kako bi napisao Đilas «novu klasu», ili kako bi Steva Žigon u monologu iz Dantonove smrti i amfiteatru Medicinskog fakulteta 1968, u patosu uzviknuo:«i kne-ževi re-vo-lucije!». Uostalom, zato se revolucije i izvode: ili revolucija jede svoju decu ili deca krckaju revoluciju. Oni, međutim, impresioniraju svojom neozbiljnošću.

A u proklamacijama to izgleda sjajno. Rečenice iz «Programa za demokratsku Srbiju 2000»: «Kao građani Srbije, a istovremeno i kao kandidati za narodne poslanike želimo da celokupnoj javnosti damo na znanje da kada budemo izabrani u Skupštinu nameravamo da ukinemo funkcionerske privilegije, prekinemo dosadašnji maćehinski odnos vlasti prema građanima i iz korena promenimo sadašnju neuspešnu državnu politiku. Sa radikalnim promenama počećemo od sebe samih.»

I počeli su. Ko na Dedinje, ko u ministre, ko u poslanike, ko u agencije, ko u međunarodne savetnike...

Šta, vama to nije radikalna promena?

Pročitajte još: Pad Slobodana Miloševića

Milan Milošević