Nikada nisam imao skup sat. Uvek su to bile neke manje poznate marke, neki satići koji su pošteno obavljali svoj posao diskretno sklonjeni ispod rukava košulje, a kad bi posustali, njihova cena ne bi opravdavala popravku, pa bi ih zamenio neki drugi iste kategorije. U mom detinjstvu i ranoj mladosti satovi su imali statusni značaj koji danas imaju mobilni telefoni. Želja za promenom statusa, za ispunjenjem makar jednog delića sna o pripadanju svetu koji nam je bio nedostižan, rezultirao je često pojavom neke skupe čuke prestižne marke na ruci nekog jadnika ispod iskrzane manžetne jedine košulje koju je ponosni nosilac imao. Samo su budže, retki ostaci razvlašćene buržoazije i poznate barabe, uspevali da usklade kvalitet i eleganciju svoje odeće sa skupim čukama, često u zlatnom kućištu.

U stvari, samo jednom u životu sam kupio sat. Sve ostale sam dobio na poklon. Onaj prvi, koji sam dobio od roditelja u trećem osnovne, bio je jedan od tri modela koji su se mogli naći u radnjama, a glavni i otprilike jedini njegov kvalitet bio je što su kazaljke svetlele u mraku. Pošto je već prvog dana toliko zaokupio pažnju mojih drugova na velikom odmoru, učitelj mi je rekao da bi bolje bilo da ga više ne donosim u školu. Tada sam razočarano odustao od nošenja sata sve do gimnazijskih dana kad sam došao u posed jednog vrlo čudnog sata. Nosio je marku jedne nemačke firme koja proizvodi građevinske mašine, a moj otac ga je dobio od poslovnog prijatelja kao promotivni materijal. Nije to bio ručni sat, a nije bio ni džepni, koji su se tada još nosili, već je bio predviđen da visi na uzici kao medaljon. Pritom je bio providan, pa bih neke smarajuće časove predvojničke obuke proveo posmatrajući malu klackalicu koja je davala ritam odvijanju spiralne opruge… Kad je odradio svoju promotivnu funkciju, preminuo je tiho i dostojanstveno.

Na polasku na duži boravak u inostranstvo dobio sam od oca porodičnu relikviju, džepni sat poznate marke Schaffhausen, čeličnog kućišta i sa brojčanikom od porcelana, koji je moj deda kupio od nekog lekara u vojnoj bolnici u Bizerti, u Tunisu, gde su mu francuski doktori vidali ranu na glavi zadobijenu na Solunskom frontu. To je bila jeftina varijanta poznate marke, namenjena uglavnom železničarima. Nije bilo lako nositi u džepu tesnih farmerki sat predviđen da okačen o lanac čuči u džepčiću prsluka trodelnog odela. Tada, u Ženevi gde sam boravio, dobijem na poklon čudan ručni sat, ovalnog oblika, čiji je brojčanik bio pokriven sferičnim poklopcem čija je jedna polovina bila od čelika, pa se sat morao podići do visine očiju da bi se ispod čeličnog poklopca kroz stakleni deo video položaj kazaljki. Proizvod neke male porodične fabričice u Alpima nosio je pretencioznu oznaku Vision 2000. Ko je tada sanjao da će 2000. godine Kinezi prodavati digitalne satove po ceni od dve pakle cigareta! Ali, po odluci da napustim dosadnu zemlju satova i čokolade i odem u Pariz, razočarana poklonodavka Vizije 2000 je odlučila da će moj džepni Schaffhausen biti dostojna uspomena na jedno nežno prijateljstvo. Nije da mi ga nije bilo žao, ali nisam ni imao baš neki izbor, a za utehu sam uverio sebe da ni deda u tim okolnostima ne bi imao ništa protiv…

Po izlasku iz vojske odmah sam kupio pisaću mašinu, Optimu, istočnonemačku kopiju zapadnonemačke Olympije sa velikim valjkom za format A3, tvrdu i tešku kao televizor i – ručni sat marke Cortébert, iz jeftine serije koja se prodavala u RK Beograd, jedini koji sam kupio, a ne dobio na poklon. Naravno, kao i svi prethodni bio je mehanički i tanak, elegantan, iako su već tada ulazili u modu oni robustni "ronilački" i oni glomazni, šljašteći, zvani harmonikaški. Nosio bih ga mnogo duže da mi otac nije doneo sa jednog službenog puta u Zapadnu Nemačku čuku marke Kienzle, jedan onako švapski ozbiljan i precizan satić. Uveseljavao sam milicionere kad bi hteli da mi naplate kaznu za parkiranje tako što bih im pokazao svoj sat koji je bio iste marke, Kienzle, kao i parking satovi koji su krasili beogradske trotoare sedamdesetih godina.

Za diplomu osvojenu u tridesetoj godini (ali, ovaj… sa visokim prosekom!) dobijem od oca prvi elektronski sat, ali onaj sa kazaljkama, ne sa digitalnim displejom, tada poznate marke jeftinih ali kvalitetnih digitalnih satova, a za četrdeseti rođendan jedan od onih velikih, sa mnoštvom funkcija, takođe elektronski, koje zajedljivci ironično zovu slanik. Ta čuka je imala nešto izuzetno – nosila je na sebi oznaku velikog azijskog proizvođača televizora! Taj svoj Samsung bih verovatno nosio i dan-danas, dobro je služio svrsi, a potajna želja da svom potomku ostavim nešto slično onom što je meni bilo ostalo od mog dede ugasila se kad sam shvatio da moj potomak ima sasvim drugačiji doživljaj vremena koji prednost daje unutrašnjem satu i, ako baš ustreba, onom na displeju mobilnog telefona, da nisam ponovo dobio na poklon sat koji i sada nosim. Za pedeset i neki rođendan dobijem od jedne mlade i duhovite koleginice, bivše učenice, jedan zaista dobar i lep, elegantan sat pravougaonog oblika, diskretan, sa crnim brojčanikom. Iskreno se obradujem, odmah ga stavim na ruku i odemo na piće. Dok ćaskamo o svemu i svačemu, mlada koleginica malo, malo pa, bez vidljivog povoda, priguši eksploziju smeha. Ja odem do toaleta, pogledam se u ogledalo, zaključim da ne izgledam smešnije nego obično, ništa nisam obukao naopačke, sve je na svom mestu. Vratim se za sto, a ona razvalila vilice, prosto jeca od smeha. "Pa, de, šta ti je toliko smešno?", pitam je. Ona se malo povrati pa mi otkrije tajnu: kupila sam taj sat jutros pa, pre nego što ću da dođem da ti ga dam, za svaki slučaj pitam ćaleta (Dragančeta, mog vršnjaka), da li sam napravila dobar izbor. On gleda čuku, stavi naočare, pogleda ponovo pa mi kaže: "Ti, bre, nisi normalna, pa zar čoveku mojih godina da pokloniš sat marke Fossil?!"

Vladimir Pavlović