Dugo sam se bavio ronjenjem, pomalo ribolovom, a i ostalim vodenim sportovima i smatrao sam sebe pravim zaljubljenikom u more i vodu uopšte. Preselio sam se tek nedavno napokon u svoj stan. Najzad sam se odvojio od roditelja. Iako još prilično mlad, odavno sam oženjen i otac jednog već povelikog deteta. Najzad mi se ukazala prilika da ostvarim davnašnju želju da imam psa. Dugo sam razmišljao, gledao knjige i išao na izložbe pasa i napokon se odlučio za njufaundlenda. U knjižici koju sam kupio u nekada odličnoj knjižari "Mladost" najviše mi se dopala ta rasa. Pisalo je da je to izuzetno dobar i miran pas koji voli decu i iznad svega obožava vodu.

Želeći da kupim vrhunsko štene, preko nekih prijatelja stupio sam u kontakt sa jednom ženom iz Holandije koja se bavila odgojem ove rase. Otprilike u to vreme službeno sam putovao u Belgiju, pa sam odlučio da svratim kojih 400 km i od nje kupim jedno muško štene.

Tako je počeo moj kontakt sa njufaundlendima. Uskoro sam postao zaljubljenik ove lepe, plemenite i dobroćudne rase pasa. Svoje štene, koje je ubrzo odraslo u snažnog i gorostasnog mužjaka, vodim svuda sa sobom. On sa podjednakim zadovoljstvom leži pored mojih nogu dok čitam novine, ili me satima čeka ležeći u snegu u dvorištu zgrade u kojoj radim, prati me u mom gumenom ronilačkom čamcu ležeći preko boca i ostale opreme, ili vuče isti taj čamac plivajući i duže od pola sata, vozi se na vodenom skuteru ili na motornim sankama. Njegovoj strpljivosti sa decom nema granica.

Mada prethodne rečenice izgledaju kao puko preterivanje, daleko je od onoga šta sve radi ova životinja prateći me i praveći mi društvo.

Poreklo njufaundlenda je nejasno. Jedino je izvesno da zaista potiče sa ostrva čije ime nosi, ali kako je na njega dospeo, niko sa sigurnošću ne zna. Neki američki odgajivači su finansirali istraživanja koja su sa dosta verovatnoće potvrdila činjenicu da su njufaundlenderi bili stari indijanski psi; kosturi njima veoma sličnih pasa pronađeni su u indijanskim grobovima. Skandinavci, koji sada odgajaju najlepše njufaundlende, smatraju da su u Ameriku ove pse doneli Vikinzi sa Erikom Crvenim, dok ih Francuzi svojataju tvrdeći da su ih na Njufaundlend doneli prvi francuski doseljenici poreklom sa Pirineja. Bilo kako bilo, ovi psi su postali nezamenljive domaće životinje ovog ostrva sa izuzetno surovom klimom. Izvlačili su drvo iz šume, čuvali kuće od napada vukova, a pre svega pomagali ribarima izvlačeći mreže, donoseći predmete koji su ispali iz čamca i vukući kolica puna ribe. Naročito su poznati zbog svog spasilačkog instinkta i otpornosti na ledenu vodu tako da su postali čuveni po spasavanju ljudi. Postoje i dosta uverljive priče da su ih na brodovima koristili kao neku vrstu preteče radara, gde su svojim oštrim njuhom otkrivali blizinu obale ili drugog broda u magli i to najavljivali glasnim lajanjem.

Čim su stigli na Njufaundlend, Englezi su uvideli prednosti domaće rase i kao praktični ljudi preneli je u Englesku. Od njufaundlenda su kasnije Englezi razvili brojnu porodicu retrivera (labradora, zlatnog retrivera i druge). Jedan od prvih i najvećih engleskih ljubitelja njufaundlenda bio je lord Bajron. On je svom psu Boutsvejnu podigao u Njusted Ebiju veličanstven mauzolej i na njemu napisao jedan od najlepših epitafa sročenih ne samo za pse nego i za ljude:

Na ovom mestu leže ostaci onoga
koji je imao
lepotu bez oholosti
snagu bez grubosti
i hrabrost bez surovosti
i sve ostale ljudske vrline bez ljudskih slabosti
Sve ovo bilo bi puko naklapanje da je reč o pepelu čoveka,
ne, ovde leži pas Boutsvejn,
rođen na Njufaundlendu
umro u Njusted Ebiju

Pored Bajrona vlasnici i zaljubljenici ove rase bili su: Valter Skot, Čarls Dikens, Robert Brns, Džordž Vašington, Bendžamin Franklin, engleski kralj Edvard VII i senator Bob Kenedi.

Od Bajronovog vremena do danas Englezi su ostali veliki ljubitelji ovih pasa. Oni su i u Engleskoj godinama služili kao ribarski i spasilački psi, a danas se najviše koriste kao psi za pomoć starim osobama. Usamljeni starci i starice mogu da se oslone na njih kada se penju uz stepenište, ili da od njih očekuju pomoć ako padnu. Takođe im pomažu oko nošenja iz radnje ili sa pijace, jer njufaundlend može da nosi teret težak i do dvadeset kilograma.

Širom Evrope i Amerike njufaundlendi se treniraju za spasavanje iz vode, ruševina, snega, za vuču sanki i kolica, za zaštitu gospodara, ali pre svega za druženje. Njima ne treba mnogo nege, samo češljanje jednom nedeljno, plivanje kad god je moguće, oko kilogram dobre hrane i dva sata šetnje dnevno. Jedino što im smeta to je vrućina, pa ih leti nikad ne treba ostavljati same u kolima ili da čekaju na suncu. U zamenu za malo nege oni će vas odano voleti, čuvati i pratiti kud god krenete.

ZORAN KOŠ