Među silnim predizbornim obraćanjima radnicima, seljacima, intelektualcima (poštenim i nepoštenim), penzionerima, omladini, vojsci, policiji, seljacima i inima, svakako je najzanimljivije obećanje srpskim gospođicama da će se vratiti vremena oficirskih balova i valcera sa lepuškastim potporučnicima. Ovakva poruka nije, naravno, upućena samo gospođicama (njima, možda, ponajmanje) već i njihovim bakama koje se sa setom sećaju dana kada je Jugoslavija bila kraljevina, a dinar nešto vredeo.

Zasluga za organizovanje prvih srpskih balova po evropskom uzoru pripisuje se nesrećnom knezu Mihailu Obrenoviću. Početni kapital namenjen izgradnji prve prave beogradske bolnice (zgrada u današnjoj Ulici Džordža Vašingtona) prikupljen je upravo na jednom velikom dobrotvornom balu, a knez Mihailo je, kao što priliči vladaocu i pokretaču akcije, priložio najviše. Kasnije su mu, u Košutnjaku, liberali pokazali koliko cene njegove napore da pripitomi Srbiju, ali su, za razliku od kneza, balovi preživeli i nadživeli zanesene patriote.

Između dva svetska rata balove su organizovali kralj (jednom godišnje u Starom dvoru), Kolo srpskih sestara, Aero – klub, Auto – klub, Džokej – klub, oficiri i, naravno, kraljeva garda. Elita je najviše volela balove u Aero – klubu, ali ni oficirski, pogotovo gardijski, nisu bili za potcenjivanje. Najprijatnija je bila balska dvorana kraljeve garde u Topčideru, a najkorišćenija sala u Oficirskom domu (današnji Studentski kulturni centar). Ovde su balove pravili klubovi i društva koji nisu imali svoju salu, a subotom su održavane popodnevne igranke.

Oficirski i gardijski balovi pažljivo su pripremani, a pozivnice su stizale na adrese probranih zvanica desetak dana ranije. Zatim bi usledila grozničava aktivnost – šivenje balskih haljina. Poznatiji modni saloni (poput Dankičevićevog) bili bi obasuti porudžbinama. Zavisno od prirode bala ("francuski", "češki", maskenbal...) šivene su krinoline, haljine po uzoru na narodnu nošnju francuskih provincija, rimske toge, haljine spreda do kolena, a pozadi do članaka, klasični balski modeli do zemlje... Frizure su bile kratke, mini – vala nije bilo, pa su loknice pravljene uz pomoć kolmajza, krpica ili je, na dan bala, sve prepuštano veštini poznatih frizera, a na glasu je bio salon Save Krasića u Dvorskoj ulici (današnjoj Ulici Dragoslava Jovanovića).

Oficirski i gardijski balovi počinjali su u 8 ili 9 sati uveče. Dolazilo se na vreme, a neudate gospođice nikako nisu mogle da se otarase pratnje roditelja. Bal je, po običaju, otvaran kolom (najčešće laganim "Kraljevim kolom"), duž zidova bi posedale mame i tate, a kćerkice bi smerno stajale pored njih i čekale kavaljere. Dobro vaspitana gospođica nikome nije odbijala ples, a ponašanje mladih gardista bilo je besprekorno, pa se ne pamte incidenti izazvani alkoholom ili preteranom nasrtljivošću. Igrao se valcer, tango, fokstrot... U neko doba očevi bi okupirali bife, a majke bi se zabavile tračevima i receptima, pa se veštijim frajlicama pružala mogućnost da zakažu randevu. Sve se završavalo posle ponoći.

Po opštem uverenju, oficiri (pogotovo gardijski) bili su dobre partije za udaju, iako su ih više voleli paradnim uniformama fascinirani roditelji nego udavače koje često nisu imale strpljenja da čekaju – oficir se nije mogao oženiti dok ne stekne čin poručnika. Svesni svoje popularnosti, kraljevi gardisti bili su probirači i insistirali su na čednosti kao osnovnom preduslovu za brak.

Danas je, naravno, sve drugačije, pa će se eventualni pokušaji oživljavanja balova suočiti sa nebrojenim preprekama. U sali nekadašnjeg Oficirskog doma već godinama odjekuje tutnjava električnih gitara, stasite gardiste zamenili su zelenokosi pankeri, a veliki kristalni luster uništen je u požaru pre desetak godina. Oficiri su, ne baš svojom krivicom, izgubili na popularnosti, a ni gospođice više nisu kao nekada. Kako, otprilike, reče pokojni čika Duško Radović: "Mnogi bi hteli mlado i nevino, ali ono što je mlado nije nevino, a ono što je nevino nije više tako mlado."

Uroš Komlenović