Evropska unija:
Kad miševi kolo vode

Novi visoki funkcioneri EU nisu politički "teškaši", ali to ne znači da ih treba otpisati

Za "Vreme" iz Brisela

Tresla se gora, rodio se miš. To je bila jednodušna reakcija briselskih dopisnika i diplomata kada su prošlog četvrtka, posle iznenađujuće kratke rasprave, na dve nove funkcije uspostavljene posle usvajanja Lisabonskog sporazuma – predsednika i ministra spoljnih poslova EU – jednoglasno izabrani Flamanac Herman van Rompej i engleska baronesa Ketrin Ašton. Među novinarima se odmah povela rasprava o tome kako se Rompejevo prezime izgovara, dok o baronesi Ešton mnogi nisu znali apsolutno ništa. I ona sama je bila toliko iznenađena što je prošla da nije ni pripremila govor. "Trudiću se da pred svetom zastupam evropske vrednosti", rekla je zbunjeno trepćući na konferenciji za štampu i apelovala da je ne prosuđuju po veličini ega, nego po rezultatima rada.

Taj je apel ostao neuslišen. Tokom sledećih nekoliko dana, i Eštonova i Van Rompej su bili izloženi medijskom ćebovanju kakvo se retko viđa u uštogljenoj prestonici EU. Početne udarce zadali su engleski listovi, naslovima da je "Evropa izabrala miševe", da bi se odmah zatim uključili Nemci: "Špigl" ih je nazvao "nikogovićima". Svi su se sprdali na račun Rompejeve sklonosti da u političke govore umeće haiku stihove i isticali totalni nedostatak diplomatskog iskustva lejdi Ešli. Čak ni ugledni "Obzerver" nije odoleo: njihov karikaturista ih je nacrtao kao žgoljave patuljke na monumentalnim prestolima, od kojih na jednom piše "Rompi Pompi", a na drugom "Lejdi Kako-se-ono-zvaše".

Posle prve, brutalne faze uključili su se analitičari, sa očiglednom namerom da ih dokusure finijim stilom ali ništa manje nemilosrdno. Po opštoj oceni, Evropa je izgubila šansu da na visoke položaje dovede ličnosti od formata i tako zaigra ozbiljnu ulogu na svetskoj političkoj sceni. "Evropi su potrebni ljudi koji svojim dolaskom u Moskvu, Njujork ili Peking zaustavljaju saobraćaj u tim gradovima", vapio je "Fajnenšal tajms", ocenjujući da pomenuto dvoje definitivno ne spadaju u tu kategoriju.

KLIŠE: Oni koji su proteklih dana pevali u ovom horu zaboravili su da su sami mesecima i nedeljama pre izbora sistematski dizali tenziju pumpajući značaj novih funkcija i spekulišući imenima navodnih kandidata, od kojih su većina bili moćni i slavni (zanimljivo je da gotovo niko, pa čak ni mnogo pominjani Toni Bler, nije javno rekao da želi taj posao). A zatim, kada prevelika očekivanja nisu ispunjena, prešli su u agresiju, kao da Van Rompej i Eštonova simbolizuju sve što ne valja u evropskoj administraciji. Oboje su se odlično uklopili u kliše o bezličnim, odnarođenim činovnicima koji su, zahvaljujući idiotskom sistemu, bez demokratske procedure došli u priliku da predstavljaju stotine miliona građana EU.

I DALJE PREDSEDNIK EVROPSKE KOMISIJE: Žoze Manuel Barozo

Iako u tom klišeu ima nešto istine, treba imati na umu da nove funkcije nemaju onoliki značaj koliki im se pripisuje, pa bi stoga bilo neprilično da na njih zasednu igrači teškog kalibra. Uzmimo na primer položaj stalnog predsednika (tačnije stalnog predsedavajućeg) Evropskog saveta koji je priželjkivao Bler, a dobio Van Rompej. To nije nikakav "predsednik EU", kako je u površnim izveštajima često nazivan, već koordinator čiji je posao da uskladi stavove dvadeset sedmoro ministara zemalja članica, uključujući i svoju domovinu. Predsedavajući ima skroman budžet i pomoćnu službu u kojoj će raditi nešto manje od šezdeset ljudi. Poređenja radi, Žoze Manuel Barozo, predsednik Komisije, ima pod sobom desetak hiljada zaposlenih i raspolaže budžetom reda veličine omanje latinoameričke države.

IZBOR PO MERI: Blizu je pameti da predstavnici velikih zemalja, članovi Saveta, nisu želeli da za predsedavajućeg imaju nekog čiji bi format zasenio njihove (stvarne ili umišljene) veličine. Stoga su odabrali osobu koja će im olakšati da dođu do jedinstvenog stava i na taj način ubrzati proces odlučivanja. Tihi, uporni Van Rompej, koji je u svojoj zemlji krajem prošle godine uspeo da okonča tešku višemesečnu krizu i sastavi zajedničku valonsko-flamansku vladu, mogao bi da se pokaže kao pravi čovek na pravom mestu. Da je poziciju dobio Bler, ili neko sličan njemu, u Savetu bi verovatno trošili mnogo vremena na međusobna prepucavanja.

Sa druge strane, posao visokog predstavnika za spoljnje poslove i bezbednost, koji je pripao baronesi Ešli, ne bi trebalo potcenjivati. Pored toga što će naporedo imati zvanje Barozovog zamenika, raspolagaće malom vojskom od oko sedam hiljada EU diplomata, koji će popuniti predstavništva koja Komisija ima nameru da otvori u svakoj prestonici na svetu. Naputovaće se kao Vuk Jeremić, još i više, a kad ne bude u avionu dočekivaće i ispraćaće visoke goste koji svako malo u buljucima navraćaju u Brisel. Međutim, teži deo njenog posla sastojaće se u usaglašavanju spoljnih politika zemalja članica koje, kao što znamo, imaju veoma različite stavove o Rusiji, Americi, Bliskom istoku, pa na kraju i o Kosovu, čiju nezavisnost neke još nisu priznale. "Posao iz pakla", rekao je uoči izbora jedan evropski funkcioner. "Ne bih ga poželeo ni najgorem neprijatelju."

A opet, Ketrin Ešton bi vrlo lako mogla da se pokaže kao sjajan predstavnik EU. Tačno je da se nikada u životu nije bavila spoljnom politikom, ali je za manje od godinu dana, koliko je provela kao komesar za trgovinu, ostvarila impresivne rezultate: prošlog meseca potpisala je nekoliko desetina milijardi evra težak ugovor o slobodnoj trgovini sa Južnom Korejom, koji će EU doneti povećanje od oko 10 odsto BDP-a i stvoriti milione radnih mesta; a zatim, okončala je šesnaest godina dug spor o preferencijama za uvoz banana, (poznat i kao "rat banana") koji njeni prethodnici nikako nisu uspevali da razreše.

SKROMNI LJUDI: Reč je, dakle, o ženi koja i te kako ume da rešava komplikovane međunarodne sporove, a pritom je pristojna, vredna i nenametljiva: upravo onakvo lice kakvo EU želi da pokaže svetu, u skladu sa doktrinom evropske "meke moći" nasuprot američkoj i ruskoj aroganciji. A inače, titulu baronese nije stekla zahvaljujući plavoj krvi: sirotinjskog porekla, prva je žena iz svoje porodice koja je završila fakultet, a titula joj je dodeljena da bi, nakon što su je laburisti delegirali, mogla da uđe u Dom lordova, gde je u neprijateljskom okruženju zdušno radila na reformama zakonodavnog sistema. I Van Rompej je skroman čovek: ove godine je, kao premijer Belgije, leteo u Australiju ekonomskom klasom, a na skijanje u Austriju je išao redovnom autobuskom linijom.

Da su umesto Van Rompeja i Eštonove postavljeni King Kong i Godzila, oni bi izvesno zaustavljali saobraćaj gde god da odu, ali teško da bi se u Brisel vraćali sa potpisanim sporazumima. I konačno, ovim izborom postignuta je fina regionalna ravnoteža na ključnim pozicijama u EU: predsedavajući Saveta je sa severozapada Evrope, Barozo je južnjak, Portugalac, predsednik Evropskog parlamenta Jirži Busek sa evropskog istoka (Poljak), a Eštonova predstavlja ostrvske zemlje (u EU ih ima četiri). Pada u oči da, osim Britanije, nijedna evropska velesila nema predstavnika u ovom četvorouglu. To je zato što su zemlje poput Francuske, Nemačke i Italije prevashodno zainteresovane za položaje komesara za industriju, unutrašnje tržište i konkurenciju, a pogotovo za mesto guvernera Centralne banke (tamo su pare), dok zvučne titule s radošću prepuštaju drugima.

I šta, na kraju, ova kadrovska pomeranja znače za Srbiju? Odgovor je: ne mnogo, s obzirom da ni Van Rompej ni Eštonova neće odlučivati o onome što nas najviše zanima, jer je proces pridruživanja pod ingerencijom Direktorata za proširenje, čiji komesar još nije izabran. S druge strane, Evropski savet je i te kako nadležan za misiju Euleks na Kosovu, a tu će se Van Rompej svakako nešto pitati.

Dejan Anastasijević

Ljubitelj haiku poezije Herman van Rompej (62) je flamanski demohrišćanski političar koji je široj evropskoj javnosti na sebe skrenuo pažnju pre dve godine, kada je posredovao u prevazilaženju duboke političke krize između Flamanaca i Valonaca u Belgiji. Sukob je završen tako što je Van Rompej krajem 2008. postao šef koalicione vlade. Pre toga diplomirani ekonomista bio je poslanik u parlamentu, a od 1993. do 1999. zamenik premijera i ministra budžeta. Od 1. decembra Belgijanac će stupiti na dužnost prvog stalnog predsedavajućeg Saveta EU, pojednostavljeno "predsednika" EU. Evropski mediji okarakterisali su skoro jednodušno Van Rompeja kao klasičnog kompromisnog kandidata, koji niti je imao bilo kakve veze sa institucijama EU niti ima pojma o komplikovanim institucijama Unije, ili iskustva sa evropskom politikom. Masovno su objavljene karikature koje ga ismevaju kao ljubitelja haiku poezije, ili kao klovna. Predsednik EU bira se na dve i po godine sa mogućnošću da ponovo bude izabran. Cilj Lisabonskog ugovora je da EU jača kako spolja tako i iznutra. Predsednik objedinjuje dosadašnje funkcije predsednika Komisije EU i predsedavajućeg EU koji se menjao svakih pola godina i bio jedan od šefova vlada zemalja članica. Predsednik EU predsedava Evropskom savetu 27 zemalja članica čiji se šefovi država i vlada sastaju svaka tri meseca u Briselu i određuju bitne političke smernice Unije. Predsednik treba da odredi tačke dnevnog reda i da sam daje "impulse", to jest predloge, kako piše u Lisabonskom ugovoru. Predsednik treba da radi na obezbeđivanju konsenzusa među državama članicama. Prevladava mišljenje da Van Rompej nema ni autoritet ni težinu da izađe na kraj sa različitim interesima koje zastupaju predstavnici nacionalnih vlada EU, te da ga za to privremeno mirenje Flamanaca i Valonaca baš nikako ne kvalifikuje. Crvena baronesa Ketrin Ešton (53) važi za dobru pregovaračicu. Kažu da veoma brzo uči i da se lako prilagođava novim situacijama. Jedino što, kako cinično komentarišu mnogobrojni kritičari, u svojoj dosadašnjoj karijeri nije imala nikakve veze sa spoljnom politikom. Još 1999. za vreme vladavine premijera Tonija Blera postala je članica britanskog gornjeg doma – House of Lords. Premijer Gordon Braun ju je 2007. postavio za njegovu predsednicu. Na tom položaju dosta se bavila politikom Evropske unije i bila zadužena za pripreme za primenu Lisabonskog ugovora koji sada stupa na snagu. To je do sada bio njen jedini kontakt sa spoljnom politikom. U svojoj karijeri zalagala se mnogo više za fizički hendikepirane radnike ili se bavila pitanjima zdravstva i samohranih roditelja. Njena nominacija za prvu "ministarku spoljnih" poslova EU, to jest visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku, bila je pravo iznenađenje, mnogi za nju do tada nikada nisu ni čuli. Eštonova čak ni u Britaniji nije bila prvi izbor premijera Brauna za to mesto. Kao glavni kandidati laburista važili su ministar privrede Piter Mendelson i Džefri Hun, bivši ministar odbrane i saobraćaja. Eštonova je i na položaj komesarke za trgovinu EU došla samo zato što je Mendelson bio hitno potreban u Londonu da bi spasavao laburističku vladu. Eštonova, koja je udata za novinara Pitera Kelera i ima dvoje dece, na dužnost stupa 1. decembra. Prema Lisabonskom ugovoru funkcija ministra spoljnih poslova objedinjuje dosadašnje funkcije visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i komesara za spoljne poslove na kojima su bili Havijer Solana i Benita Ferero-Valdner. Ministar/ministarka spoljnih poslova EU prema Lisabonskom ugovoru istovremeno je i potpredsednik/potpredsednica Komisije EU; ta funkcija po prvi put spaja Savet ministara EU i Evropsku komisiju i ima ogroman budžet. Cilj uspostavljanja ove funkcije je da EU kreira zajedničku spoljnu bezbednosnu i privrednu politiku, kao i politiku pomoći prema zemljama trećeg sveta, dakle da pred svetom govori jednim glasom. Treba da se izgradi diplomatija EU sa oko 8000 diplomata koji će biti raspoređeni po čitavom svetu i da sarađuju sa nacionalnim ambasadama zemalja članica EU. Mandat traje pet godina. Horu kritika na račun Eštonove i sumnji da nije dorasla položaju na koji je izabrana pridružila se i frakcija Zelenih u Evropskom parlamentu. Njihovi predstavnici govorili su o "neupadljivoj visokoj predstavnici za spoljnu i bezbednosnu politiku EU", te da je njenim izborom EU samo pokazala da je u krizi, i da Eštonova spada u političare koji jednostavno nikome nisu potrebni kod kuće, pa ih zato šalju u Brisel, što je opšta praksa nacionalnih vlada zemalja EU. A. I.