Bez kecelje:
Udaja kao uspeh

Dolaze iz porodica srednje klase. Lepe su i pametne, završile su studije i ulovile bogate muževe. Tako su te devojke sa predispozicijama za uspeh u bilo kojoj profesiji, izmislile novu – veselu srpsku domaćicu

Većina ljudi veruje da su srpski biznismeni do para došli legalnim putem. Možda i nisu. Ali njihove žene jesu. One su se samo udale. I sada žive svoje živote u donekle izolovanom svetu i paralelnoj stvarnosti u odnosu na ogromnu većinu stanovništva. Nazivali su ih bimbo glupačama i sponzorušama iz Silikonske doline. A one su – sva je prilika – obrazovane, nimalo glupe i veoma sposobne kada je reč o organizaciji sopstvenog vremena.

Dan vesele srpske domaćice počinje tako što odvozi decu u školu ili ih barem isprati do autobusa koji ih vozi do privatne škole. Zatim ima zakazan trening sa ličnim fitnes instruktorom, potom doručkuje zdravo, žitarice, voće i druge đakonije po savetu nutricioniste i konačno se posvećuje sebi... Masaža, solarijum, frizer, manikir, pedikir i ostale aktivnosti koje život znače. Nakon toga otići će na ručak sa prijateljicama i poručiti Cesar salatu u omiljenom joj restoranu Que pasa?, pa će se opet baviti decom, i njihovim iscrpljujućim vanškolskim aktivnostima. Odvezi ih na balet, porazgovaraj sa profesorkom klavira, objasni treneru karatea da tvoj sin već ima potencijal za narandžasti pojas, i slično... Naravno, sve to ukoliko ove aktivnosti već nisu uključene u sam program privatne škole. Kasno popodne, dok čeka muža ili dete najbolje će se osećati u TC Ušću, gde će za šest stotina evra kupiti tašnu omiljenog kreatora ili upariti prošlogodišnje D&G cipele sa Gallianovom haljinom iz nove kolekcije, ili možda Iceberg kombinezon na rasprodaji... Oko ovih i sličnih dilema pomoći će joj prisutne najbliže drugarice, koje su neophodni savetodavci i sudije uvek kada je reč o ozbiljnijim životnim odlukama. Nakon toga, zaslužile su odmor uz frapuccino i cafe latte, ovaj put čak i bez obzira na savete nutricionista.

Na kraju dana će se ponovo sresti sa decom, vrlo verovatno nežno ih poljubivši pred spavanje na koje će ih bebisiterke odvesti, a onda će sa mužem i njegovim potencijalnim poslovnim partnerima otići na večeru. Možda deluje lako, ali potrebni su kondicija i znanje, prvo da bi se ovaj tempo izdržao, a drugo, nije svako u stanju da jede jastoga sa povrćem i tartufima svakodnevno, dok paralelno govori na dva ili više jezika i pritom da se besprekorno snađe, čak iako na sto stigne supa od ptičijeg jezika.

Ali – kako sve ovo postići? Sadašnje sretno udate domaćice, a devojke devedesetih godina, da bi došle do željenog neženje, imale su jasnu strategiju. Jedna od tih strategija zahtevala je i prijateljicu u turističkoj agenciji. Elem, kada bi potencijalna udavača saznala da mlad i perspektivan poslovan čovek ide sam na put, ona bi pozajmila novac, zaputila se na istu maršrutu istim avionom, odsela u istom hotelu... i tokom putovanja, obično bi se rodila ljubav.

Zatim je, tokom godina, zajednicu trebalo negovati, uspeti da se postane i ostane interesantna svom mužu. Imperativ je bio zadržati ga. U drugoj varijanti, supruge su godinama pristajale na ljubavnice, jer sa druge strane, on je brižan otac i, pored svega, i čovek koji im je priuštio život kakav su želele.

Sve to zarad nesmetanog raspolaganja njegovim novcem. Ostaje pitanje, da su toliku energiju, takvu organizaciju i samo upola trikova unele u bilo koju drugu sferu života, ne bi li i same bile podjednako uspešne u bilo kom smislu? Možda bi im čak to donelo i dodatnu satisfakciju, da ne kažem osnovnu, da su same uspele, da se same izgrađuju, napreduju, bore za sebe, za svoju decu, porodicu, a ne samo za novac...

Čini mi se da u toj igri, iako može da deluje obrnuto, neretko baš muževi bivaju ti koji su izigrani, iskorišćeni, navođeni i izmanipulisani. Bivši muž jedne vesele srpske domaćice svojoj drugoj po redu ženi plaća mesečnu alimentaciju od 8000 dolara. Pa, što ne bi bila srećna?

Zašto su neke žene krenule ovim putem? Život im je valjda bio isuviše brz, isuviše neizvestan, nisu imale strpljenja i uložile su sve na jednu kartu... Na kraju su postale domaćice koje vrlo dobro znaju šta hoće, nemaju milosti ni saosećanja, zadovoljne su tek pošto su ostvarile cilj, a kada se sve završi, kada ižive sve svoje finansijske snove i smire takmičarski duh, možda ostane vremena da se posvete sebi na pravi način, možda čak i deci, ili dobrotvornom radu... Najinteresantnije je ipak ako se posle dosta godina, nekoliko uspešnih udaja, pronađu u nečemu, ostvare svoj talenat i same dokažu u određenom poslu. Da li se onda zapitaju: čemu je sve ovo služilo?

Bojana Savić