Suviše okrenuti ka vlasti

Zoran Stoiljković, profesor Fakulteta političkih nauka

KLJUČNI IZAZOVI S KOJIM SE DS SUOČIO: Ako stranka u kontinuitetu prelazi cenzus, ako ima veliki koalicioni potencijal, ako je prošla pet i više izbornih ciklusa, ako je preživela svog osnivača, to je dokaz da je ona institucionalizovana i stabilizovana – ne može nestati. DS je, pored toga, pokazao i zavidan unutrašnji potencijal omogućavajući neku vrstu kvaziparlamentarne interpelacije: ako se desi da 30 odsto ljudi iz stranke traži preispitivanje određene odluke, rukovodstvo stranke je u obavezi da to uradi.

BUDUĆI IZAZOVI: Pitanje odnosa snaga u stranci je problem koji Boris Tadića pokušava da reši centralizacijom stranke. Malo paradoksalno zvuči, ali očito je u pitanju pokušaj da se postigne neka vrsta strateškog stranačkog dogovora i da se u tom smislu stvari centralizuju da bi se posle stranka demokratizovala.

Od sledećeg partijskog kongresa u DS-u se planira organizacija izbora za stranačke organe, uključujući i za šefa stranke, koje će birati članstvo. To može biti veliki iskorak napred, ali i veliki problem ako zamisao ne uspe. U svakom slučaju, ako se procenjuju unutrašnji odnosi u stranci, od neke oligarhijske do potpune demokratske strukture, DS je jedna od najotvorenijih stranaka u tom smislu, jer je omogućila kompetitivni elitizam sa elementima povremenog uključivanja i participacije članstva baš kod ocenjivanja kadrova i tih neposrednih izbora.

NAJPOŽELJNIJI ODGOVORI NA IZAZOVE: DS ozbiljno mora da se profilira da bi rešio problem plitkog odnosa sa biračima. Oni jesu formirali centar resornih odbora i počeli su dobro s idejom da postoji komunikacija između, recimo, poslaničkih i odborničkih grupa i, s druge strane, stručnih organizacija, nestranačkih ličnosti, sindikata i organizacija civilnog društva. Međutim, to je za sada ostalo samo na rečima. Mora se precizirati programski identitet stranke i mora se više oslanjati na komunikaciju sa glasačima jer samo naivac može verovati da sada stranke u Srbiji artikulišu volju svojih birača.

Sada se to radi tako što oni izaberu između više stotina ponuđenih političkih zahteva već fokusiranih organizacija, na primer, ženskih ili studentskih, i onda prave političku agendu. Demokratska stranka bi trebalo da ima neku vrstu partnerstva sa civilnim društvom i da je ljudi dožive kao organizaciju koja je posrednik između njih i vlasti. Ona se suviše okrenula ka vlasti.

Suzbiti korupciju

Dr Slaviša Orlović, docent Fakulteta političkih nauka

KLJUČNI IZAZOVI S KOJIM SE DS SUOČIO: DS je od osnivanja imao cilj da demokratizuje Srbiju, uvede demokratske institucije, vladavinu prava i tržišnu privredu. To nije bilo lako u okolnostima autoritarnog režima, medijske blokade i zatvorenog društva i države tokom devedesetih XX veka. Kada su se nakon desetak godina ponovo okupili osnivači ove stranke u okviru DOS-a 2000, sa Đinđićem na čelu srušen je režim i došlo je do političkih promena. Posle toga glavni izazov je bilo otvaranje zemlje i proces evropskih integracija. Jedan od najtežih i najbolnijih trenutaka sigurno je bilo ubistvo Zorana Đinđića, njenog tadašnjeg predsednika i premijera Srbije. Sa Borisom Tadićem na čelu, DS je osvojio gotovo kompletnu vlast u Srbiji. Raširena je podrška u biračkom telu i stranka je pobedila na predsedničkim (dva puta), parlamentarnim, vojvođanskim, beogradskim i izborima u velikom broju jedinica lokalne samouprave, i tako postala najjača u svojoj istoriji. Krajem prve decenije ovog veka, odolela je efektima krize, ukinute su vize, deblokiran trgovinski sporazum i podnošenjem kandidature za članstvo u Evropskoj uniji otvorena je perspektiva ka članstvu u EU.

BUDUĆI IZAZOVI: DS će imati ne tako lak zadatak da obezbedi privredni oporavak zemlje, da vodi Srbiju dalje ka EU, ali i da tokom vožnje popravlja sopstveni auto. Kao stranka na vlasti, moraće da održi prestiž i bude i dalje stožer okupljanja demokratskih i evropski orijentisanih političkih snaga u Srbiji, a samim tim i da ostane pojedinačno najjača stranka. Da bi to postigla, moraće da se obračuna sa kriminalom i korupcijom i da podigne standard građana Srbije.

NAJPOŽELJNIJI ODGOVORI NA IZAZOVE: Najbolji odgovori na pomenute izazove su posvećenost običnom građaninu, njegovim problemima i senzibilitetima, stalno preispitivanje sopstvenih grešaka i obračun sa mangupima u sopstvenim redovima. To će postići balansiranjem unutrašnjih odnosa između rukovodstva stranke, odnosno potpredsednika, članova predsedništva, političkog saveta i savetnika predsednika Tadića. Kao stranka na vlasti, moraće u očima građana da bude uverljivija u suzbijanju korupcije i u borbi protiv kriminala, ali i da se ne dovodi u vezu sa tajkunima. Programski, to znači dalji i dublji proces socijaldemokratizacije ove stranke.

DS rođendan

Đorđe Vukadinović, urednik "Nove srpske političke misli"

KLJUČNI IZAZOVI S KOJIM SE DS SUOČIO: Ključni problem DS-a u prvom periodu nakon svog formiranja bio je političko situiranje unutar tadašnje političke scene, kojom je dominirala oštra polarizacija između Miloševićevog SPS-a i Draškovićevog SPO-a, a kasnije DEPOS-a. Iako se povremeno klatio između jednih i drugih, DS, zapravo, nije ni mogao ni hteo da se prikloni jednom od ova dva ljuto zavađena bloka (premda je, generalno, svakako bio bliži ovom opozicionom), a istovremeno je – sve tamo do studentskih protesta i koalicije "Zajedno" – bio suviše slab da se profiliše kao samostalni politički faktor i relevantna politička snaga i stožer opozicionog okupljanja. To je tek krajem decenije pošlo za rukom Zoranu Đinđiću.

Drugi problem DS-a bilo je to što je on nastao kao jedna izrazito "intelektualistička" stranka, sa mnogo "stratega", "generala" i "mislilaca", a premalo operativaca i vodonoša.

To je posebno bilo karakteristično za period Mićunovićevog rukovođenja strankom. Stoga je Đinđić, nakon što je preuzeo kormilo, uložio mnogo energije da bi od onoga što je on ponekad ironično nazivao "debatni klub" napravio efikasnu i modernu političku stranku, koja funkcioniše po modelu kapitalističkog preduzeća. To mu je na kraju i pošlo za rukom, ali je, po mom mišljenju, u tome preterao. Naime, jeste uspeo od DS-a da stvori, za srpske pojmove, neverovatno efikasnu organizaciju, ali su se u tom procesu prilično izgubile i intelektualna supstanca i prepoznatljiva ideološka nit. Tako je od stranke profesora i intelektualaca nastala stranka pragmatičnih menadžera i japija, bez mnogo čvrstih uverenja, ali uglavnom spretnih i sposobnih da realizuju sopstvene ciljeve, a onda, posredno, doprinesu i organizaciji kojoj pripadaju.

Konačno, DS je na srpskom političkom nebu prepoznatljiv i po periodičnim smenama lidera. Daleko od toga da su ove smene baš redovna i sasvim normalna stvar, i uvek su, zapravo, bile praćene većim ili manjim lomovima i rascepima, ali, kao prvo, u drugim strankama praktično nije bilo ničeg sličnog, i, drugo, bez obzira na razmere gubitka, stranka je opstajala i kasnije bivala još jača.

BUDUĆI IZAZOVI: Problem današnjeg DS-a jeste to što je, pomalo paradoksalno, uspeo isuviše. Odnosno, toliko je narastao i, što institucionalno, što vaninstitucionalno, preuzeo toliko moći da pomalo podseća na nekadašnji Savez komunista, a po ideološkoj širini i neodređenosti liči na nekadašnji SSRN. To je, delom, u vezi sa njihovom veličinom, a delom sa pomenutom ideološkom nezainteresovanošću i rasplinutošću, zbog čega se DS danas ideološki najtačnije može definisati samo kao "ono između" LDP-a i DSS-a (odnosno, sada, naprednjaka). To nije tako loša pozicija kada ste u opoziciji i pridobijate pristalice, ali je problem kada ste na vlasti i treba da vodite jednu konzistentnu politiku.

NAJPOŽELJNIJI ODGOVORI NA IZAZOVE: Najneposredniji izazov DS-a u narednom periodu biće odnos između "centra" i periferije, odnosno stranačke centrale i predsedničkog okruženja, na jednoj, i snažnih, uveliko osamostaljenih, lokalnih i regionalnih stranačkih filijala – posebno u Beogradu i Vojvodini – na drugoj strani. Tako imamo uveliko paradoksalnu situaciju da Boris Tadić maltene ima veću i neograničeniju vlast u državi nego u sopstvenoj stranci. No, kao što rekoh, relativno slaba centralna vlast i moćne regionalne i interesne strukture čine na neki način veći deo tradicije DS-a, tako da će Tadić u svojoj očitoj nameri da malo pritegne stranačke redove imati dosta otpora, a ne bih sasvim isključio ni mogućnost nekih budućih rascepa.

Strukturno, pak, najveći problem DS-a, ne računajući korupciju, jeste rasprostranjeno uverenje, odnosno osećaj da su "već deset godina na vlasti", što neminovno dovodi do zasićenja i što ih automatski u očima građana čini odgovornim za sve loše stvari koje su im se u međuvremenu dogodile. Naravno, i obrnuto. Zato će za demokrate u narednim kampanjama od životnog značaja biti da ubede građane kako im je bolje nego što jeste. Tim pre što je sa raspadom i transformacijom radikala nestao glavni i najveći razlog zbog kojeg su ljudi tokom ove decenije glasali za DS.