Pri prvoj poseti prijateljskoj kući, često nas veoma brzo izvedu na terasu. Na njoj vodič obično zastane, duže nego u prostorijama pokazanim pre. Mogući razlog je suzbijanje tihe domaćinske nelagode zbog našeg upitnog okretanja među zidovima, ali i aktiviran ponos zbog vrednosti tog dodatnog imanja na spoljnjem vazduhu.

U arhitekturi, terasa je obično poluotvoren prostor smešten ispred kuće, na njenom krovu, a ređe u vidu sazidane platforme u baštama i parkovima. Na kraju banjskih šumskih staza, u poslednja dva veka evropska civilizacija priuštila je šetačima arkadijsku smirenost ograđenih terasa sa izvorima vode. Od stepeničastog nizanja terasa građene su prve piramide i ostale lokacije svetilišta posvećenih Suncu.

Mada, po francuskoj reči, mesto ima opis zaravni koje u pejzažu čini i horizontalni zemljani nasip, naše današnje poimanje upućuje na korisno stambeno proširenje. Za razliku od uočljivog gradskog ili varoškog balkona nadnesenog ka ulici, terasa je veliki produžen balkon pružen po zaklonjenoj fasadi. Građansko stanovanje omogućilo je da se balkonu prida zvanična uloga iz koje stanovnici i njihovo zdanje učestvuju u javnom životu. Isturena pozornica sa koje se, mada ređe, neko – napinjući se ili bivajući ozvučen – govori okupljenima, sa koje se pozdravljaju dolazeći ili odlazeći gosti, krišom proverava da li je baš nužno i bezbedno izaći iz kuće ili se zdušno maše paradnim povorkama. Terasa ne iziskuje takve napore, ne samo zbog izostanka nekadašnje obaveze isticanja državne zastave. Danas okrenute mahom prema dvorištima, terase su imale i slavniju prošlost poklanjajući pogled na bašte, bivajući cvetno predvorje prostranih voćnjaka ili, još ranije, široka oblast pred vlastelinskim parkovima. Na sreću, kompaktno pakovanje masovnih stanovanja nije nametnulo pravilo odsečene terase, tako da se trag pogodnosti i dalje prenosi u minijaturi ili u kolektivnim sušionicama. Uočljiv sastojak svake dugačke i neznatno široke terase jeste ograda, nekada stilski parapet ili zid iznad stomaka. Do savremenih, ponekad i čudovišnih graditeljskih snalaženja ta zaštitnička granica imala je svoje odlike usaglašene sa rešenjima otvora za prolaze i prozore. Na raskošnim kamenim parapetima ujednačen red razmaknutih stubića usklađivan je po ritmu sa povećanim stabilnim nosačima. Njihovi postamenti držali su široke posude žbunja akantusa, pijedestale sa skulpturama uzornih tela mitoloških božanstava ili pretećih fantastičnih životinja, prenesenih sa kružnih terasa katedrala i zamkova. Ograde otvaraju pravi stilski katalog tipova terasa, od osunčanih bleštavih mediteranskih mermernih površina sa senkama čempresa, preko kamenih blokova sa prolazima za topovske cevi, do umanjenih rekonstrukcija Semiramidinih vrtova po metropolama, gde se na ravnim krovovima oblakodera dodiruju pošumljeno brdašce, tenisko igralište i heliodrom.

Ambijent obične, stečene ili nasleđene terase omogućuje iskorak koji nadmašuje zategnute konopce za veš i budžak za odlalganje odbačenih i neupotrebljivih predmeta. Više koristi nalazi se u domenu improvizovanih majstorskih radionica, svedenog baštovanstva, letnjih kuhinja i, ukoliko dimenzije dozvoljavaju, terena za rekreaciju. Boravci na terasi daju odušak raznovrsnim razmahivanjima, poput dimnih zavesa od raspaljenog ćumura i elektromotornih, bučnih testerisanja i bušenja ubrojenih u perspektive kućne slobode. Zavisno od položaja, terase se grubo svrstavaju u jutarnje, sa bleskom praskozorja, i večernje, koje nude prizor laganog zamiranja crvenkastih oblaka. U svakom trenutku one su i lične meteorološke stanice i usputni podsetnici na idilične situacije dečjeg kupanja u koritu, čišćenja uvelog lišća sa razlajanog psa ili glačanja leda na pločicama za stazu kratkog klizanja.

Prostor je dragocen za izlaske na čist vazduh i u najmaglovitijem času, dok se broji u sebi i sabira snaga za situaciju ostavljenu iza leđa. Preko ograde susrećemo živopisan i odviše blizak teatarski pregled, ponekad odlomak komšijske terase i deo odrane fasade sa prodornim mirisima, šištećim ekspres-loncima, grlenim dozivanjima i pijanim rodoljubivim pevanjima. Dejstvo takve osmatračnice od pomoći je u uslovima solidarnih dobrosusedskih odnosa, kroz teskobne trenutke savladavanja jeze pri granatiranju u novim gradskim opsadama. Na povoljnijim geografskim razmeštajima, prostrane terase jesu oblasti za šetnju u vizuri protičuće vode ili huka zapljuskujućih talasa. Ipak, i na njima se ne može sakriti zebnja pred naletima vetra što raznosi botaničke primerke ili kada konture okoline drhte pod jačinom bleskova i tutnjave stotinu munja i gromova. Ne postoji jedan recept za uživanje u mnogostrukosti terase, pa i tokom trajne zavade sa halapaljivim golubovima. Repertoar lične pozornice je obiman: duga poslepodnevna sunčanja, osmatranje grana i obližnjih krošnji, muzika uz halucinantne večernje lupinge slepih miševa. Crne gvozdene ograde Beograda od svojih davnih postavljanja daju okvir dnevnim javnim scenama fotografisanja retkih okupljanja familije, uz stiskajuća gurkanja, pomeranje i lomljenje saksija u nadi da će svi koji stoje na terasi ući i u snimak. Ista mesta po noći nude intimno pribežište u dva vida: samoća obavijena tišinom učvršćuje ličnu ravnotežu. Trenuci sa bliskim bićem ulivaju osećanje postojanja mimo sveta.

NIKOLA ŠUICA