JAT-ovim putnicima za bratsku Larnaku preporučuje se da u Surčin dođu tri do četiri sata pre poletanja aviona kako bi stekli neophodnu dvočasovnu prednost nad konkurencijom, dakle nad onima koji će možda ostati u Beogradu zbog prebukiranosti, prirodne pojave pred kojom je avioprevoznik bespomoćan. Ako se ispostavi da je predostrožnost bila suvišna, ako ipak svi namernici uđu u avion, šta smo izgubili? Ništa. Bili smo nekoliko sati na mestu za koje smo pre koliko godinu dana mislili da ga moramo prosto prežaliti, uverili smo se da još pripadamo nacionu ovekovečenom u "Ko to tamo peva?": šta su drugo panika i guranje na aerodromu nego omaž pitoresknom ulasku putnika u autobus firme "Krstić"?

Ne znam jesu li se svi čekirali, ali nije mi to važno, ponovo pratim lepetanje i prevrtanje slova na večnoj tabli odlazaka i dolazaka, radujem se susretu sa nameštenicima carine i milicije, staloženim ali budnim predstavnicima režima odnosno pravne države... Idem u pravo inostranstvo, a ne tek u Mađarsku ili u Rumuniju po kleti benzin; udruženim ambasadama Zapada koje su uskratile vizu mnogom mom sunarodniku poručujem prkosno da ima još mesta gde smo i mi dobrodošli.

A jeste sevap predati prtljag, okititi se bording-karticom i spokojno šetati kroz odaje fri-šopa; na prvi i drugi poziv putnicima da uđu neka se odazovu prostačka unezverenost i provincijalna poslušnost, mi svetski putnici ulazimo među poslednjima, bezbrižni, laki i nežni, sa laganom tašnom u kojoj je naša mukotrpno premda legalno stečena gotovina, uredno evidentirana u nekoj od domaćih banaka, o koferima neka brine posluga! Dobro, znamo da je to po pravilu grupa ogorčenih ljudi, grupa koja mrzi kako svoj posao tako i vlasnike prtljaga, te stoga besomučno i nadasve zlurado treska svim što joj dopadne šaka sveteći se tako zbog zlehudog zaposlenja, ali ko će misliti na kofere?

Badnje veče je i na to se treba usredsrediti. Roždestvo Hristovo i našu Novu godinu provešćemo kod južnih, pravoslavnih bodula, gde ćemo se sresti sa finansijskim, turističkim, fudbalskim i drugim magnatima srpske provenijencije, sadašnjom dikom svekolike kiparske faune.

JAT nas nije udostojio posne hrane, ali mi ne zameramo: ovo je redovan let a ne čarter za hodočasnike, verske fanatike i slične. Uostalom, moj sused vadi iz potaje konzervu sardina, otvara je prilično impresivnom čakijom i nudi vernike oko sebe (replika na pile u vozu?).

Iz Larnake – koju treba zamisliti kao neki Tivat, barem aerodrom – bivam umalo deportovan istim avionom: trudbeniku imigracionog ureda iskreno sam odogovorio da imam dvesta maraka, što se tamo očito smatra svotom nedovoljnom kako za preporod Kipra, tako i za prenoćište. Interveniše lično vodič, gospodin Živkov je platio sve u Beogradu, i vajni platiša, doista kao poslednji među JAT-ovim putnicima, stupa nogom na sveto kiparsko tle. Do autobusa će stići skupa sa prelepom domorotkinjom Ksenijom, njenu će pojavu ceo autobus videti kao sefte, kao nagoveštaj sveopšte lepote razasute po čitavom Kipru, dakle i po Limasolu, našem odredištu... Avaj! Jedan moj rođak je u pismenom zadatku raščlanio reč "crnomanjast" i opisao oca kao "crnog a omanjastog", ta će slika potpuno odgovarati lokalnom življu, gde žestoke nausnice i prilični bakenbardi krase sva lica, kako ženska tako i muška... Turistički deo Kipra podseća na, recimo, Mc Donaldov restoran u kojem ordinira naša netom priučena rodbina iz Like, Banata, Dalmacije i Vranja. Ipak, stomatološki su unekoliko zbrinutiji nego mi, engleski im je bolji od našeg, dok na turističke poslenike u Crnoj Gori podsećaju po shvatanju usluge kao nečega što je poput pravde sporo ali dostižno; nemaju italijansku snishodljivost, nemaju američku izveštačenost niti napadnu crnogorsku ponositost ("Bože mili, čuda velikoga / Đe uslužih od sebe gorega!"): Kiprani vas uslužuju sporo, ali kao sebi ravne.

Da. Aerodromska zgrada sva je u plakatima tipa "Živeli smo dvadeset godina pod turskom okupacijom!". Šampioni življenja pod turskim igom prolaze bez komentara, ali ne i bez izvesne gordosti: koliki narod, tolika i okupacija, kad je nas okupiralo, beše to malo dugoročnije!

Kiprani nas gotive, oni drže da njih i nas vezuje zajednička iskonska mržnja prema islamu (u čemu nas, mislim, precenjuju), ali je njihova ljubaznost fakat, makar bila zasnovana i na predrasudi ili nesporazumu. Nisu se otresli naopake navike poprimljene od Engleza, voze levom stranom. Pridošlicama su na raspolaganju mnogobrojne limuzine i džipovi koji se mogu iznajmiti za dvadesetak, dvadeset pet maraka dnevno.

Kad pregrmite zamenu nemačkih maraka za kiparske funte (l funta=1,3 DEM) obuzima vas nepodnošljiva lakoća trošenja: odlične patike za vaše dete koje ulazi u novo polugodište koštaju svega 150 funti.

Iako su hoteli opremljeni spravama za svaku vrstu fiskulture, Srbadija se radije opredeljuje za ćakulanje, kartanje, a u ekstremnim slučajevima sportskog fanatizma i za bilijar; švedski sto je jedino mesto na kojem su naši ljudi zatečeni u džogiranju...

A znamenitosti? Crkve, manastiri, džamije?! Ima se šta videti (ili srušiti, zavisi kako ste raspoloženi, džamija ima i u grčkom delu Kipra!), ali ko bi to danas posećivao? Ako je neki narod obrazovan, onda je naš, ako je iko načitan, mi smo, nama je istorije i antropologije preko glave: mi vapimo za ljubaznošću ("Dragi putnici" i sl.), za dobrodošlicom i za komforom: ako nedelju dana imamo struje, ako nam je toplo i ako ugledamo Kseniju – mi smo zadovoljni.

Ljubomir Živkov