Pozorište:
Novi Burgteatar

Desetak najznačajnijih pozorišta na nemačkom govornom području, od Beča, preko Berlina do Hamburga, otpočela su ovu sezonu s novim direktorima. O trci za prestiž svedoče nesvakidašnje ambiciozni programi, takođe u bečkom Burgteatru

Režiser Matijas Hartman, novi direktor Burgteatra, ispunio je obećanje da će početak njegove prve sezone zazvučati kao "udarac groma". Još mesecima pre otvaranja sezone tekla je do sada neviđena marketinška kampanja kada je reč o jednom državnom pozorištu, koja je podrazumevala veliki broj reklamnih plakata, bezbrojne Hartmanove intervjue, kao i izvestan zabavni karakter njegovih konferencija za štampu. Rezultat je današnja intenzivna medijska prisutnost Burga, i kritičari koji Hartmanu jedu iz ruke. Čak ni činjenica da novi direktor vidno uživa u svetlima reflektora, te da sebe bespoštedno promoviše kao režisera – sedam predstava u Burgtetaru nosiće ove sezone njegov potpis, između ostalog i pet starih režija iz Ciriha i Bohuma – nisu izazvali ironične komentare kritike. Oduševljenje austrijske štampe za novog direktora nisu pomutili čak ni nemački kritičari koji su sasekli Hartmanovu inscenaciju Fausta, kojom je otvorena sezona, a čija je vesela dopadljivost okarakterisana kao površni odnos prema "težini" Geteovog materijala.

STATEGIJA I KONCEPCIJA: Tajna Hartmanovog brzog osvajanja Burga svakako ne leži samo u dobroj marketinškoj strategiji već i u znalački kalkulisanoj programskoj koncepciji, koja sadrži dovoljan broj zvučnih imena i nekoliko zanimljivih iznenađenja. Spisak režisera koji će ove sezone raditi u Burgu obuhvata proslavljena imena srednje generacije poput Štefana Bahmana, Alvisa Hermanisa i Renea Poleša, a tu su i stari majstori poput Andree Bret ili Luka Bondija. Još jedan element kojim se unapred osigurava prestižnost na domaćoj i međunarodnoj sceni je broj praizvedbi, kao i prvih izvedbi u zemlji. Od gotovo trideset premijera planiranih u ovoj sezoni, od čega je samo u septembru startovalo sedam premijera, čak osam su praizvedbe, a četiri su prve izvedbe u Austriji. Hartman kalkuliše komercijalnim uspehom, tako da će dve od praizvedbi biti novi komadi autorki Jasmine Reze i Sibile Berg, koje šira publika voli. Jedna druga praizvedba, pak, obećava kreativne vrhunce: reč je o komadu Pogreb koji se očekuje u martu, a koji će napisati i režirati Tomas Vinterberg. Angažovanje slavnog režisera filma Proslava (istoimeni Vinterbergov komad trenutno je na repertoaru Ateljea 212), sa idejom da on napiše nastavak Proslave, te da prvi put preuzme režiju u pozorištu, nesumnjivo je dovitljiv potez, u kome se ogleda kako Hartmanov talenat za medijski uspeh tako i njegova žeđ za nesvakidašnjim.

U kategoriju nesvakidašnjeg spada i Hartmanova odluka da u jednom državnom, repertoarskom pozorištu, angažuje čak dve slobodne pozorišne trupe kao artists in residence. Među njima je zanimljiva trupa "Needcompany" iz Brisela, pod umetničkom palicom Holanđanina Jana Lauversa, čiji rad odlikuje duhovito pripovedanje višeslojnih priča i zgusnuta atmosfera, koje prizivaju estetiku Lepaža i Mekbernija. Za reputaciju mecene "inovativnih pozorišnih tendencija" Hartman može sebi da dozvoli izvestan rizik, koji uostalom i nije tako veliki, s obzirom na međunarodni uspeh ove trupe.

POZORIŠTE U ŠKOLAMA: Vešt potez novog direktora je i popularizacija pozorišta kod gimnazijske i studentske publike. Hartman je ponovo otvorio prostor u potkrovlju Burgteatra, gde mladi ljudi imaju mogućnost da se isprobaju u raznim ulogama i prate odvijanje pozorišnog života u jednoj sezoni. Za vreme nedavnih studentskih protesta u Beču, Hartman se pokazao kao junak dana: on je dopustio da se studenti udarnim danom, između dva čina predstave, popnu na binu i pola sata agituju protiv ekonomizacije u oblasti obrazovanja i protiv Bolonjskog procesa. Sledećeg dana su novine prenele fotografiju studenata na bini, sa transparentom na kojem je krupnim slovima bio ispisan Brehtov citat "teškoće se ne prevazilaze prećutkivanjem". Ukoliko se ima u vidu da austrijska vlada ignoriše zahteve studenata, Hartman svakako zaslužuje priznanje, i to uprkos tome što je u njegovom slučaju teško razlučiti između kalkulacije i hrabrosti.

Hartman se tako nadovezao na tradiciju provokacija koju je Burg stekao za vreme trinaest godina direktorovanja kontroverznog Klausa Pajmana. Šarmantna provokacija, koja pokazuje da Hartman ima smisla za humor, jeste njegova odluka da nakon Pajmanovog desetogodišnjeg odsustvovanja iz Burga ponovo dovede Pajmana u ovo pozorište, i to u dvostrukoj ulozi režisera i glumca. Pajman i njegov dramaturg Herman Bajl igraju, naime, sami sebe u Bernhardovom dramoletu Klaus Pajman kupuje pantalone i odlazi sa mnom na ručak. Povratak Pajmana, i to baš u humoreski Tomasa Bernharda, podseća na umetničku simbiozu ova dva umetnika koja je svojevremeno u Austriji izazivala političke skandale.

REPERTOAR: Osvrnimo se na dve predstave različitih senzibiliteta, koje su reprezentativne za mešoviti karakter Hartmanovog repertoara. Tu je novi komad miljenika nemačke kritike Rolanda Šimelpfeniga (našoj publici poznat kao član žirija proteklog BITEF-a), koji se prvi put okušao u ulozi režisera sopstvenog komada. Šimelpfenigov komad Zlatni zmaj je pitak tekst u kome se mešaju humor, brzi i jednostavni dijalozi, i nešto društvene kritike. Pratimo dve isprepletene priče koje povezuje jedna ista zgrada i kineski restoran u njenom prizemlju. Ređaju se epizode iz života stanovnika zgrade: Kineza muči zubobolja, ali ne sme kod zubara jer u restoranu radi ilegalno; stjuardesa ima egzistencijalnu krizu; vlasnik bakalnice danonoćno radi; muškarca napušta devojka zbog drugog. Ovaj tok priče povezan je sa basnom o cvrčku i mravu. Postepeno se pokazuje da je "cvrčak" zapravo Kineskinja koja ilegalno boravi u zemlji, a živi kod vlasnika bakalnice, koji je u zamenu za stan i hranu prodaje kao prostitutku. Robovlasnici sa Zapada iskorišćavaju ljude u potrazi za boljim životom – to je otprilike poenta ovog komada, koji živi od jedne dovitljive dosetke.

Predstava Zlatni zmaj, međutim, režirana je efektno i duhovito, pa bi se moglo reći da je režiser Šimelpfenig višestruko nadigrao Šimelpfeniga pisca. Kao kontrast realističkom karakteru komada, režiser razbija scensku iluziju: glumci ostaju na sceni i kada ne igraju, presvlače se i tako uskaču u nove uloge, dodaju jedan drugom rekvizite; žene tumače muške uloge, a muškarci ženske, mladi glume stare, a stari mlade. Iako na kraju imamo mrtvog Kineza i pretučenu Kineskinju, celina nije isuviše teška da bi pokvarila večeru građana nakon napuštanja Burgteatra. Vodeća pozorišta rado postavljaju ovakve komade, jer s njima ništa ne rizikuju, a stiču reputaciju pozorišta koja su u žiži savremenih zbivanja.

Drugu praizvedbu odlikuje klasična estetika i duboko uznemirujući sadržaji. Reč je o drami Avgust: okrug Osidž (August: Osage County) američkog pisca Trejsija Letsa (Tracy Letts). Ovaj dobitnik Pulicerove nagrade je otkriće sezone na nemačkom govornom području. Svi prikazi Letsove biografije ističu neobičnost umetnikovog puta: od problematične prošlosti ovisnika o drogama i alkoholu, do samoukog glumca i pisca koji je s dramom Avgust: okrug Osidž napravio veliki brodvejski hit. Zapanjujuća činjenica, već samim tim što komad traje više od tri sata (u Akademskom pozorištu, Burgovoj kući, traje ukupno četiri i po sata sa dve pauze), a daje poraznu sliku savremenog američkog društva, inspirisanu porodičnim dramama Judžina O’Nila i Edvarda Olbija.

Dramom dominira majka tiranin, koja ja ovisna o tabletama, i odsutni otac alkoholičar, za koga se tokom drame saznaje da je izvršio samoubistvo; tu su i tri ćerke, muževi, tetka – "svet" u malom. Reč je o drami velikih psiholoških sukoba, potiskivanja istine i otkrivanja laži. Paleta psihičkih problema i patologije je široka: alkoholizam, ovisnost o drogama, incest, preljuba, zavođenje maloletnice. Izvanredan je psihološki portret majke, tip jake žene u čijoj senci svi drugi propadaju, uključujući i nju samu. Jedina normalna i konstruktivna osoba u celom komadu je bedinerka, inače Indijanka. Ovo je važan detalj kada se ima u vidu da se priča dešava u Oklahomi (odakle potiče Trejsi Lets), danas ultrakonzervativnoj državi koja je svojevremeno bila "poklonjena" Indijancima, da bi im bila oduzeta po otkrivanju nafte u Oklahomi. Najhumanija osoba je tako potomak gubitnika, a ne pobednika američkog društva. Alvis Hermanis je znalački režirao; osećanjima likova pristupio je ozbiljno, izbegavši da permanentna drama na sceni sklizne u ton sapunske opere.

Sveukupni bilans novog Burga je pozitivan, pa možemo sa radoznalošću očekivati ishod novih Hartmanovih iznenađenja.

Katarina Rohringer Vešović