Portret savremenika — Džoni Dep:
U miru sa sobom i svetom
oko sebe

Nesporno talentovan i nesprono uspešan, Džoni Dep je čovek koji svoju slavu posmatra kao nešto s čim je morao da se pomiri kako bi mogao da se bavi svojom umetnošću i, istovremeno, čovek koji od svoje "ekscentričnosti" nije pokušao da napravi brend. Prevedeno na opštepoznate mudrosti, on je odlična ilustracija onoga da prava gospoda ne moraju da dokazuju da su gospoda, kao i da prave "face" ne moraju da glume kako su "face"

Još pre nego što je 12. januara 2010. Džoni Dep kročio na beogradski aerodrom, bilo je jasno da će svako kome se pruži prilika pokušati da od te posete marketinški profitira što je više moguće.

Za očekivati je bilo da će se s njim videti Boris Tadić, da će Emir Kusturica od čitave te stvari napraviti medijsko-estradni spektakl, da će se novinari utrkivati ko će dobiti najekskluzivniju izjavu i da će se na Mokru goru uputiti i kuso i repato. To je, dakle, bilo očekivano.

Ono što je predstavljalo totalno iznenađenje bio je sam gost.

Iako je 1992, tokom svoje prve posete Srbiji, pokazao izuzetnu jednostavnost i skromnost, Dep je ovaj put "bio viđen" za neki holivudski, milionerski ili, ako ništa drugo, ono bar umetnički kapric. Naime, te 1992. došao je kao "dečko koji obećava" i nekako mu je pristajalo da sa Partibrejkersima svira u SKC-u i da nauči poneku psovku. Osamnaest godina kasnije, pojavio se u sasvim drugačijem svojstvu: kao najplaćeniji, verovatno i najbolji holivudski glumac, kao globalni seks-simbol i jedna od najpoznatijih ličnosti na planeti. Međutim, svi koji su očekivali da će Dep prespavati u sobi optočenoj belom svilom, da će s njim stići cisterna planinske vode ili već nešto tog tipa, što su naručivale i dobijale druge svetske zvezde koje su nam navraćale, grdno su se prevarili. Uprkos parama i slavi koje je, u međuvremenu, stekao, Džoni Dep nije imao nikakvih zahteva, nije pravio nikakve probleme, nije izbegavao novinare i obožavaoce, nije imao specijalni jelovnik – ukratko, nije bio nenormalan u bilo kom smislu.

ZLATNI ZUBI: Džon Kristofer Dep rođen je 1963. u Kentakiju, u šestočlanoj porodici srednje klase. Zbog razvoda roditelja i sopstvene nesigurnosti, Dep je u mladosti imao silne psihološke probleme, pa se čak i samopovređivao. Već sa dvanaest godina počeo je da svira gitaru u različitim bendovima, da bi u šesnaestoj zbog toga napustio i školu. Legenda kaže da mu je, kad je poželeo da se vrati školovanju, direktor savetovao da to batali i da umesto toga "sledi svoj san" i nastavi da svira. Burna mladost nije bila lišena ni tipičnih mladalačkih grehova: "Počeo sam da pušim u dvanaestoj, nevinost sam izgubio u trinaestoj, a do četrnaeste sam probao i drogu. Zapravo, sve droge koje postoje", objasnio je jednom prilikom. U međuvremenu, radio je različite poslove, između ostalog i tako nemaštovite kao što je prodaja hemijskih olovaka.

Ni zvanične ni nezvanične biografije ne iznose precizno kako je Džoni Dep zapravo postao glumac. Navodno, tokom slučajnog susreta sa glumcem Nikolasom Kejdžom 1984, ovaj mu je preporučio da pokuša sa glumom. Kako bilo, već te godine on se pojavio u filmu Strava u ulici brestova, a 1986. i u Vodu smrti Olivera Stouna. Pošto je, zahvaljujući ulozi u TV seriji 21 Jump Street, postao neka vrsta tinejdžerskog idola, Dep je odlučio da ubuduće pažljivije bira svoje role i da učestvuje samo u projektima koji mu u potpunosti odgovaraju. Za razliku od mnogih koji su to sebi obećali (u Holivudu, ali i u "običnim" profesijama), njemu je to nekako pošlo za rukom: na spisku više od četrdeset filmova u kojima je glumio, nema nijednog za koji bi se moglo reći da je "običan" ili "tipično holivudski".

Prelomnim trenutkom njegove karijere smatra se ipak naslovna uloga u filmu Edvard Makazoruki, koji je 1990. režirao Tim Barton, a koji je školski primer teorije da pravi glumci najviše i najbolje glume očima. U ovom slučaju, nije ni bilo mnogo drugih glumačkih sredstava: pošto je Edvard umesto dlanova imao makaze i praktično nije govorio, Dep je sve što je imao da kaže, rekao – pogledom. I to, po opštoj oceni publike i kritike, briljantno. Nastavak zvanične biografije potpuno je u skladu s takvim slavnim početkom.

Ako bi se pravila antologija čudnih likova, inovativnih scenarija, bizarnih filmskih maski i glumačkih koncepata kraja prošlog i početka ovog veka, ime Džonija Depa pojavilo bi se u skoro svim odrednicama – od uloge Eda Vuda, Don Huana de Marka, preko bajkovitog proizvođača čokolade Vilija Vonke, gusarskog kapetana Džeka Speroua, do berbera-masovnog ubice Svinija Toda, Džoni Dep pokazivao je neverovatnu moć fizičke i mentalne transformacije, neverovatan dar da zavede, očara i iznenadi. Zbog toga nije ni čudo što filmovi u kojima se pojavljuje redovno obaraju sve rekorde gledanosti i profita i što režiseri i producenti pristaju na sve što Dep ima da im ponudi. Jedan od poslednjih primera, o kojem je pričao na konferenciji za novinare na Mokroj gori, bila je i uloga Džeka Speroua u Piratima sa Kariba: "Znate, posle nekoliko dana snimanja, došli su producenti iz ‘Diznija’, vrlo ljuti, i pitali me: ‘Šta je ovo, jesi li ti gej, jesi li pijan, hoćemo li mi to da imamo pijanog pedera gusara?’ Bilo je veoma neprijatno. A ja sam pre početka snimanja namestio sve zlatne zube, i onda su se i na to okomili, a ja sam rekao: ‘Skinuću nekoliko zlatnih zuba i to će biti moj jedini ustupak, pa vi odlučite.’ Nekoliko dana je bilo neprijatno. Ipak su me pustili. A posle, kada im je film zaradio onoliko novca, ništa nisu rekli."

Uprkos svemu tome, u Depovoj karijeri nema mnogo nagrada: osim što je dobio nekoliko manje poznatih priznanja, tri puta je nominovan za Oskara (Pirati sa Kariba, U potrazi za Nedođijom, Svini Tod: Pakleni berberin iz ulice Flit), a od osam nominacija za Zlatni globus, dobio je samo jedan (za film Svini Tod, 2008. godine, i to u kategoriji najbolji glumac u mjuziklu ili komediji). Zanimljivo je takođe da je jedinu nominaciju za Zlatnu palmu u Kanu zaradio ulogom u filmu Hrabri, koji je sam režirao i koji su kritičari prilično loše ocenili.

PRIJATELJI, BRAĆA: Emir Kusturica spada u malu grupu umetnika koje Dep u svim intervjuima naziva prijateljima i braćom. Iako za domaću publiku, zasićenu pričama o Kusturičinom političko-ideološko-nacionalnom angažmanu, ovaj spoj zvuči nekako neprirodno, njihovo prijateljstvo ipak je jedno od onih koja su jednostavno morala da se dese. Neprilagođeni buntovni reditelj i neprilagođeni buntovni glumac "operisani" su od želje za sjajem, poštovanja uglađene forme i holivudskih pravila, a zajednički su im i ljubav prema muzici i "pomerenim" likovima. Iako se Dep pojavljuje u samo jednom Kusturičinom filmu (Arizona Dream), i taj jedan primer dovoljan je dokaz da njih dvojica naprosto funkcionišu zajedno: uprkos tome što se u filmu pojavljuju zaista velika imena (Fej Danavej, Džeri Luis), svaki glumac lako je mogao biti zamenjen nekim drugim, ali samo je Dep mogao uspešno da iznese lik, u vremenu i prostoru izgubljenog Aksela Blekmara. Pored storija o dugogodišnjem prijateljstvu s Kusturicom i uspomena sa snimanja njihovog zajedničkog filma, Dep je tokom posete Srbiji ispričao i da je ovo "bratstvo" počelo još pre toga: "Obožavam Oca na službenom putu, ali je Dom za vešanje za mene bilo otkrovenje, potpuno nova vrsta filma kakav nikada pre nisam sreo niti iskusio. Još tada sam shvatio da pred sobom imam čoveka koji nije samo filmski stvaralac u pravom smislu te reči, već i da to što sam video nije film, već magija i vizija. S jedne strane, Dom za vešanje poseduje slepstik jednog Čaplina i šarm nemog filma, a sa druge, to je i snolik i bajkovit film, sa dramskom težinom jednog Čehova. Kada sam video Dom za vešanje, znao sam da želim da radim s tim čovekom. Definitivno!"

Pored Kusturice, Dep je u bratstvu i sa režiserima Džimom Džarmušom i, posebno, s Timom Bartonom. Saradnja s Bartonom zapravo predstavlja poseban deo karijere Džona Depa jer je rezultirala ulogama po kojima će verovatno i biti upamćen. Sve je počelo s Edvardom Makazorukim, a nastavilo se u istom, neobičnom, prilično "pomerenom" stilu: Ed Vud 1994. (briljantno tumačenje režisera opsednutog Belom Lugošijem), Uspavana dolina 1999, Čarli i fabrika čokolade 2005. (fizički skoro neprepoznatljiv u ulozi ekscentričnog industrijalca Vinija) i, konačno, više puta pomenuti Svini Tod... i uloga raspevanog berberina-masovnog ubice. U fazi postprodukcije nalazi se i Bartonov film Alisa u Zemlji čuda, u kojem Dep glumi ludog šeširdžiju. Filmski analitičari često se bave proučavanjem odnosa Dep–Barton i uglavnom dolaze do zaključka kako u Bartonovim filmovima Dep zapravo "glumi Bartona" – inače čoveka koji komunicira uglavnom gestovima i pogledima, koji živi i radi daleko od holivudske mašinerije i važi za jednog od najvećih osobenjaka savremene filmske industrije. Njihovu čudnu magiju, Dep je jednom ovako opisao: "Uradio bih sve što mi Tim kaže. Znate – kad bi mi rekao da moram da vodim ljubav s mravojedom – i to bih uradio."

Iako slične izjave o Kusturici nisu zabeležene, svoje prijateljstvo s njim Džoni Dep dokazao je, ako ne ranije, ono sasvim sigurno tokom poslednje posete Srbiji. Za razliku od posete 1992, kada je svirao u SKC-u i, po sopstvenom priznanju, "čvarcima izlečio grip", ovaj put bio je glavna državna maskota. Sve zadatke koji nisu u skladu s njegovim svetonazorima junački je odradio – ćaskao je s Tadićem, pristao da se vozi helikopterom kojim je upravljao Kusturica i, kao vrhunac, pristojno se osmehivao slikajući se pored svoje statue (koja je "njegova" samo zvanično, pošto više liči na figuru koju bi neki netalentovani osnovac izvajao na času likovnog vaspitanja, nego na slavnog gosta).

ČUPANJE NOSA...: Pristojnost koju je prikazao uprkos silnim iskušenjima kojima su ga podvrgli srpski domaćini i inače je nešto po čemu je ovaj glumac poznat. Jedini ozbiljniji problemi s javnošću dogodili su se u trenucima kada je ta javnost pokušala da zađe u domen privatnog, koji Dep čuva više i uspešnije od bilo koje svetske zvezde. Pod pritiskom novinara i fotoreportera koji su ga bukvalno jurili, Dep je 1994. u besu "izazvao ozbiljnu materijalnu štetu" u njujorškom hotelu u kojem je odseo i zbog toga završio na ispitivanju u policiji. Kada je 1999. jedan paparaco pokušao da fotografiše njega i njegovu devojku Vanesu Paradi ispred jednog londonskog restorana, Dep je fizički nasrnuo na njega i završio u zatvoru. Od kada ima decu, Dep je s jedne strane tolerantniji, a s druge još zatvoreniji: "Nije me briga ako fotografišu mene. Nije me briga ako fotografišu Vanesu. Mi smo odrasli. Ali, ako počneš da fotografišeš moju decu i stavljaš ih u svoje novine, to već ne mogu da podnesem. Vodi računa da budeš daleko od nas, jer sam u stanju da te ščepam i progutam tvoj nos. Otkinuću ti nos i progutaću ga", ispričao je jednom prilikom, pokušavajući da objasni kako njegova deca "nisu izabrala da žive u ovom cirkusu".

Iako novinari još nisu kročili na njegovo imanje na jugu Francuske, poznato je da on i njegova porodica žive u luksuzu koji im omogućava status najplaćenije glumačke zvezde – tu su bazeni, vinogradi, igrališta i sve ostalo što već pripada toj priči. No, sam Dep svemu tome prilazi filozofski, uporno ističući kako mu je novac omogućio da bude slobodan i normalan. I zaista, činjenica je da u vezi s njim nema onog tipično holivudskog "besa" i jurcanja za materijalnim. Nema tu čak ni sitnih ispada na koje nisu imuni ni oni što su slavu (u Srbiji ili na već tako nekom mestu) stekli otkrivajući gole butine ili umišljajući da su mnogo pametni/talentovani/lepi. Izuzev telohranitelja koji ga okružuju, Dep ni po čemu ne liči na bogatog ili slavnog čoveka – skromno odeven, simpatično raščupan, skoro stidljiv, čak je i na Mokroj gori delovao manje bogato i manje slavno od mnogih koji su tu zapucali samo da bi ga videli.

U tom smislu, Dep je zaista jedinstvena pojava u Holivudu. Sedište svetske industrije nikada nije oskudevalo u ekscentricima koji su bežali od slave, baš kao što mu nikada nije manjkalo onih koji nisu uspeli da je steknu uprkos svim svojim talentima i nastojanjima. Ono čega do sada nije bilo, ili bar ne u tako izbrušenoj formi, jeste nesporno talentovan i nesprono uspešan čovek koji svoju slavu posmatra kao nešto s čim je morao da se pomiri kako bi mogao da se bavi svojom umetnošću, odnosno čovek koji od svoje "ekscentričnosti" ili normalnosti (kako vam drago) nije pokušao da napravi brend. Prevedeno na opštepoznate mudrosti, Dep je odlična ilustracija onoga da prava gospoda ne moraju da dokazuju da su gospoda, kao i da prave "face" ne moraju da glume kako su "face".

...I EKSPLOZIJA SRCA: Pošto je u pitanju takav glumac i takva osoba kakva već jeste, lik i delo Džonija Depa mogli bi se posmatrati iz mnogih uglova, što se zapravo odavno i dešava. "Tradicionalni" i "moderni" mediji prepuni su tekstova i analiza njegove glume, njegovog privatnog života, njegovog pristupa slavi i umetnosti... Ono što ipak ostavlja najjači utisak i što u konačnom zbiru verovatno i najviše vredi, jesu tekstovi "običnih" ljudi – obožavalaca ili posmatrača svejedno – koji naširoko opisuju svoje utiske posle gledanja ovog ili onog filma, kao i utiske posle susreta "oči u oči" s Depom. Tu se zapravo vide sva njegova veličina i značaj, ali i činjenica da je svetu oko sebe, pored briljantne glume, poklonio i dokaz da pare, slava i različiti "cirkusi" ne moraju nužno da promene i pokvare čoveka.

Tokom prošlonedeljne posete Srbiji, domaći mediji takođe su prepoznali tu poruku, ističući je u prvi plan svih izveštaja o Džoniju Depu. No, među silnim "ekskluzivnim" i manje ekskluzivnim intervjuima i pričama, istakla se epizoda objavljena u "Blic Pulsu". Za razliku od većine drugih kolega, koji su se zadovoljili konferencijom za novinare, novinarka tog magazina ušunjala se na razgovor sa studentima filmske umetnosti koji je organizovan u okviru festivala "Kustendorf". I tu je Džoni (naravno) bio jednostavan i normalan, ali i strpljiv i neočekivano poetičan: "Studenti bi još i još, ni Džoniju ne pada teško da odgovara, probija se vešto i kroz povremeno loš engleski pojedinih studenata. Jednoj devojci toliko drhti glas od uzbuđenja, izvinjava se, a on kaže da je podjednako uzbuđen.

Da sada imamo aparat da izmerimo čije srce jače kuca, videli biste – kaže joj on. Devojčica iskreno odgovara: ‘Ne, ne, kod mene bi eksplodiralo.'"

Uprkos silnim uzbuđenjima, ničije srce nije eksplodiralo. Naprotiv.

Džoni je bio i otišao. Njegovi domaćini dočekali su ga i ugostili najbolje što su znali. U medijima je bilo mnogo lepih fotografija i zanimljivih tekstova.

Svi srećni, zadovoljni i pristojnog srčanog ritma.

Tako to, uostalom, biva kad vam svrati neko ko je u miru sa sobom i sa svetom oko sebe. Što je u Srbiji prava retkost.

Tamara Skrozza