Nuspojave Treća smrt S. M. Vojvodina je efikasno očišćena od bar onih najotrovnijih naplavina toksične jeseni 1988, i to je nedvosmisleno dobra vest

piše: Teofil Pančić

Sećate li se Užičke republike, "jedine slobodne teritorije na tlu porobljene Evrope"? Držala se časno i hrabro neko vreme u obruču mrskih zavojevača i domaćih izdajnika, a onda je, jadna, posustala... Nema veze, izgubili smo bitku, ali smo dobili rat!

Asocijacija je krajnje neobavezna i ne treba je shvatiti drugačije nego kao (neumesnu?) šalu, ali ovih dana prisustvujemo jednom ne manje zanimljivom fenomenu: padu minijaturne, ama drčne Odžačke republike, koji je ujedno i kraj jedne epohe. Naime, možda nije preterano reći da je predstojeća promena vlasti u Odžacima nešto kao simbolički treća i poslednja smrt Slobodana Miloševića; prva je bio njegov odlazak sa vlasti (te jednosmerni helikopterski izlet u Hag, via Tuzla), druga je bila fizički nestanak, a treća je konačan pad njegovog poslednjeg, ma koliko naizgled "beznačajnog" uporišta... Ili barem poslednjeg u Vojvodini, što je takođe stvar od velikog simboličkog značaja, jer je S. M. upravo na temi ko bajagi odmetnute Vojvodine (naravno, uz Kosovo) svojevremeno i osvojio vlast i zadobio titulu izvikanog Mesije Polusveta.

Ali čekaj, Pančiću, nisu li socijalisti, dakle "njegovi", Miloševićevi, pravi pobednici ovih izbora, utoliko što su na vlasti bili do sada (kao pratilja radikala), a na vlasti će biti i od sada (kao pratilja demokrata)? Hja, tako to formalno izgleda, ali stvar je u tome – kako god to izgledalo prokletim zlopamtilima poput ovoga koji ovu rubriku piše, te većine onih koji je čitaju – da ovi sadašnji socijalisti u praksi nešto baš i nisu naročito "njegovi"; radikali su to supstancijalno kudikamo više, pa čak i deesesovci. Nije li to bilo jasno još onomad kada je Milošević iz sheveningenske ćelije pozvao da se glasa za Šešelja (a ne mučenog Živojinović Batu), a kamoli sada, kada su dačićevci više nego otvoreno preverili, slizavši se sa žutim, zelenim, šućmurastim i ko zna sve kakvim izdajnicima, plaćenicima, soroševcima, snagama haosa i bezumlja, i kako ih je već sve nazivao požarevački mastiljar, srećno rasterećen od pameti i skrupula?

Okej, ako je pobeda demokrata & co. u poslednjoj, odžačkoj enklavi kraj jedne epohe, šta je bio njen početak? Hm, ko zna zašto, na pamet mi pada nekakav davni novinski tekst o nepismenosti u SFRJ. Beše negde sredina osamdesetih, najviše dve-tri godine pred "godine raspleta" koje će naplaviti Miloševića i kojekakav pridruženi mu šljam u naše živote. Uz tekst je bila priložena mapa rahmetli Juge: opštine sa najvišim procentom nepismenih bile su označene najtamnijom bojom, one s nešto nižim procentom malo svetlije, i tako sve do onih u kojima je nepismenost odraslog stanovništva bila ispod deset odsto, a koje su bile – bele. Uz tek nekoliko izuzetaka, cela se Vojvodina veselo belela – jedva joj je i Slovenija parirala – što me je, sećam se dobro, ispunjavalo nekim smešnim ponosom, kao da je to moja lična zasluga...

Zašto vam ovo pričam? Nekoliko godina kasnije, zapanjeno ću ustanoviti, u čuvenoj "antibirokratskoj revoluciji" redom će se najviše istaći baš one opštine (i odžačka među njima) koje su jedine u Vojvodini odskakale procentom nepismenih... Iz nekog razloga, srpski je "maspok" – mada su mu inspiratori i ideolozi, dakako, intelektualci, što partijski, što "otpadnički" – naročito privlačio beslovesne i neprosvećene, što će mu ostati trajno obeležje. I tako će to pretrajati kroz cele devedesete, pa bogme i poduboko u dvadeset i prvi vek, godinama nakon pada režima onomad izvikanog (i) na sokacima zaturenijih bačkih i banatskih palanki. Ako intelektualci tvrdoglavo neguju svoje zablude – i onda kada im je već savršeno jasno da su zablude – iz neke neprogutljive povređene sujete, onda ih oni slabo pismeni i socijalno deprivilegovani neguju iz nekog očajničkog inata. Što se na kraju, dakako, svede na jedno te isto.

Šta su ta manje ili više zapuštena mesta, te oaze relativnog siromaštva i znatno manje relativne zatucanosti, te svakojakih (stvarnih ili iskonstruisanih) istorijskih resantimana, uopšte imala od svega toga? Isto što i svi drugi, budite bez brige: propast, bedu, nevolju. Ništa se svi ti ustanički vrbasi, kovini, odžaci, bačke palanke, nove pazove i ostali nisu ovajdili od sveopšte nesreće. Jedino što njihovu lokalnu Tihu Većinu donekle razlikuje od bilo koje druge u bilo kojem drugom mestu u Srbiji (uključujući i naše drugorazredne, pretežno bezrazložno umišljene metropolice poput Beograda i Novog Sada), jeste to što je bila upornija u očajničkoj odbrani jedne strašne iluzije. Zato su "stari" socijalisti, večiti šešeljevci i slična zonosumračna ekipa tamo najduže o(p)stajali na vlasti. E, sada je i s tim gotovo. Vojvodina je efikasno očišćena od bar onih najotrovnijih naplavina toksične jeseni 1988, i to je nedvosmisleno dobra vest. Uzgred, nije da me se tiču unutardemokratski odnosi, ali fakat je da Bojan Tiha Voda Pajtić nakon takoreći nadrealne serije pobeda DS-a u svakom, pa i najprašnjavijem bačkom, sremskom i banatskom šoru ima svako pravo da ulazeći u partijsko sedište u Krunskoj već s vrata dovikne svima koje zatekne: alo, gde ste, miševi?! Naravno, on to neće uraditi; i bez toga mu je jasno da je na sebe privukao svakojake gromove i munje, i da raste broj (i rang, i uticaj...) onih koji svake noći sanjaju kako ga šalju na kadrovski ahiret onim što bi se moglo nazvati političkom friendly fire.

Okej, i Odžaci su, eto, oslobođeni, čime je napokon zatvorena jedna mračna knjižurina istorije. Šta sad sledi, procvat, renesansa? Ma jok, tek puko truckavo taljiganje, uz povremena neprijatna zastajkivanja. Isto, dakle, što imamo i svi mi ostali, od Preševa do Kelebije. Pa dobro, je li onda sve to vredelo truda? Pravo pitanje, ali dobrih dvadeset godina okasnelo: da su onomad oni pismeniji bili glasniji, hrabriji i svesniji, a nepismeniji smerno ostali kod kuće – kao u nekim drugim zemljama, približno u isto vreme – bogme bi se druge pesme ovde danas pevale. I u Odžacima, a i znatno šire...