Bliži se kraj leta. Vreme je kada pravi pčelari svode račune i počinju da vraćaju dugove svome stadu, koje je čitavog proleća i leta neumorno radilo da bi mirišljavu esenciju njihovog truda i muke odneo drugi.

Nema pravog ljubitelja pčela koji ne oseća strašnu grižu savesti kada, naoružan dimilicom i pčelarskim nožem, uđe u pčelinjak kako bi od svojih mezimica oduzeo višak meda. Naravno, koliko god se tešili mišlju da tokom cele godine brinete o njima, dodajete im hranu u sezoni kada je nema u prirodi, radujete se njihovom napretku, to nipošto nije dovoljna naknada za marljivost i neumornost, za dane i mesece provedene na cvetnim poljima u večitoj borbi za svako zrnce polena i svaku kapljicu slatkog biljnog soka.

Ko god je bacio makar i površan pogled na ulaz u košnicu za vreme dugih letnjih dana, morao je ostati zadivljen fascinirajućom slikom ogromnog broja vrednih bubica u letu, koje u strašnoj žurbi uleću u košnice. Od pčela se treba učiti marljivosti i organizaciji, zato što svaki član velike zajednice tačno zna svoje mesto u društvu. Život pčela mnogo je savršeniji i bolji nego život ljudi. Kod ljudi se mnogo govori o: slozi, o bratstvu, o jednakosti, o pravdi, o radu i redu, o marljivosti, o ljubavi, o požrtvovanju za opšte dobro, ali svega toga kod ljudi ima premalo, a sve se to vidi kod pčela u najvećoj meri.

Za razliku od ostalih evropskih naroda, koji se zovu "kraljicom" ili "caricom", nesrećni Južni Sloveni za majčicu cele zajednice imaju predivno ime – matica. Zaista, ona nije nikakav despotski vladalac koji vlast drži uz pomoć svoje pretorijanske garde, već cenjena mati celog društva, prema kojoj se oseća samo bezgranično poštovanje.

Pčelarenje od čoveka ne zahteva mnogo. Podrazumeva se, svakako, da morate imati veliko strpljenje i da prilikom rada sa pčelama budete smireni, jer se u protivnom možete vratiti kući nemilosrdno izujedani. Pčele, jednostavno, ne trpe javašluk i nervozu. Svaki novopečeni pčelar svojim ljubimicama prilazi sa strahom. Posle dve ili tri godine provedene sa njima, čovek odjednom shvati da su pčele milosrdne i dobre i da ujedaju samo kada su ugrožene, ili im otimate njihovu muku, a da su pčelarske kape, rukavice i dugi rukavi na vrelom letnjem danu potpuno nepotrebni rekviziti. Jedino što je zaista neophodno jeste dimilica (kao što joj ime kaže, ona proizvodi dim), uz pomoć koje naterate pčele da svoje voljke, u paničnom strahu od požara, napune medom kako bi bile spremne za evakuaciju. Tako postaju otežale i trome, a samim tim i miroljubivije, pa vas teže ujedaju.

U prvo vreme od ujeda ćete oticati kao krofne, ali to shvatite kao čistilište. Ubrzo ćete pčelinje žaoke samo registrovati, bez otoka, i prihvatiti ujede kao žrtvu koja je neophodna kako biste imali ono zbog čega prevashodno, počinjete da gajite pčele – med.

Vrcanje meda je svečanost. Za njega se bira mirni letnji dan, bez vetra i sparine. Pošto ste nekoliko dana proveli u premišljanju da li je kucnuo dugoočekivani čas, meračili, odmeravali težinu raskošnih, zlatnih, od nektara otežalih okvira sa saćem, tajili čak i od ukućana šta se spremate da radite (da vas ne potera maler), jednog jutra diskretno napomenete, onako usput i neobavezno, da ćete, mož' biti, upravo toga dana vrcati med. Branje meda nipošto nije posao za sebičnjake. Pošto celi posao niste u stanju da obavite sami, neophodno je da sa sobom povedete prijatelja koji se pomalo razume u posao, ili se, u najmanju ruku, ne boji jednog ili dva ujeda. Za neupućene vaš prilazak košnici bez zaštitne opreme izgleda kao veština fakira u suočenju sa kobrom i nepotrebno začikivanje sudbine. Ono što oni ne znaju jeste da su pčele krotke poput ovčica, pa će bez roptanja snositi nevolju koja ih je zadesila. Mada neki učenjaci smatraju da su pčele stvorenja bez razuma, duboko sam uveren da one, u svakom slučaju, prepoznaju svoga gospodara, vole ga i tolerišu njegovu gramzivost. Sumnjate li u ovo, dovedite u svoj pčelinjak nekog ko nije iz te priče, pa ćete videti kako će se provesti. Posle nekoliko upozoravajućih obrušavanja na lice i ruke, ako ne shvati poruku i ne udalji se od košnice, biće žestoko izujedan a vama neće biti nšta. Ako li ih posluša i polako se skloni od njih, pre ili kasnije doći će vreme kada će i prema njemu biti pažljive i dobre.

Kada ste obavili neprijatniji deo posla, osećajući se kao razbojnik dok trpate u kutiju pretile ramove pune miomirisne suštine nebrojenih poljskih cvetova, žurno se udaljite sa pčelinjaka noseći blago. Ono što sledi je veličanstvena svetkovina ceđenja meda, slatke, preslatke, aromatične tvari, pića za bogove, koje vrca iz prepunih ramova i izliva se u pravoj simfoniji ukusa, mirisa i boja. Pre nego što stavite saće u vrcaljku, neophodno je otkriti tajnu zapečaćenu tankim slojem voštanih poklopaca, koji se skidaju sa saća i daju na kušanje svakome ko se nađe u blizini; na njima se zadrži med koji čitava prisutna bratija oblaporno žvaće i siše, neizmerno uživajući. Čak se ni vosak koji posle toga zaostane ne baca – njegovim pretapanjem dobijaju se najfinije voštane pogače.

Ručica centrifuge mora se okretati ravnomerno, kako se ne bi oštetili ramovi. Posle izvesnog vremena, u podmetnuti sud počinje da teče med, koji se navodno daje na probu svima iz društva, hvaleći ukus i boju i diveći se stvorenjima koja su ga sačinila.

Ono što sledi je skrušeni ulazak u pčelinjak sa praznim okvirima. Pošto je već pao mrak, poput krivca se prišunjate do košnice vraćajući pčelama njihovo saće. Ako je godina dobra, poput ove, još jednom ili dvaput ćete vrcati med i porediti jedan sa drugim. Da bi vaše blago mirno dočekalo zimu, do kraja sezone morate ga prihranjivati šećernim sirupom kako biste pripremili pčelinjak za doba mirovanja.

Preostalo je još samo da smestite med u posude na koje ćete zalepiti nalepnice sa mestom odakle potiče i datum vađenja, složite sve na police i čekate hladne zimske dane, kada ćete se sa ponosom sećati truda vaših pčela i vas lično, ponosno deleći prijateljima teglice sa koncentratom Sunca, letnjih cvetova i marljivosti nebrojenog mnoštva plemenitih insekata.

DRAGAN M. JONIĆ