Ni tavan sa volijerom gde su živeli lepezani, poštari i visokoletači; ni zastakljeni hodnik kroz koji smo vozili rolšule i, kasnije, ski-rol; ni soba za igranje zatrpana lego-kockama, puzlama, kaubojima i indijancima na rasklapanje, plastičnim domaćim životinjama i automobilčićima; ni zimska bašta, ili veranda, u kojoj se, osim filadendrona, fikusa i urmine palme nalazio još samo sto za ping-pong; ni sušnica za šunke, slaninu i kobasice; ni svinjac, ni kokošinjac; ni bašta u kojoj su dva mlada stabla kruške predstavljala stative; ništa, ništa nije moglo da se poredi sa ostavom ili, srpski rečeno, špajzom, u kući moje bake u gradu u južnom Banatu, kojem košava dođe nešto kao kućni ljubimac.

Za mene i moja dva brata od ujaka bakin špajz bio je riznica trista čuda. Stelaža na frontalnom zidu bila je rezervisana za turšiju, ajvar, krastavčiće, sok od paradajzli i ostalu kiselu zimnicu, dok su se sa bočnih zidova šarenile dunst-tegle kompota, slatka, džemova, pekmeza i flaša sirupa za razblaživanje soda-vodom. Iako dunst u kulinarskoj terminologiji znači isto što i kompot, što smo saznali kad smo naučili da koristimo rečnike, tada smo, potpuno pogrešno, dunstom nazivali sve slatkiše nastale ukuvavanjem voća, šećera i raznih dodataka. Dunst u širem značenju postao je neizostavan deo obroka za generaciju koja raste, a završetak doručka bez milihprota i pekmeza od hečla bio je prosto nezamisliv.

Moj ujak kaže (a njemu je verovati, ženio se pet puta) da po slatku kojim te ponudi kad joj dođeš u kuću možeš da prepoznaš devojačku dušu. Prva ga je supruga osvojila na slatko od mladih oraščića, komplikovano za pripremu, ali suptilno i neprevaziđeno po ukusu. Osim u slatko, kao uostalom i u mnoge druge stvari, ujak se razumeo i u bostan – na neopisivu dečju radost nepogrešivo je odabirao najmirišljavije ananas-dinje i najslađe lubenice, okrugle i tamnozelene spolja a narandžaste iznutra. U familijarnim razmerama bio je i ostao nedostižan u pripremanju đakonija od voća i mesa – komadića cuker-milone sa šnitovima suvog vrata, kompota od bresaka sa pečenjem, hladne ćuretine sa afusalijem koje je raslo na padinama brega koji je rastao iznad grada. Jedne godine je demantovao opštu porodičnu nevericu da je moguće skuvati pekmez od ringlova, lično pretvorivši, raznim alhemijskim postupcima, žute kuglice u masu zanosne arome.

Kampanja prerade voća trajala bi čitavo leto i dobar deo jeseni, po utvrđenom redu i kao u manufakturi. Poslednjoj operaciji pristupalo se tek nakon što bi moja prabaka Sofija, u svojstvu supervizora sa višedecenijskim iskustvom, kafeleflom koštala poslastice i klimnula glavom. Taj pokret je, osim izdavanja dozvole za definitivno odlaganje u ambalažu, značio i potvrdu kvaliteta.

U jesen, kad stignu dunje, u naš špajz stizao je i kitnkez, odliven i osušen u plehanoj modli u obliku ribe, mačke ili zeke, oplemenjen seckanim orasima i pobeleo od mlevenog šećera. Nekako istovremeno, štrudla sa dulekom, zvana bundevara, ustupala je mesto štrudli sa cepanim višnjama iz kompota.

Na višim stalažama, da ih deca ne bi dohvatila, odlagane su boce sa čika-Aronovom palinkom, koja se pred ručak, kao aperitiv, pila iz štampli. Višnjevača koju je moja baka pravila svojeručno služena je kao alternativa čaju sa rumom i kuvanom vinu i obavezno uz sitne kolačiće, petkom uveče, kada je seniorsko društvo dolazilo na preferans i švapski remi.

Za Novu 1974. godinu, dok je Panonija tonula u sneg, mešana voćna salata poprimila je guliverovske razmere, a mi smo, zajedno sa dečurlijom iz komšiluka, okupljeni oko kriskindle na kojoj su gorele sveće, pravili planove kako da nikad ne odrastemo. Iste te godine, bilo je hladno i bio je zimski raspust, Katalinski je zavukao Iribaru pod prečku, zbog čega je mlađem bratu, od prevelikog ushićenja, zastao u grlu zalogaj kajsije. Jedva je uspeo da ga proguta tek negde pred kraj prvog poluvremena.

Odjednom, sve se promenilo: ujak je prodao kuću i otišao u beli svet, prabaka je umrla doživevši stotu, a baka, preselivši se u stan, prestala da kuva dunst. Deca su, ipak, odrasla i postala svoji ljudi, a stare recepture, pohranjene u našim sećanjima, ostaju da sačekaju neke nove klince. Jer, Banaćani nikad nisu znali da se dobro biju, ali su zato oduvek znali da dobro rade. I da dobro jedu.

NENAD ŽIVKOVIĆ