Dosije Vremena:
Vehabije u bivšoj Jugoslaviji

Kada se čuje da je u nekoj policijskoj akciji učestvovalo više od 600 policajaca i pripadnika obaveštajnih službi, prva misao je da je reč o nečemu zaista važnom i velikom. Kada je nastavak vesti da je u takvoj akciji uhapšeno sedmoro ljudi, moraju se javiti nedoumice, čak i kada se objavi da su uhapšeni pripadnici radikalnog vehabijskog pokreta

Pomenuta akcija odvijala se u noći između 1. i 2. februara. Policija je opkolila selo Gornja Maoča, između Tuzle i Brčkog. Gornja Maoča je zabačeno mesto u kome nisu važili zakoni države BiH i u kome se živi po šerijatskom zakonu. U svim izveštajima se pominjalo i da su putokazi ka selu na arapskom jeziku, da su na većini kuća crne islamske zastave, i da deca ovog sela uče po nastavnom planu i programu Jordana. Akcija nazvana "Svjetlost" bila je najveća posleratna policijska akcija u Bosni. Zaplenjeno i 18 pištolja, sedam pušaka, 30 okvira za pištolj, a svim uhapšenima je određen jednomesečni pritvor. Terete se da su od 2002. godine u okviru vehabijske zajednice formirali zločinačku organizaciju sa ciljem ugrožavanja teritorijalne celovitosti BiH, napada na ustavni poredak i izazivanja rasne ili verske mržnje, razdora i netrpeljivosti. Ova vest je ponovo na naslovne strane dovela vehabije, koji u skoro svim zemljama bivše Jugoslavije poslednjih godina postaju sinonim za islamski fundamentalizam.

ISTORIJA: Mada se od pristalica teorije zavere često može čuti kako islam ugrožava svet, uz obavezni dodatak da tome doprinosi njihovo jedinstvo u veri, realnost je da u islamu, kao i u drugim religijama, postoji veliki broj pravaca, grupa i podgrupa.

Jedinstvo muslimanske zajednice (uma) nestalo je gotovo odmah po smrti proroka Muhameda, kada je usledio raskol između sunita i šiita. Sukob je izbio oko toga ko će biti Muhamedov naslednik. Dok su suniti tvrdili da to pravo pripada Abu Bekru, prorokovom tastu, šiiti (ši’at Ali, Alijeve pristalice) su smatrali da prvi kalif treba da bude Ali, prorokov rođak i muž njegove ćerke Fatime. Konačni raskol između šiita i sunita, koji i danas traje, usledio je posle pogibije Alijevog sina i prorokovog unuka Huseina, u bici sa kalifovom vojskom kod Kerbale, u današnjem Iraku.

I šiiti i suniti su se u narednim vekovima cepali na više struja. Većina škola se, kako to biva u pitanjima vere, proglašavala za isključivog posrednika otkrivene istine, često se boreći međusobno. U okviru šiizma, najviše je onih koji poštuju 12 imama, duhovnih vođa i najviših političko-verskih dostojanstvenika, koji vode direktno poreklo od proroka Muhameda. Ismailiti smatraju da je sedmi imam bio poslednji, zejiditi da je to bio peti imam.

Suniti čine skoro 90 odsto muslimana na svetu. Naravno, tokom istorije se i u okviru sunitskog islama razvilo bezbroj pravaca, a jedan od najmlađih je vehabizam (vahabizam). Inače, vehabiti (vehabije) za sebe ne koriste to ime, tvrdeći da su im ga nadenuli kao uvredu, da bi se potcenio njihovog značaj u islamu, mada je ovaj naziv za pripadnike tog pravca u javnosti postao uobičajen. Sledbenici za sebe često koriste naziv "selafije", "sledbenici pravovernih predaka".

Vehabije slede učenja islamskog teologa Muhamed Ibn Abd al-Vahaba, koji je živeo u današnjoj Saudijskoj Arabiji u XVIII veku. Vahab je smatrao da islam treba da bude reformisan, pročišćen i vraćen korenima. Odbacio je niz tradicionalno prihvaćenih rituala, kao što su molitve na grobovima, poštovanje islamskih svetaca i svetih mesta (u svojim pohodima su vehabiti jednom opustošili čak i sveti grad Meku); bio je odlučan protivnik muzike, duvana, osuđivao je ukrašavanje džamija, proslave pojedinih datuma kao što je Muhamedov rođendan, nošenje brojanica. Uveo je strogi kodeks oblačenja, koji je za žene podrazumevao potpuno pokrivanje, osim proreza za oči. Protivnici vehabita nisu bili samo "nevernici", već i muslimani koji pripadaju drugim pravcima islama, naročito šiiti. Paradoksalno je da su vehabiti u svojoj isključivosti u mnogo čemu podsećali na haridžite, sektu stvorenu na samim počecima šiizma. Haridžite su nazivali puritancima islama, odlikovala ih je nemilosrdnost prema onima koji su pogrešili, osuđivali su raskoš, muziku, igru, vino, a najveći broj njihovih sledbenika je poticao iz redova siromašnog seljaštva.

Ključni momenat za razvoj vehabizma desio se sredinom XVIII veka, kada je moćno pleme u centralnoj Arabiji pod vođstvom Muhameda Ibn Sauda prihvatilo vehabizam kao svoju zvaničnu religiju. Njihova prestonica bio je grad Ad-Dirjah, sadašnji Rijad. Vehabiti su pod vođstvom naslednika Ibn Sauda u nezadrživom naletu zauzeli Meku i Medinu, formirajući državu koju su 1818. uništili Turci.

Početkom XX veka, princ Abdul Aziz ponovo je preuzeo vlast u Rijadu, što je bio početak novog osvajanja Arabije od strane vehabita. Moderna Saudijska Arabija osnovana je 1926. godine kada je Abdul Aziz al Saud, poznat kao Ibn Saud, proglašen kraljem Hedžaza. Velika Britanija, tada najznačajnija sila na Bliskom istoku, priznala je nezavisnost Saudove kraljevine 1927, a 1932. Hedžaz i Nedžd (središnji deo Arapskog poluostrva) i formalno su ujedinjeni u Kraljevinu Saudijsku Arabiju. Vehabizam je, naravno, bio državna religija novostvorene zemlje.

Otkriće mora nafte ispod beskrajnih pustinja Saudijske Arabije je mnogo toga promenilo. Saudijska Arabija je u početku bila pod uticajem Britanije, ali kada je britanska imperija počela da posrće, kraljevina je potpala pod uticaj sile u usponu, Sjedinjenih Američkih Država. To tesno partnerstvo traje i danas, na obostranu korist.

Saudijska Arabija ima četvrtinu svih svetskih naftnih rezervi, i to je ono što joj je dalo tako važan položaj među američkim saveznicima. Osim toga, tu je i njen strateški položaj, i te kako važan kao u slučaju invazije na Irak, kada se američka vojska stacionirala na tlu kraljevine. Obostrani interes je doveo do toga da Saudijska Arabija aktivno podrži napad na svog neprijatelja, Sadamov Irak, i novcem i primanjem američke vojske, mada je to bio korak koji vlastima ove zemlje nisu nikada oprostili islamski fundamentalisti. Inače, Saudijska Arabija je godinama bila jedan od najvećih svetskih uvoznika oružja, uglavnom iz SAD, trošeći godišnje i neverovatnih 27 milijardi dolara u tu svrhu.

Partnerski odnos je uticao i utiče da SAD žmure na oba oka pred stvarima zbog kojih se drugim zemljama svakodnevno čitaju bukvice, poput ljudskih prava i položaja žena. U Saudijskoj Arabiji je na snazi šerijatski zakon, smrtne kazne i telesna kažnjavanja su javni i česti, žene čak ni automobile ne mogu da voze (stidljivo se pominje da bi mogle uskoro dobiti pravo glasa). Ustav je Kuran, u zemlji ne postoji nijedna crkva. Iako nisko stoji u svim izveštajima o ljudskim pravima, Saudijska Arabija nije simbol islamskog ekstremizma. Umesto nje su na optuženičkoj klupi zemlje poput Irana, u kome se verske slobode pripadnika drugih religija i neka prava koje žene imaju mogu okarakterisati kao sjajna, bar u poređenju sa saudijskom kraljevinom.

Petro dolari i moćni zaštitnik doveli su porasta ambicija Saudijske Arabije u pozicioniranju u islamskom svetu. Osim toga, na njenoj teritoriji nalaze se Meka i Medina, sveta mesta koja svake godine posećuju milioni muslimanskih hodočasnika iz celog sveta. Saudijske humanitarne organizacije su odavno počele da finansiraju medrese i džamije od Pakistana do SAD, šireći Vahabovo učenje.

I ne samo učenje. Kada je 1979. počela intervencija Sovjetskog Saveza u Avganistanu, saudijske pare i američko oružje doveli su "svete ratnike" iz islamskih zemalja u Avganistan kako bi ratovali protiv Sovjeta. I iz Saudijske Arabije je put Avganistana pošao da se bori veliki broj dobrovoljaca, između ostalih i Osama bin Laden. Kada su 1996. godine na vlast u Avganistanu došli talibani, čija je drakonska verzija islama bila najbliža vehabizmu, Saudijska Arabija je bila jedna od tri zemlje koje su talibanski režim priznale. Istina, ljubav nije dugo trajala. Porazom Sovjeta, počelo je novo doba u tom regionu koje je iznedrilo Al kaidu i mnoge druge terorističke organizacije, a saudijska kraljevina je prestala da pomaže talibane kada su 1998. odbili da izruče upravo Bin Ladena.

Pogrešno bi, međutim, bilo optuživati saudijske vlasti za otvorenu podršku Al kaidi i sličnim organizacijama. Ni vehabizam kao takav nije jedinstven, i nisu svi vehabiti teroristi spremni da se dižu u vazduh. Bin Laden i ostali fundamentalisti tvrde da je kraljevska kuća Sauda izdajnička zato što je na svetoj muslimanskoj zemlji prihvatila američke baze (istina, Amerikanci su otišli 2004), da je korumpirana, ogrezla u besramnom bogatstvu.

U ostatku islamskog sveta širenje vehabizma ne dočekuje se blagonaklono, što zbog razlika u tumačenju islama, što zbog političkih razloga. Šiitski Iran bio je i ostao arhineprijatelj Saudijske Arabije. Kada su 1987. godine iranski hodočasnici u Meki počeli da protestuju protiv SAD, saudijska vojska i policija su otvorile vatru na njih, ubijeno je 400 ljudi, a Irancima je posle toga godinama bilo zabranjeno da dolaze na hadžiluk. Mnogi islamski verski dostojanstvenici u svetu tvrde da rigidna verzija islama koju propoveda vehabizam nije utemeljena ni u Kuranu ni u Muhamedovom učenju, i da vehabizam u svetu stvara pogrešnu sliku o svim muslimanima, naročito zato što je plodno tle za cvetanje fundamentalizma koji dovodi do terorizma.

Napadi na Njujork 11. septembra 2001. kao da su to potvrdili. Od 19 otmičara aviona koji su učestvovali u terorističkom napadu na SAD, petnaest su bili iz Saudijske Arabije. Američki kongresmeni su 2003. pozvali Saudijsku Arabiju da prestane da finansira organizacije koje promovišu vehabizam i medrese u kojima se propovedaju ekstremistički stavovi.

RAT U BOSNI I HERCEGOVINI: Pripadnik jedinice El Mudžahid Armije BiH

Vehabije u Srbiji: Na Balkanu, vehabizam se pojavio početkom rata u Bosni (vidi okvir). Iz Bosne, prelio se i u Srbiju, Makedoniju, na Kosovo. U Novom Pazaru je poslednjih godina bilo više sukoba vehabija sa vernicima ispred džamija, od kojih je najozbiljniji izbio u decembru 2006. ispred Arap džamije. Tada je na vehabije pucano i trojica od njih su povređena. U junu 2006. na centralnom gradskom trgu u Novom Pazaru pre početka koncerta grupe Balkanika, desetak mladića s dugim bradama, kratkim pantalonama i belim kapama su se popeli na binu. Jedan je uzeo mikrofon i rekao: "Braćo, idite kući, ovo je protiv islama i šerijatskog zakona, to su šejtanska posla", a posle toga su počeli da ruše ozvučenje, bacaju i oštećuju opremu.

U aprilu 2007. godine na planini Nenaji u okolini Novog Pazara izbio je sukob policije i grupe vehabija. U sukobu je ubijen vođa te grupe Ismail Prentić. Policija je saopštila da su vehabije na planini imale kamp za obuku, u kome je pronađeno puno oružja, eksploziva, opreme. U julu 2009. godine je 12 novopazarskih vehabija osuđeno na preko 60 godina zatvora. U obrazloženju presude se kaže da je grupa, između ostalog, planirala ubistvo muftije Muamera Zukorlića i napad na policijsku stanicu u Novom Pazaru. Prvooptuženi Senad Ramović, koji je osuđen na 13 godina zatvora, na suđenju je izjavio: "Mi nismo protiv islamske zajednice, mi smo islamska zajednica."

Druga pazarska grupa koju su činila četvorica vehabija, a koja po nalazima istrage nije bila povezana sa Prentićevom grupom, takođe je osuđena prošle godine na zatvorske kazne od osam, sedam i četiri godine zatvora. I njima je suđeno zbog protivustavne delatnosti i terorizma. Rečeno je da su se obučavali u upravljanju avionima, uspostavljali veze sa istomišljenicima u BiH, Makedoniji, Albaniji, Gruziji i Siriji, planirali ubistva policajaca koji su obezbeđivali fudbalske utakmice u Novom Pazaru. Tokom hapšenja ove grupe zaplenjeni su kompakt-diskovi sa snimcima ubistava američkih vojnika u Avganistanu i Iraku, ruskih vojnika u Čečeniji, snimci bombaša samoubica. Na suđenju su optuženi izjavili da sud pred kojim im se sudi ne priznaju, već samo "sud Božji".

Posle nedavne policijske akcije u Bosni, ministar rada i socijalne politike Srbije Rasim Ljajić izjavio je da su vehabije u Gornjoj Maoči povezane sa vehabijama u Novom Pazaru, i da je reč o istom pokretu koji se pojavio na ovim prostorima posle rata u BiH. On je napomenuo da je centar za regrutovanje vehabija bio u Beču, i dodao da je u jednom trenutku pretila opasnost da se vehabizam proširi u Sandžaku, ali da su, posle hapšenja iz 2007, vehabije manje vidljive u Novom Pazaru i Sandžaku. Ljajić smatra da oni ne predstavljaju realnu opasnost za region i Srbiju.

Na Kosovu se od dolaska međunarodnih snaga 1999. godine pojavio veliki broj islamskih humanitarnih organizacija, koje su osim humanitarne pomoći propovedale radikalni islam. Njihovi pokušaji da regrutuju mlade Albance imali su ograničen uspeh, navodi se u izveštaju američke Centralne obaveštajne agencije o međunarodnom terorizmu. Grupa izgrednika, navodno vehabija, 22. januara ove godine napala je i pretukla imama džamije u južnom delu Kosovske Mitrovice. To je bio drugi incident za manje od godinu dana u kome su napadači opisani kao "agresivni, bradati mladi ljudi u kratkim pantalonama".

Vehabizam se, kao i drugi religijski pravci skloni "misionarskom" radu direktno na terenu, najlakše širi u kriznim područjima i u kriznim vremenima. Oni koji se na takvim mestima i u takvim vremenima osećaju najugroženije su najčešća meta – siromašni, nezaposleni, neobrazovani, mladi... Beznađe i očaj lako stvaraju pogodan materijal za manipulaciju. To, uostalom, dobro znaju i oni koji su u stalnoj potrazi za "izgubljenim dušama", zbog verskih ili nekih drugih razloga.

Momir Turudić

Islam(i) u BiH: Brada, hidžab i kratke pantalone POLICIJSKA AKCIJA "SVJETLOST": Hapšenje vehabija u Gornjoj Maoči Reis Mustafa ef. Cerić se nikada nije eksplicitno ogradio od vehabija, nazvavši ih jednom prilikom i novim muslimanima. Mnogi su to dovodili u vezu sa neophodnošću održavanja dobrih odnosa sa Saudijskom Arabijom, dok su se neki drugi zvaničnici Islamske zajednice otvoreno suprotstavljali takvoj reisovoj politici "A šta znači ta riječ, ‘vehabija’?", pita Nermin Karačić, bivši borac Armije RBiH, koji se nakon rata posvetio mirovnom aktivizmu i veri. "Ako je to neko ko nosi dugu bradu i kratke hlače, ja baš više i ne spadam u vehabije. No, ukoliko govorimo o ljudima koji žele da žive po principima vjere i propisima po kojima je i poslanik Muhamed živio, onda jesam, vehabija sam." Za početak, valja odmah razgraničiti da se izraz ‘vehabija’ smatra pogrdnim, netačnim i izmišljenim pojmom koji – za one kojima se daje – ne znači ništa. Oni su vernici, muslimani, koji slede izvorni islam. Početak vehabijskog ili selefijskog pokreta u BiH vezuje se za jedinicu Armije RBiH, El Mudžahid, koja je za vreme rata delovala u oblasti centralne Bosne. Srž jedinice činili su ljudi iz arapskih zemalja, koji su već imali "bogato" ratničko iskustvo sa drugih ratišta širom sveta. "Njihova uloga nije bila samo ratnička, da tako kažem. Imali su neku vrstu misionarske uloge u gotovo svim gradovima BiH. Poruka je bila jasna, da je puška jedini način da se sačuva čast, posebno u tom momentu. I dosta ljudi je otišlo u El Mudžahid, jer su tu prepoznali neke vrijednosti koje su im bile bitne. Obavezna je bila šerijatska obuka od 40 dana – učiš da klanjaš pet vakata dnevno, puštaš bradu i slično, i tek onda postaješ vojnik jedinice", kaže Nermin. Suština njihovog misonarskog rada bila je "vraćanje" Bošnjaka – muslimana "pravoj vjeri" i islamskim propisima, što – s obzirom na njihovu strogost i prilično "ateistički" kontekst koji su zatekli – nije bio nimalo jednostavan zadatak. Duhovni vođa jedinice i jedna od značajnijih figura za selefijski pokret u BiH, šejh Anvar Šaban, gine 1995. godine u oružanom incidentu kod Žepča. Nejasni detalji oko njegove smrti još su predmet istrage. Nakon rata El Mudžahid ostavlja niz pitanja novonastaloj državi. Za pitanje ratnih zločina koje su njeni pripadnici počinili, u Hagu odgovara Rasim Delić, komandant Armije RBiH. Pitanje položaja pripadnika jedinice, poreklom iz arapskih zemalja, bilo je jedno od ključnih za američku vladu prilikom potpisivanja mirovnog sporazuma. Dok je jedan deo njih otišao iz zemlje, određeni broj je po "ekspresnom" postupku dobio bh. državljanstva. Među njima su bili i Imad al-Hussin, zvani Abu Hamza, i Avad Aiman, zvani Abu Ejmen, poreklom iz Sirije. Nakon rata obojica se angažuju na okupljanju selefija i njihovom smeštanju u prvoj verziji Gornje Maoče – selu Bočinje kod Maglaja. Pre rata ovo selo su uglavnom naseljavali Srbi, da bi ga od 1996. godine naselili bivši pripadnici El Mudžahida. Iako je život u potpunosti bio uređen prema šerijatskom zakonu, selo nije bilo u tolikoj meri odsečeno od ostatka države. Pod pritiskom međunarodne zajednice 2000. godine, načelnik opštine Maglaj iseljava većinu stanovnika ovog sela. U njemu danas živi oko pedesetak muslimanskih porodica, zajedno sa srpskim povratnicima. Abu Hamzi i Abu Ejmenu su pre tri godine oduzeta državljanstva i, uprkos pozitivnoj odluci Evropskog suda u Strazburu, nalaze se u Imigracionom centru blizu Sarajeva, gde čekaju konačnu odluku o svom ostanku u BiH. No, čini se da je jedno od najznačajnijih pitanja koje je El Mudžahid ostavio ovom društvu upravo pitanje vere i shvatanje verske prakse. U posleratnom periodu osnivaju se dve organizacije koje su promovisale neku vrstu "vehabijskog aktivizma" – Akcija islamske omladine i Furkan, koje su se uglavnom bavile izdavaštvom i organizacijom predavanja i tribina. Nijedna od njih više ne postoji, a osim novina SAFF (čiji je kredibilitet doveden u pitanje od strane veb portala "Put vjernika", koji "vode" individue bliske zajednici iz Gornje Maoče) postoji nekoliko veb portala sa forumima koji nude verski sadržaj blizak selefijskim shvatanjima islama. Takođe, centar okupljanja u Sarajevu je džamija Kralj Fahd, koja je izgrađena donacijama vlade Saudijske Arabije i nad kojom Islamska zajednica, praktično, nema nikakve ingerencije. Zajednica u Gornjoj Maoči osnovana je nakon raseljavanja u Bočinji, na teritoriji nekadašnjeg sela Karavlasi. Nastaje pod "patronatom" hafiza Muhameda Porče, koji inače potiče iz viđenije sarajevske verske porodice, a koji već godinama živi i radi u Beču (kao i dobar deo selefijske zajednice sa ovih prostora). Nihad Imamović, šejh i duhovni vođa Gornje Maoče, koji na tu poziciju dolazi tek prošle godine, jedan je od uhapšenih u akciji "Svjetlost". Selo je živelo u potpunoj izolaciji od ostatka države, a svaki pokušaj da mu se priđe – posebno novinara – bio je bezuspešan. Ali, ličnost iz selefijskih krugova koja je proteklih godina privukla najveću pažnju javnosti jeste šejh Jusuf Barčić, koji je poginuo u saobraćajnoj nesreći 2007. godine. Barčić je važio za "učenjaka" koji je, osim medicine, završio i verske škole u Medini. Po dolasku u Bosnu, vraća se u svoje rodno selo Barčići pored Tuzle, gde počinje da deluje kao jedan od respektabilnijih vođa selefijskog pokreta. U javnost ubrzo počinju da se probijaju informacije o "incidentima" u kojima je učestvovao – sukob sa lokalnim vernicima oko "ispravnog" načina klanjanja namaza, sukob sa policijom, prijave za saobraćajne prekršaje (nije poštovao semafor), nasilje u porodici. Do kulminacije dolazi u februaru 2007. godine u sarajevskoj Carevoj džamiji, u kojoj je Barčić redovno držao predavanja. Grupa mladića koja je došla da prati predavanje naišla je na zaključana vrata džamije i odbila da napusti dvorište. Policija je intervenisala, a sam Barčić našao se na meti prolaznika koji su – blago rečeno – izražavali negodovanje zbog toga što im "upropaštavaju djecu". Njegov komentar bio je da niko, pa ni imam ni Islamska zajednica nemaju pravo da određuju šta je "pravi" islam, niti da zabranjuju vernicima da ulaze u džamije. "Mi nismo razbojnici, ali hoćemo da stavimo do znanja da mesdžidi moraju biti na usluzi vjernicima", izjavio je tom prilikom medijima. Nedugo zatim, strada u saobraćajnoj nesreći. Sukob ispred Careve džamije nije bio jedini koji se dogodio između Islamske zajednice i "vehabija". Godinu dana ranije, u selu Gračanica u centralnoj Bosni i Novom Pazaru u Srbiji izbijaju sukobi između selefija i "tradicionalnih" vernika oko prakse klanjanja namaza, da bi se u Novom Pazaru čak poteglo i oružje. Rijaset Islamske zajednice tada donosi Rezoluciju kojom štiti "tradicionalni islam u BiH", odnosno pravila verske prakse i verovanja koja propisuje sama Islamska zajednica, zasnovana na hanefijskoj pravnoj školi. Ipak, sam reis Mustafa ef. Cerić se nikada nije eksplicitno ogradio od vehabija, nazvavši ih jednom prilikom i novim muslimanima. Mnogi su to dovodili u vezu sa neophodnošću održavanja dobrih odnosa sa Saudijskom Arabijom, dok su se neki drugi zvaničnici Islamske zajednice otvoreno suprotstavljali takvoj reisovoj politici. Jedan od njih je i dr Rešid Hafizović, profesor na Fakultetu Islamskih nauka u Sarajevu, koji je u intervjuu datom tadašnjem novinaru Slobodne Evrope Vladi Azinoviću, napravio podelu na "mirne ili pasivne vehabije koji jednostavno žele živjeti na jedan ortodoksniji način, koji se pozivaju na tradiciju Poslanika islama, koji misle da jedino oni autentično, u potpunoj formi i u potpunom sadržinskom opsegu nasljeđuju Poslanika, pa mu vrlo često pripisuju i nešto što nije nikad rekao ili oponašaju njegov stil odijevanja, iako se Poslanik zaista, prema najautentičnijim svjedočenjima njegovih biografa, nikada nije tako nosio. Takve vehabije nisu opasne. Međutim, postoje druge vehabije kojima religijski svjetonazor služi samo kao izgovor, a njihova svakidašnja praksa zapravo nema nikakve veze ne samo sa islamom nego ni sa jednom ozbiljnom i čestitom religijskom tradicijom", tvrdi Hafizović. Animozitet prema selefijama se, s jedne strane, produbljivao zbog njihovog rigidnog shvatanja vere i verske prakse, kao i (neretkim) nasilnim metodama širenja njihovih ubeđenja. Poznati su slučajevi da su zaljubljeni parovi po parkovima bili presretani od strane "šerijatske policije", koja je objašnjavala greh bludničenja; ispravljanja obrazovnog sistema po manjim sredinama, kako bi bio u skladu sa šerijatom, te pretenzijama da se žene maloletnim devojčicama, jer "vera" to dozvoljava. S druge strane, njihova pojava i izgled prilično narušavaju imidž "evropskih muslimana", koji reis Cerić pokušava da izgradi. Izazivanje autoriteta IZ-a od strane pojedinih šejha i propitivanje znanja i stručnosti "zvaničnih" imama takođe doprinosi zategnutim odnosima ove dve grupe. "Dosta se toga, unutar samog pokreta, svelo na puko praćenje i poštovanje forme, bez nekog pravog razumjevanja čemu sva ta pravila koja islam propisuje. Sam Muhamed je prvih 13 godina posvetio učenju o vjeri. To je bio proces, objasniti ljudima u šta da vjeruju, zbog čega, a tek mnogo kasnije nastaju propisi. Pristup koji ti krugovi imaju danas je pogrešan. Kao prvo, nasilje nikada, ni u kom slučaju nije dozvoljeno. Nijedan pravi musliman ne smije drugom čovjeku da ugrozi život, čast i imetak. Da, ja imam odgovornost da ljudima oko sebe objasnim da neke stvari jesu štetne, to je moja odgovornost i prema Bogu, ali se to ne može i ne smije raditi nasiljem. Svakom propisu prethodio je proces, a ne nametanje, od koga se moramo ograditi javno", tvrdi Karačić. S druge strane, takav nastup i (samo)izolaciju vehabija donekle objašnjava osjećajem ugroženosti i ulogom žrtve u koju im i nije bilo toliko teško da se ubace. "Kada pogledaš ratove koji se vode po svijetu, rat koji se vodio ovdje, zaista ti nije teško da izgradiš taj osjećaj. Bio sam u toj situaciji, imao dugu bradu, kratke pantalone, supruga je nosila hidžab. Bio sam privođen, pretresan, auto su mi rasklopili, ubjeđivan da sam špijun i terorista. Pratiš poglede na ulici koji nisu nimalo prijatni. Sve to tjera te ljude ka izolaciji, koja je zaista nekad ekstremna. Ne možeš ići van legalnog sistema; ako postoji problem, verujem da se može riješiti dijalogom. Ali da je sada potrebno 600 specijalaca da bi se jedno selo sa 70 stanovnika savladalo, to je stvarno smiješno", tvrdi Nermin. "A ako je problem izgled – pogledaj slike Sarajeva od prije Drugog svjetskog rata i vidjećeš muškarce sa bradama i žene pod hidžabima. Dakle, meni je stvarno pitanje šta je ovdje novo, ko i zbog čega potura tu priču o ‘novotarijama iz Saudijske Arabije’?", rezigniran je on. Prema tvrdnjama zvaničnika u BiH, prošlonedeljna akcija "Svjetlost" u Gornjoj Maoči bila je potpuni uspeh, a najavljuje se i daljnji obračun sa vehabijskim pokretom u BiH. U javnosti se vode rasprave o tome da li je zaista bila potrebna tolika sila, te da li je reč o "udaranju" po onima oko kojih postoji prećutni konsenzus između "konstitutivnih" da su nepoželjni. Konačno, šta nakon ove akcije? Hoće li se u selu izgraditi škola, put, ambulanta? Teško. Da li je sačuvan teritorijalni integritet zemlje? Opet, teško. Isti se ruši na gotovo svakoj medijskoj izjavi zvaničnika Republike Srpske, ali i kroz činjenicu da se u Banjaluci ili Širokom Brijegu ne može videti (gotovo) nijedno državno obeležje BiH. Pa opet, te pojave nisu bile predmet policijskih, niti akcija tužilaštva. Slobodanka Dekić, za "Vreme" iz Sarajeva Makedonija: Fondovi iz inostranstva važniji od vere Teme o radikalnim strujama i o borbi za prevlast u Islamskoj verskoj zajednici Makedonije i o pokušajima instaliranja funadamentalističkih struja među muslimanima se pojavljuju u makedonskim medijima s vremena na vreme, ali najčešće kao posledica predizbornih prepucavanja najvećih političkih partija etničkih Albanaca u njihovoj borbi za glasače među muslimanima, i u dokazivanju lojalnosti pred makedonskim partnerima u vlasti i pred predstavnicima međunarodne zajednice. Međutim, posle nedavne posete premijera Nikole Gruevskog Izraelu, u medijima je bombastično plasirana vest da mu je jedan od njegovih domaćina, ministar spoljnih poslova Avigdor Liberman, rekao da je Balkan sledeći cilj globalnog džihada, da se prema izraelskim obaveštajnim podacima sredstva radikalnih islamskih organizacija sve češće slivaju u Bosnu i Albaniju, ali i da je i Makedonija u potencijalno opasnoj zoni, i da bi se čak mogle u njoj formirati instalacije Al kaide! Iako je Gruevski odmah izjavio da to nije ništa novo, i da bi službe u svakoj zemlji trebalo da budu spremne da spreče eventualne akcije u sklopu globalne borbe protiv terorizma, iako je duhove smirio i direktor Evropskog centra za strategiju, obaveštajni rad i bezbednost Kloda Monike, koji je u izjavi za "Dojče vele" potencirao da Al kaida nema interesa za Makedoniju ("Sa svim poštovanjem, Skoplje nije evropska prestonica i nema nikakvog razloga da bude napadnuto"), u delu makedonskih medija je usledila serija tekstova o opasnostima za Makedoniju i o delovanju vahabija u državi. Prema pisanju skopskog "Večera", vahabije su zauzele tri centralne džamije u Skoplju, Jaja Pašinu, Isen Begovu u Tutun-suz džamiju, koje u poslednjem periodu, navodno, nisu pod kontrolom umerenog rukovodstva Islamske verske zajednice, već se koriste za širenje učenja fundamentalističkih struja, o čemu je bila obaveštena i državna Komisija za odnose sa verskim zajednicama. Reis-ul-ulema Sulejman Redžepi je opovrgao ovakve spekulacije, tvrdeći da IVZ kontroliše sve džamije, ali je predsednica Komisije za odnose sa verskim zajednicama, Valentina Božinovska, medijima izjavila da postoje informacije o "jačim radikalnim snagama ove tri džamije", i da su njihova saznanja da "ima većih skupova ljudi, da je učestala pojava nemira, da ima učestalih pokreta ljudi ujutro i uveče, i da se radi o velikom broju ljudi". Zvanično, makedonski MUP nije komentarisao informacije o prisustvu i navodnim aktivnostima radikalnih islamista u državi, uz saopštenje da je Makedonija deo globalne međunarodne borbe protiv terorizma i da se budno prate dešavanja na terenu. Tako je pre dve godine, MUP podneo pa povukao prijavu protiv jedne izdavačke kuće i jedne islamske humanitarne organizacije, koja je bila podnesena jer su navodno sarađivale sa udruženjem iz Kuvajta koje je bilo na crnoj listi navodnih finansijera međunarodnog terorizma. Ipak, list "Nova Makedonija" je krajem januara, pozivajući se na neimenovane izvore iz makedonskih bezbednosnih službi, objavio da je u Makedoniji na delu "mala ekspanzija radikalnog islama koji još uvek nije povezan sa ozloglašenom Al kaidom". Prema pisanju ovog lista, u koordinaciji sa službama zapadnoevropskih zemalja, sve aktivnosti radikala budno prate makedonske službe, prema čijim podacima u Makedoniji ima 1500-2000 pristalica radikalnog islama, uglavnom u Skoplju, u okolini Tetova, Struge i Kumanova, koji nisu povezani i nisu pod kontrolom jednog islamističkog centra u inostranstvu. "Reč je o razbijenim grupama koje deluju odvojeno. Zasad ne možemo govoriti ni o delovanju, već o samo nekoj vrsti organizovanja i grupisanja. To su razdvojene grupacije koje se finansiraju donacijama različitih vahabističkih centara iz Saudijske Arabije, Jordana, Sirije i Irana", citira list anonimnog obaveštajca. Iako se još od devedesetih godina prošlog veka permanentno potencira prisustvo radikalnih islamskih grupa koje funkcionišu u sklopu raznih međunarodnih humanitarnih organizacija, prema obaveštajnim podacima glavni motivi makedonskih građana za učlanjivanje u ovakve grupe su mnogo više finansijske nego religiozne prirode. Takođe, obaveštajci smatraju da i pored izuzetne širokogrudosti raznih "humanitaraca", za sada nema masovnijeg regrutovanja novih pristalica vahabija u Makedoniji. Iako je etnički makedonski deo javnosti u državi mnogo manje obavešten o unutarislamskim trzavicama u IVZ-u, o vahabijama je bilo reči i pre tri godine kada je Uprava za državnu bezbednost i kontraobaveštajni rad uveravala članove skupštinske Komisije za bezbednost da su vahabije prisutne u Makedoniji, ali da ne izazivaju probleme i da ne predstavljaju bezbednosnu pretnju. Ipak, pre nekoliko godina bilo je permanentnih tenzija koje su prerastale i u nasilničke upade u kancelarije IVZ-a, kao i u ucene i pretnje rukovodstvu, pre svega upućene tadašnjem poglavaru Redžepu Eminiju. I pored svih sukoba i borbe za vlast u IVZ-u, vahabije i ostale pristalice radikalnih islamskih struja dosad nisu imale jedinstvenog lidera u Makedoniji. Bilo je tekstova u novinama o njihovim brojnim pokušajima da preuzmu vlast u IVZ-u preko bivšeg skopskog muftije Zenuna Beriše (na to su upozoravali i pojedini evropski predstavnici), koji je demantovao ovakve tvrdnje, ali sve afere su brzo splašnjavale. Na sukobe unutar IVZ-a su godinama unazad uticaj imale i obe najmoćnije partije etničkih Albanaca, vladajuća Demokratska unija Albanaca i opoziciona Demokratska partija Albanaca, od kojih je potonja, barem prema medijskim izveštajima, uglavnom bila protiv vahabija i njihove agresivnosti i redovno je bila uz bok (čak i fizičkom zaštitom prilikom obračuna na jednoj sednici Skupštine IZV-a u skopskom selu Kondovu) umerenog rukovodstva Zajednice i njihovog prakticiranja tradicionalnog islama. Siniša Stanković, novinar skopskog nedeljnika "Globus" Na licu mesta: Selo Bočinje, opština Maglaj, godina 2000. SELO RAŽDRAGINJE: Žena na terasi kuće uhapšenog vehabije Biljana Đogić, novinarka TV mreže, radila je 2000. godine za ATV (banjalučka Alternativna televizija) i imala je prilike da tada prisustvuje iseljavanju vehabija iz sela Bočinje. Bočinje je pre rata bilo srpsko selo čiji su stanovnici pokretali različite inicijative da bi se u svoje kuće vratili, ali su te inicijative bile neuspešne sve dok 2000. godine vlast u Maglaju, opštini gde se Bočinje nalazi, nije izgubio SDA "Dževad Galijašević, novi predsednik opštinskog veća, imao je hrabrosti da pokrene to pitanje. Kada se otvorila čitava priča moglo se čuti da je 1995, po potpisivanju Dejtonskog sporazuma, Vašington zahtevao da svi borci odreda El Mudžahid, sastavljenog od boraca mahom iz arapskih zemalja, odmah napuste zemlju. Neki su otišli, ali ih je dosta i ostalo. Onda im je SDA u znak zahvalnosti za njihove ratne zasluge u Armiji BiH dao državljanstvo i naselili su ih u to selo. Te 2000. u selu je živelo oko 600 ljudi, od toga stotinu mudžahedina iz drugih država. Sa njima je živelo i domicilno bosansko stanovništvo, muslimansko, oni koji su ratovali sa njima u jedinici, koji su se prilagodili njihovom načinu života. Većina ih je oženila domaće, muslimanske žene, neki su imali po više žena, i osnovali su svoje porodice. Najviše ih je bilo iz Egipta, Jordana, Tunisa, bilo je Alžiraca, Kuvajćana, Sudanaca, Iračana, Sirijaca, Marokanaca, dvojica iz Saudijske Arabije, dvojica iz UAE. Nova gradska vlast je rešila da spase građane izolacije. Donacije su u to vreme stizale širom Bosne, Maglaj nije dobio ništa jer je bio kažnjen. Oni su bili maltene taoci te mudžahedinske zajednice. Čim su u julu najavili da će ta lica biti deložirana iz srpskih kuća u Bočinju, napravljene su barikade. Mudžahedini i stanovnici okolnih sela blokirali su put prema Zavidovićima. To su bile strašne slike koje su baš prodrmale javnost, ljudi sa dugim bradama i u kratkim pantalonama, videlo se da su stranci, koji su uzvikivali borbeni poklič: ‘Tegbil, Alahu ekber!’ Mislili su da će lokalne vlasti da se uplaše od njihovih protesta, međutim, lokalne vlasti su u pomoć pozvale SFOR i kantonalnu policiju. Barikade su sklonjene, ali taj prvi dan predviđen za deložaciju nije uspeo. Kada smo krenuli u selo, duž celog puta bili su parkirani vojni transporteri, nebo su nadletali helikopteri. Na ulasku u selo nalazi se autobusko stajalište. Tu je bila grupa od dvadesetak tih neobičnih ljudi, samo su stajali i gledali nas. Ušli smo dublje u selo, u jednom momentu smo iza sebe videli crveni ‘golf’ sa četiri bradata čoveka. Došli smo do kraja sela, videli da nigde nikoga nema. Nismo smeli da izađemo iz automobila, samo smo se okrenuli i vratili za Maglaj. Taj ‘golf’ nas je pratio do Maglaja. Otišli smo kod Dževada Galijaševića da ga pitamo šta se dešava. Rekao je: ‘Sad je jedan novinar jedva živu glavu izvukao, spasao ga je ruski kontingent SFOR-a.’ Dok smo uzimali izjavu od Galijaševića na parkingu ispred opštine, jedan od četvorice bradatih je prošao pored nas, verovatno da nas još malo zastraši. Inače, Galijašević je kada je došao na mesto načelnika opštine Maglaj prvo ukinuo pozdrav ‘selam alejkum’, koji se koristio protekle četiri godine u svim institucijama. Međutim, kada je Galijašević video tog čoveka na parkingu, uplašio se i rekao mu ‘selam alejkum’. Meštani Maglaja su mi pričali da su se plašili vehabija. Pričali su mi da su u Maglaju za pazarni dan donosili svoje poljoprivredne proizvode na lokalnu pijacu. Kada bi bilo vreme za molitvu, oni su odlazili u džamiju, ostavljajući sve svoje proizvode, jer se niko od straha ne bi usudio da bilo šta njihovo uzme. Pričali su mi i da je američki SFOR tada bio stacioniran u selu. Mudžahedini su im pokazivali koliko ih se ne boje, uzeli su nekog kera, stavili mu ogrlicu sa natpisom ‘američki pas’ i poslali ga kod Amerikanaca. Pošto prve deložacije nisu uspele u julu, počele su ponovo u avgustu. Trajalo je, nisu želeli da odu. Tiho su raseljeni u Maoču, neki u okolinu Zavidovića, neki u velike gradove, poput Sarajeva. U nekoliko prilika sam sa Srbima povratnicima išla tamo. Kada su prvi put došli, u selu je bilo još dosta mudžahedina. Jedan od povratnika je izneo ispred kuće nešto da časti zbog povratka, neku piletinu, salamu, nekoliko flaša piva. Kada je domaćin uzeo da otvori jednu flašu piva, uleteo je jedan mudžahedin i prevrnuo sto. Videla sam žene potpuno u crnom, sa crnim rukavicama, samo sa prorezima za oči. Nema snimaka, niko nije smeo da snima. Sefer Halilović, ministar za socijalna pitanja i izbeglice, došao je 2001. u selo, obilazio je kuće povratnika. Stali su ispred kuće, gde je neki čovek bez ruke popravljao kola. Halilović je prišao, hteo je nešto da ga pita, svi novinari su digli kamere i aparate. Onda se taj čovek okrenuo i počeo da viče na nekom nepoznatom jeziku, sve je oterao. Poslednji su otišli 2001, ali je sedam Srba prodalo svoje kuće i sedam vehabija je ostalo u selu da živi. Od jedne kuće su napravili džamiju. Tih sedam vehabija je 2003. zatražilo od Srba povratnika, ima ih 114 porodica, da pređu u islam. Bilo je i incidenata. Starcu Jošku Jovanoviću su uzeli prase koje je pekao za slavu i bacili ga u reku." Biljana Đogić