Sankcije za silovanje:
Slovo zakona i njegova zamena

Ukoliko se pokaže da pooštrena kaznena politika nije dala rezultate, biće otvorena javna rasprava o uvođenju hemijske kastracije kao nove krivične sankcije

Priča o uvođenju hemijske kastracije u domaće zakonodavstvo, kao posebne krivične sankcije prema višestrukim silovateljima i pedofilima, planula je u javnosti velikom brzinom preteći pravim debatnim ratom ali, na iznenađenje mnogih, uskoro je i splasnula. Sve se odigralo isuviše brzo, pa do pravih sučeljavanja pristalica te ideje i njenih protivnika jedva da je došlo. Međutim, uvođenje hemijske kastracije kao krivične sankcije još nije mrtva priča, kako su mnogi već pomislili. Naime, kako je za "Vreme" rekao državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen, nakon izmena u Krivičnom zakonu od 15. septembra prošle godine, kojima su povećane kazne za silovanje, a sudijama zabranjeno donošenje presuda ispod zakonskog minimuma, sačekaće se nekoliko meseci posle kojih će se na osnovu analize videti kakav je efekat tih mera. Ukoliko se, recimo, do juna ove godine, pokaže da pooštrena kaznena politika nije dala rezultate, razmišljaće se o težim kaznenim merama i biće otvorena javna stručna rasprava o uvođenju hemijske kastracije.

KAZNA ILI LEK: Nasuprot tome, treba reći da je hemijska kastracija u najvećem broju zemalja u kojima se sprovodi pre svega oblik terapije, a ne kazna. Dakle, antilibidalni tretman, kako se stručno zove, jeste terapija, i to na dobrovoljnoj bazi, koja uključuje korišćenje lekova radi smanjenja libida odnosno potiskivanja seksualnog nagona. U razvijenim evropskim zemljama, Norveškoj, Danskoj, Švedskoj, Belgiji, Švajcarskoj, Španiji, Velikoj Britaniji, ali i u Izraelu, i nekoliko država SAD, postoji upravo ta mogućnost da se seksualni prestupnici podvrgnu hemijskoj kastraciji, što je stvar isključivo njihovog izbora. U Češkoj čak postoji hirurška kastracija, i pored toga što je Savet Evrope pozvao češke vlasti da odustanu od takve prakse, međutim i ona je dobrovoljna. Poljska je jedina evropska zemlja u kojoj je, čak nedavno, hemijska kastracija uvedena u zakon kao krivična sankcija i postavlja se pitanje koliko je taj događaj imao uticaja na raspirivanje iste ideje kod nas?

Doduše, ovde je prvi tu ideju promovisao Tomo Zorić, portparol Republičkog javnog tužilaštva, još u avgustu prošle godine, najavljujući mogućnost da se u Krivični zakon Srbije unese odredba da se počinioci krivičnog dela silovanja kastriraju kako ne bi ponovili delo. Izgledalo je kao da je bilo krajnje vreme da se izvrši revizija kaznene politike za silovanje, samo što niko nije očekivao da će, u zemlji u kojoj se dosuđuju kazne ispod zakonskog minimuma, promena ići u tom smeru. Zorić je tom prilikom naveo da se hemijska kastracija već primenjuje u skandinavskim zemljama i daje dobre rezultate, jedino nije pomenuo da je na dobrovoljnoj bazi. Mesec dana kasnije, u septembru, Donji dom poljskog parlamenta usvojio je Zakon o obaveznoj hemijskoj kastraciji osuđenih za silovanje dece mlađe od 15 godina ili rođaka, i Poljska je postala prva zemlja Evropske unije u kojoj je donesen takav zakon. Krajem novembra zakon je usvojio i Gornji dom, a predsednik Poljske potpisao obavezno podvrgavanje seksualnih prestupnika hemijskoj kastraciji iako je ona do tada bila na dobrovoljnoj bazi. Novi poljski zakon još nije počeo da se primenjuje, a nadležne institucije Evropske unije sigurno neće ostati ravnodušne na ovakav akt svoje članice. Reakcije u Srbiji bile su gotovo euforične: "Bravo Poljaci! Srbijo, i tebi treba ovakav zakon da se ogradimo od zločinaca." Nedugo zatim, u decembru, slučaj serijskog silovatelja po beogradskim liftovima samo je dao šlagvort Vladanu Batiću, lideru Demohrišćanske stranke Srbije, koji je predložio da se i naš krivični zakonik izmeni u delu koji se odnosi na slučajeve pedofilije i silovanja. Kazne, po njegovom mišljenju, treba pooštriti i proširiti uvođenjem hemijske kastracije. Batićev predlog mnogi su podržali. Među poslanicima Demokratske stranke bilo je onih koji su rekli da bi glasali za kastraciju silovatelja dece, kod "naprednjaka" Jorgovanka Tabaković je rekla da je za primenu najstrožih sankcija, u ime koalicije SPS-JS Branko Ružić je podržao Batićev predlog, dok je Dragan Marković Palma smatrao da je predlog isuviše blag, "kakva hemijska kastracija, ja bih njima presudio na panju". Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen tada je rekao da je uvođenje kastracije apsolutno prihvatljivo i da ona treba da bude obavezna kada su u pitanju povratnici, jer je reč o bolesnim ljudima koji skoro uvek ponavljaju delo. Iako insistira na tome da su silovatelji ne samo prestupnici nego i bolesni ljudi, kojima je, kako je za "Vreme" rekao, neophodno da posle odslužene kazne budu podvrgnuti psihijatrijskom lečenju, Homen je ipak ostao pri svojoj prvoj tvrdnji: da ukoliko bi se uvodila hemijska kastracija, ona bi imala smisla jedino kao obavezna, odnosno kao sankcija, a ne kao dobrovoljna terapija. Tako su bivši ministar pravde, portparol Tužilaštva i državni sekretar u Ministarstvu pravde, pomognuti delom poslanika i euforičnim odobravanjem puka, zauzeli gotovo oficijelni stav da je država Srbija spremna da uvede obaveznu, a ne dobrovoljnu, hemijsku kastraciju za silovatelje i tako pored Poljske postane druga država u Evropi protiv koje bi se verovatno digla čitava sila međunarodnih pravnih institucija.

DRUGO MNJENJE: Na drugoj strani našli su se pravnici, psiholozi, lekari, političari, koji su ideju o kastraciji uzeli s velikom rezervom ukazujući na kompleksnost tog pitanja. Reč je o grupi problema koja iziskuje stručno i praktično znanje o efikasnosti takvog postupka: prvo, u smislu zastrašivanja potencijalnih silovatelja koji pak prema statistici gotovo u 100 odsto slučajeva ponovo izvrše isto krivično delo čak i posle izlaska iz zatvora, ili, o tome da li fizička ili hemijska kastracija mogu garantovati da silovatelj neće biti ponovo agresivan i čak ponovo seksualno aktivan. Slučaj iz Nemačke potvrđuje takve sumnje – reč je o zatvoreniku koji je dobrovoljno pristao na kastraciju, a onda na slobodi uz pomoć hormonskih injekcija ponovo postao polno aktivan i silovao jednu devojčicu. Sve su to pitanja usko vezana kako za medicinsku struku, tako i za psihologe, sociologe, pravnike, i na tako širokom planu u januaru je održan okrugli sto Saveta Zaštitnika građana za zaštitu prava lica lišenih slobode. Zaključak sa tog okruglog stola zapravo je jedini glas protiv uvođenja obavezne hemijske kastracije u domaće zakonodavstvo, a koji dolazi iz neke državne institucije. Zamenik zaštitnika građana Republike Srbije Miloš Janković kaže za "Vreme" da je predlog za uvođenje hemijske kastracije kao nove krivične sankcije zapravo populistički i da su uz taj predlog plasirane tvrdnje o uspešnom primenjivanju takve kazne u razvijenim evropskim zemljama, što je javnost dovelo u zabludu. Jer, hemijska terapija seksualnih prestupnika, kaže Janković, u nekim državama se primenjuje umesto zatvorske kazne, u nekim se administrira licima lišenim slobode i predstavlja terapeutsku meru koja u sprezi sa drugim merama, kao što je psihoterapija, služi da doprinese resocijalizaciji prestupnika, ali u svakom slučaju ona mora biti dobrovoljna. Gledano iz drugih aspekata, Janković smatra da se obavezna kastracija ni u jednoj državi ne može smatrati izrazom njene demokratičnosti, jer onda se "pokreće i pitanje postupanja prema višestrukim ubicama, povratnicima, višestrukim izvršiocima drugih najtežih krivičnih dela – da li bi i prema njima trebalo primenjivati hemijske intervencije, lobotomiju, elektro-šokove?"

Naročit odjek imao je i tekst Ivana Jankovića, advokata i člana Evropskog komiteta za prevenciju mučenja, ujedno i učesnika pomenutog okruglog stola, koji je objavljen u listu "Politika". Reagujući na uvodnik tog lista koji je u potpunosti podržao Batićevu ideju, advokat Janković je odgovorio da se može razgovarati samo o uvođenju dobrovoljne hemijske terapije za silovatelje i pedofile, pri čemu pažljivo treba saslušati šta o tome imaju da kažu stručnjaci. "Ali, uvođenje mandatorne, prinudne terapije seksualnih prestupnika", kaže se u tekstu, "ne može biti stvar dogovora i predmet pogađanja, jer je ona protivna Ustavu." Naime, član 25 Ustava kaže: "Fizički i psihički integritet je nepovrediv. Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka." Kazne mogu ljudima da oduzmu ili ograniče slobodu kretanja ili materijalna dobra, smatra Ivan Janković, ali ne smeju da menjaju hormone u njihovom organizmu, jer time narušavaju njegov integritet. To pravo izvršioca krivičnog dela, kaže se u pismu, da ne bude podvrgnut prinudnoj hemijskoj terapiji u Srbiji je dostignuto ljudsko pravo, a "dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati" (čl. 20 st. 2 Ustava).

PRESUDE POD LUPOM: Iako su prvi zakoni o kastraciji doneseni krajem XIX veka, sagovornik "Vremena", advokat Ivan Janković, kaže da "u našim zakonima nikad do sada nije postojala takva kazna". On ističe da je kaznena politika kod nas i u razvijenim evropskim zemljama upadljivo različita, i da je pre svega izraz velikih razlika u važećim društvenim stavovima i vrednostima, u poštovanju drugog, u odnosu prema rodnoj ravnopravnosti, u odnosu prema ženi. Sa raznih strana može se čuti da među našim sudijama i dalje vladaju predrasude da je žrtva kriva, jer je oblačenjem i ponašanjem izazivala, pa silovateljima koji su žrtvu istinski ponizili i degradirali dosuđuju kazne posle kojih se oni ubrzo nađu na slobodi. Iz Ministarstva pravde Slobodan Homen poručuje da je najnovijim izmenama Krivičnog zakona zabranjeno donošenje presuda ispod zakonskog minimuma i da je uvedena mera disciplinske odgovornosti sudija u slučaju opravdanih primedbi. Ipak, kako poverovati u to da će sudije odjednom početi da presuđuju po slovu zakona i to s tendencijom maksimalnih kazni, kada podaci kažu sledeće: samo u periodu od početka 2008. pa do oktobra 2009, u slučajevima silovanja gde je zaprećena kazna zatvora bila od jedne do osam godina, sudije su u 100 odsto slučajeva izricali kazne od šest meseci do godinu dana, a u težim slučajevima kada je zaprećena kazna bila od dve do deset godina, u 100 odsto slučajeva izricali su zatvorsku kaznu od jedne do tri godine. Stoga, s pravom se može pitati, nije li uvođenje hemijske kastracije kao nove krivične sankcije tek jedan pokušaj prikrivanja drskog izigravanja zakona od samoga suda?

Ivana Milanović Hrašovec