VREME 997, 11. februar 2010. / VREME
Kolektivni portret – VIS Idoli:
Ispeglana investicija u budućnost
Uz nesumnjivi muzičko-poetski potencijal, Idoli su odudarali i od rokenrol bendova u klasičnom smislu te reči, ali i od filozofsko-ideološke struje na jugoslovenskoj rok sceni. Vlada Divljan, Zdenko Kolar, Srđan Šaper i Nebojša Krstić nisu bili ni "buntovnici bez razloga", ali ni zamišljeni teoretičari smisla života. Koliko god to kontradiktorno zvučalo, bili su sve to odjednom, upakovano u ambalažu prihvatljivu svim ukusima, slojevima i intelektualnim nazorima
Ako u muzičkoj industriji uopšte postoji siguran recept za neuspeh, on svakako glasi: četiri upeglana dečka od kojih dvojica ne znaju da sviraju, teme širokog spektra (od politike, preko gej kulture, do ljubavi i seksa) i nedefinisana muzička orijentacija (od premekanog popa, do nečega bliskog panku). Ipak, muzička industrija je čudo: ono što "na papiru ne izgleda dobro", u praksi ponekad izneveri sva pesimistička predviđanja i pruži konkretan dokaz da je na sceni moguće sve, samo ako se dobro i u pravom trenutku servira. Upravo takva stvar dogodila se sa Vokalno-instrumentalnim sastavom Idoli, osnovanim pre tačno trideset godina – 1. marta 1980.
Tridesetogodišnjica osnivanja benda ne proslavlja se, baš kao što se nisu proslavljali ni prethodni jubileji. VIS Idoli raspali su se već krajem marta 1984, a članovi su krenuli svako na svoju stranu: Vlada Divljan i Zdenko Kolar ostali su u muzici, dok su Srđan Šaper i Nebojša Krstić već godinama angažovani u marketingu i politici. Ipak, koliko god bile impresivne njihove karijere, to teško može da zaseni ono što su stvorili kao Idoli. Jer, njihovi današnji poslovi i usmerenja, samo su to – poslovi i usmerenja. S druge strane, ono što su radili nekad obeležilo je mnoge generacije i ostavilo trag u vremenu u kojem tragova ni inače nije manjkalo.
DEČACI SA SPREJOM: Temelji Idola formirani su krajem sedamdesetih kada su gitarista i pevač Vlada Divljan, basista Zdenko Kolar, klavijaturista Dragan Mitrić, bubnjar Kokan Popović i saksofonista Bora Atić nastupali u bendu koji se najpre zvao "Merilin", a zatim Zvuk ulice. Uprkos uspešnim svirkama na različitim festivalima, bend nije objavio nijedan snimak i raspao se krajem 1979. Tada zapravo počinje projekat koji će 1. marta 1980. rezultirati prvom zvaničnom probom i osnivanjem Idola. Najpre su u tadašnjoj omladinskoj štampi počele da izlaze fotografije Vlade Divljana i njegovih prijatelja Srđana Šapera i Nebojše Krstića – iako nisu ni svirali, ni pevali, činili su neku vrstu konceptualne grupe nazvane Dečaci. Siva eminencija tog projekta bio je beogradski umetnik Dragan Papić. "On nas je fotografisao i bio neka vrsta vorholovske figure. Zapravo, nije znao da sam ja muzičar kada smo se upoznali, a dopala mu se ideja da od trojice anonimusa napravi poznate face, što je Vorholova ideja i daleka preteča realiti šou-programa danas", ispričaće Divljan godinama kasnije. No, nije Papić bio jedini – već tada ispostavilo se da su nekim članovima Dečaka suđene medijsko-marketinške karijere. U obimnom intervjuu za magazin "Džuboks" 1982. godine, Srđan Šaper objasnio je da je medijski koncept Dečaka smislio Nebojša Krstić: "On je prskao sprejovima ‘Dečaci’ po zidovima, a ja i Vlada smo sa sto metara udaljenosti čuvali stražu." Kako bilo, za Dečake je ubrzo saznao čitav Beograd, a trenutak takve lokalne slave dobro je upotrebljen.
Pošto Šaper i Krstić nisu bili muzičari, grupi su se pridružili Kolar i bubnjar Boža Jovanović. U početku, pesme je pravio samo Divljan, ali je taj zadatak kasnije delio sa Šaperom i Krstićem. Tako formatiran, bend je prvi put nastupio samo tri meseca posle osnivanja – u junu 1980. svirali su u SKC-u s drugim predstavnicima "novog talasa", a istovremeno je uz časopis "Vidici" izašao i prvi singl. S jedne strane bile su pesme Retko te viđam s devojkama i Pomoć, pomoć, dok je s druge bio pesnik Slobodan Škerović, koji uz klavirsku pratnju recituje svoju poemu Poklon. Kombinacija verovatno prve "gej pesme" i poezije, bila je više nego subverzivna: oni sa sluhom osetljivim za nove tendencije bendu su već tada prognozirali svetlu budućnost, a publika je bila spremna za sve čime će je Idoli ubrzo počastiti. Pesme Retko te viđam sa devojkama i Maljčiki biće uskoro objavljene kao posebni singl u produkciji Gorana Bregovića, posle čega je za Idole znala čitava Jugoslavija. Singl je proglašen singlom godine, a čitav astronomski tiraž rasprodat je za mesec dana.
ODBRANA...: Zajedno sa Električnim orgazmom i bendom Šarlo Akrobata, Idoli će 1981. snimiti istorijski Paket aranžman, da bi nakon toga objavili i mini LP sa zagrebačkom grupom Film. Iako su pesme na ovim albumima sve odreda postale hitovi (Maljčiki, Plastika, Amerika, Schwule fiber Europa, Zašto su danas devojke ljute, Dok dobuje kiša u ritmu tam-tama, Malena, Devojko mala...), veliko finale nastupilo je 1982. kada je objavljen njihov prvi studijski album Odbrana i poslednji dani. I u tom slučaju, Idoli su pokazali svoje marketinško umeće: album se mesecima željno iščekivao, uz minimalno "curenje" informacija – taman dovoljno da se čaršija zapita šta se dešava i da li je dečacima definitivno presušila inspiracija. Tek što su se tračevi rasplamsali, Divljan i družina izronili su iz studijskog mraka i svima začepili usta. Iako su im glavni konkurenti za titulu najboljeg albuma 1982. bili Džoni Štulić sa Filigranskim pločnicima i Riblja Čorba sa Buvljom pijacom, Idoli su ipak odneli ubedljivu pobedu: po izboru "Džuboksa", album Odbrana i poslednji dani proglašen je za album godine, Idoli za najbolju grupu, a Divljan i Šaper za najbolje kompozitore.
Nazvan i koncipiran po romanu Borislava Pekića, ovaj album presudno je uticao na tadašnju jugoslovensku muzičku scenu, a do danas se (zvanično i nezvanično) smatra najboljim albumom eks-jugoslovenske epohe. Više je razloga zbog kojih je Odbrana i poslednji dani zaslužila takav status – pre svega, u pitanju je muzički kvalitet, izbor pesama od kojih je svaka ostala upamćena, ali i otvaranje političko-ideoloških pitanja koja su u to doba bila skoro nezamisliva. Ovo drugo (vidljivo pre svega po ćiriličnom omotu albuma, kađenju bine pred koncerte, poigravanju s religijom i crkvenim melodijama), ipak je ostalo u senci muzike – pesama Kenozoik, Rusija, Nemo, Odbrana, Moja si, Hajde sanjaj me, sanjaj, Poslednji dani...
Objašnjavajući zašto je ovaj album tako i toliko obeležio jugoslovensku rok scenu, novinar Petar Luković (inače, jedan od onih koje Vlada Divljan pominje kao prve koji su osetili značaj i kvalitet Idola) dao je možda najbolji opis Odbrane...: "U vreme kada je ploča snimljena, takav zvuk se činio futurističkim, a album je izdržao svaki postojeći test vremena. Zato što povezuje rokenrol sa tradicijom ovih prostora po etno-duhovnom, a ne folklornom principu. Zato što album širi granice onoga što rokenrol može da bude. Zato što je muzički ovo najzrelija ploča Idola. Zato što je produkcija i dan-danas na najvišem nivou onoga što se sad naziva indi-alter saund. Zato što sadrži seriju pesama koje svojim duhom oslikavaju iluziju osamdesetih godina – da smo tik uz Evropu, ali samosvojni, drugačiji. Zato što polivalentni tekstovi dopuštaju potpunu slobodu (ne)razumevanja ili analize. Zato što je to ploča zbog koje sam ponosan što sam živeo u osamdesetim godinama. I zato što je to jedino istinsko remek-delo rokenrola i nekadašnje mrtve Jugoslavije."
...I POSLEDNJI DANI: Sve što se događalo posle albuma Odbrana i poslednji dani bilo je zapravo lagano odumiranje Idola. Dok je Zdenko Kolar bio u vojsci, a Divljan vredno učio kako bi diplomirao, grupa objavljuje LP Čokolada, na kojem se Divljan kao autor pojavljuje u samo tri pesme. Čokolada je i danas najprodavaniji album benda, ali to više nisu bili Idoli u nekadašnjem smislu te reči – sve je bilo nekako mekše; više lagani pop, nego rok; od politike, ideologije i muzičko-umetničkog eksperimenta nije ostalo ništa. Ipak, i ta faza mogla je da bude protumačena samo kao jedan od marketinških trikova, konceptualnog i osmišljenog skretanja, da nije bilo onoga što se i danas označava kao "međusobne razmirice" između članova benda. Šta je to tačno podrazumevalo, nikada nije objašnjeno – inače vrlo škrti u otkrivanju privatnih i poluprivatnih detalja, četvorica Idola o tim "razmiricama" nikada nisu progovorili više nego što pristojnost nalaže.
Poslednji album Idola zvanično je Šest dana juna, odnosno muzika iz istoimenog filma. Iako u filmu glumi Nebojša Krstić, a Šaper i Kolar pojavljuju se kao izvođači pesama, u pitanju je ipak autorsko delo Vlade Divljana, koje je samo zbog obaveza prema Jugotonu objavljeno pod zajedničkom firmom. O tome, uostalom, govore i datumi: Čokolada je objavljena 1983, Šest dana juna 1985, a oficijelnim krajem grupe smatra se mart 1984.
Već na tom prvom, praktično solo projektu, Divljan je pokazao svoj puni samostalni potencijal i moć muzičke transformacije: osim pesme Da je duži moj dan, koju je otpevao Mišo Kovač, istorijska pesma s ovog albuma svakako je i jedini Divljanov narodnjak. Po sopstvenom priznanju, pesmu Ja je zovem meni da se vratiš, koju je otpevao Jahija Gračanlić, Divljan je napisao teškom mukom, u zadnji čas i posle prilične količine rakije. Ipak, da se kojim slučajem i sada nađe među grandovcima različitih boja, sigurno je da bi "oduvao" i cece, i jece i sve ostale iz te družine.
MANIPULACIJA: Trideset godina posle njihovog osnivanja, a 26 godina posle raspada, nije do kraja jasno šta su zapravo bili Idoli. Uz nesumnjivi muzičko-poetski potencijal, odudarali su i od rokenrol bendova u klasičnom smislu te reči, ali i od filozofsko-ideološke struje na jugoslovenskoj rok sceni: Divljan, Kolar, Šaper i Krstić nisu bili ni "buntovnici bez razloga", ali ni zamišljeni teoretičari smisla života. Koliko god to kontradiktorno zvučalo, bili su sve to odjednom, upakovano u već pomenutu "vorholovsku" ambalažu prihvatljivu svim ukusima, slojevima i intelektualnim nazorima. Upravo zbog tog pomalo neprirodnog stilskog eklekticizma, još u vreme najveće slave Idoli su stekli imidž "intelektualnog benda koji se bavi manipulacijom".
Iako je od tada prošlo mnogo vremena, a kategorija manipulacije dobila neslućeno maligne forme, materijali iz tog doba upućuju na logičan zaključak da su se nekadašnji Dečaci zaista malo poigravali, ali da je to poigravanje imalo potpuno zdrave i logične motive. Pre svega, niko od njih nikada nije krio da su mu Idoli samo platforma za ono što će doći posle. U intervjuu za "Džuboks" 1982. Divljan je na pitanje čime će se oni u budućnosti baviti, odgovorio: "Kada govorim o nekoj dugoročnosti, ja mislim na perspektivu svakog od nas ponaosob. To je, na kraju krajeva, i bila ideja. Da se kroz grupu afirmiše svaki pojedinac i da stvori prostor da radi nešto prema svojim sposobnostima."
Vreme će pokazati da je ta investicija u "svakog ponaosob" bila i te kako pametna – za razliku od mnogih perjanica rok scene osamdesetih, bazična četvorka iz Idola do maksimuma je iskoristila početnu slavu i danas se ni za jednog ne može reći da je proarčio svoje godine ili sposobnosti.
|
Ovde uopšte nije važno to što je Divljan veliko ime na muzičkoj sceni, što je Kolar isto to (ali na svoj tihi način), što je Šaper jedan od najjačih marketinških direktora u regionu, a Krstić savetnik Borisa Tadića za medije. Bitno je da oni ni u međuvremenu nisu stajali u mestu, brojali zvezde i živeli od stare slave: završili su fakultete, bilo ih je u svemu i svačemu (od biznisa sa vinom, preko snimanja filmova, reklama i poluuspešnih albuma, do vožnje tramvaja i lekarske prakse na Visu), ali su uvek bili prisutni, aktivni u svom okruženju, spremni da kažu i urade nešto pametno.
|
Teško je post festum govoriti o onome "što bi bilo da je bilo", ali je isto tako teško zamisliti da bi karijere četvorice nekadašnjih Dečaka bile takve kakve su danas, da nije bilo Idola i njihove slave. Nesporan je njihov pojedinačni kvalitet, ali je isto tako nesporno da su na mestu na kojem živimo propadali mnogi talentovani, kao i da je do uspeha mnogo lakše stići ako je čovek već doživeo petnaest minuta slave.
|
"PREDAJA BEZ OSTATKA": Što se tiče drugih elemenata "manipulacije", proteklih trideset godina pokazuju da su Idoli bili preteča mnogih stvari koje će se događati na (ne samo na muzičkoj) domaćoj sceni, da su i te kako prodrmali ustajale duhove i bili među prvima koji su promišljali svoj imidž i karijeru. U već pominjanom intervjuu za "Džuboks" autori Nebojša Pajkić i Branko Vukojević konstatovali su da se "Idoli medijima predaju bez ostatka" i da su "gotovo postali maskota jednog kruga ljudi okupljenih oko različitih masovnih medija... služili su kao izgovor za površno uskakanje u trend". Komentarišući tu tezu, Divljan je mirno objasnio da su "oni nas izabrali kao maskotu": "Mi sa njima koketiramo, ponekad im se dajemo. Mada, ako to dugoročno posmatramo, mislim da u krajnjoj konsekvenci ipak mi njih koristimo. Ne mislim samo na banalnu činjenicu da pojavljivanje na TV-u pomaže prodaju ploča, već pre mislim na to da stvaramo jedan poligon za komunikaciju koji nam omogućuje da kontrolišemo uslove za ono što želimo da saopštimo." Ili, mnogo jednostavnije: "Da smo delovali između dva svetska rata, izvikivali bismo svoju poeziju po beogradskim boemskim kafanama", kako su objasnili Peri Janjatoviću u intervjuu za "Omladinske novine".
|
Svoju političko-ideološku dimenziju Idoli nikada nisu sporili, konstatujući da su osvrtom na pravoslavlje zapravo želeli da se podsmehnu licemerju, a da su kroz svoju muziku obrađivali "sopstvene frustracije". To, naravno, nije bilo ništa novo u rok muzici. U slučaju Idola, čudno je možda bilo to što su "sopstvene frustracije" vrlo vatreno iznosili namirisani i u opeglana odela obučeni momci "koje bi svaka majka poželela za zeta", a ne drogirani, pijani i neokupani pobunjenici (što je bilo i, donekle, ostalo uobičajeno). Ako je to bila manipulacija, reklo bi se da je bila dugoročno korisna i da su, zahvaljujući tome, neke poruke Idola, stigle do krugova i generacija do kojih "pobunjeničke" poruke često ne stižu.
Trideset godina kasnije, više nije ni važno da li su Idoli manipulisali ili samo pametno planirali (ako to već nije isto). Nije više važno ni šta je to spojilo naizgled nespojive likove (tihog Kolara, promišljenog Divljana i impulsivne Šapera i Krstića), ni kako su opstali čak i onoliko kratko koliko su opstali. Nije takođe važno ni to koliko su Idoli pomogli ili odmogli u daljim karijerama četvorice članova. Važno je da su poruke koje su saopštavali početkom osamdesetih aktuelne i danas, da je malo njihovih pesama koje napamet ne znaju čak i oni rođeni devedesetih, kao i da domaću scenu od tada niko nije tako silno i tako dugoročno prodrmao.
Na mestu na kojem se sve prebrzo zaboravlja, to je zaista hvale vredan uspeh. Iako je šteta što ga 1. marta 2010. niko neće proslaviti, neke stvari toliko su velike i važne da im jubilarne manifestacije nisu neophodne.
Tamara Skrozza