Intervju – Srđan Mihajlović, generalni direktor Transnafte:
Kako sačuvati ideju PEOP-a

Od Krka do Novog Sada imamo tehnički kapacitet provoza devet miliona tona nafte, a od Novog Sada do Pančeva šest miliona tona godišnje, ali koristimo ukupno manje od tri miliona tona, dakle oko 30 odsto projektovanog kapaciteta

Javno preduzeće Transnafta, koje gazduje onim delom nekadašnjeg Jugoslovenskog naftovoda koji je na tlu Srbije (154 kilometra), našlo se poslednjih meseci na poprištu različitih interesa u pogledu budućnosti projekta PEOP, to jest projekta Panevropskog naftovoda Konstanca–Trst, zbog povlačenja njihovog prirodnog partnera u takvom projektu iz zajedničkog preduzeća u Londonu – hrvatskog deoničkog društva JANAF u Rijeci. Tu su, zatim, i izvesne kontroverze oko ideje grupe stranih investitora Komik – da izgrade novu rafineriju nafte u Smederevu, što bi podrazumevalo produžavanje naftovoda od Pančeva do Smedereva, a posledično, i promenu trase PEOP-a, koji bi i inače, u novoj situaciji, možda, u prvoj fazi mogao da se gradi u zajednici samo sa Rumunima.

Sve su to povodi za razgovor sa Srđanom Mihajlovićem, generalnim direktorom Transnafte, koji je na tu funkciju, iz NIS-a, prešao pre godinu dana. Razgovor smo počeli direktnim pitanjem: kako on ocenjuje privremeno ili trajno povlačenje JANAF-a iz PEOP-a i da li se ta odluka mora posmatrati u kontekstu izvesnog pogoršanja međudržavnih odnosa Srbije i Hrvatske?

"Ja tu odluku posmatram, pre svega, kao odluku samog JANAF-a, koji je povlačenje iz zajedničkog preduzeća obrazložio nerazjašnjenim odnosima između svih potencijalnih partnera, od isporučilaca nafte do evropskih potrošača, pa i zemalja na samoj trasi potencijalnog naftovoda (Slovenije i Italije)", kaže Mihajlović. "Rečju, to je zasad jedna biznis odluka koja, dakako, ne ugrožava naše tekuće partnerstvo i korisnike naših usluga."

"VREME": Ipak, ceo projekat PEOP je uzdrman. Kako komentarišete procene da se on u prvoj fazi može kako-tako održati gradnjom spoja Pančevo – Rumunska naftovodna mreža, o čemu se protekle sedmice sa predstavnicima Rumunije razgovaralo u našem Ministarstvu energetike?

SRĐAN MIHAJLOVIĆ: Mi pokušavamo da sačuvamo osnovnu ideju PEOP-a, makar preko faznog pristupa, radi alternativnog pravca snabdevanja Srbije. Pokušavamo, dakle, da očuvamo ideju koja nije samo naša, već je ideja pet država i to već niz godina. Uostalom, ta ideja ni sada nije stavljena izvan osnovnog političkog koncepta tih država ili, jednostavnije rečeno, sve su to države sa evropskom orijentacijom.

Pri tome je logično što su srpska i rumunska strana, koje su trenutno ostale u projektu, proanalizirale mogućnosti da se obezbedi bar međusobno povezivanje naftovoda u dve susedne zemlje. Nakon analiza, zauzet je stav da postoji takva mogućnost. Naravno da pri tome moramo da vodimo računa da projekciju kapaciteta takvog spoja primerimo našim budućim potrebama. Mi, podsećam, od Krka do Novog Sada imamo tehnički kapacitet provoza devet miliona tona nafte, a od Novog Sada do Pančeva šest miliona tona godišnje, ali koristimo ukupno manje od tri miliona tona, dakle oko 30 odsto projektovanog kapaciteta.

Vidimo po novinama da je izvesna strana grupa Komik daleko odmakla u promociji projekta nove rafinerije nafte u Smederevu i da se, navodno, razmišlja o tome da se zbog nje menja i trasa PEOP-a. I Transnafta je sa ovom grupom nedavno potpisala memorandum o razumevanju, to jest o eventualnom produženju naftovoda od Pančeva do Smedereva za 34 kilometra?

Tačno je da smo sa tom grupom potpisali memorandum o razumevanju, jer mi moramo da tražimo šire mogućnosti, ne samo u vezi sa novim pravcem snabdevanja Srbije sirovom naftom nego i radi boljeg korišćenja postojećeg cevovoda. Novi pravac snabdevanja bi nam omogućio i bolji pristup širem krugu isporučilaca različitih vrsta nafte, a sve to bi odgovaralo i NIS-ovim rafinerijama. A uza sve to, u daljoj perspektivi, Srbija bi išla u pravcu evropskih shvatanja otvorenosti unutrašnjeg energetskog tržišta.

Pri tome se mora polaziti od ekonomskih realnosti i stvarnih tržišnih perspektiva. U tom smislu, i projekat Smederevske rafinerije mora biti dodatno analiziran, ali opcija gradnje nema razloga da ne bude otvorena.

Kakva je vaša procena, da li će taj projekat u Smederevu dobiti građevinsku i energetsku dozvolu Vlade Srbije?

Na to pitanje nemam odgovor. Što se Transnafte tiče, mi smo pripremili određene analize i, naravno, da bi našoj firmi odgovaralo da do 2015. godine dobijemo još jednog krupnog partnera i povećamo efikasnost upotrebe kapitala s kojim radimo.

Već dugo ste u privredi, bili ste i u bankarstvu. Ne čini li vam se da je 250 miliona dolara, za koliko Komik tvrdi da bi izgradio rafineriju godišnjeg kapaciteta od 4,5 miliona tona prerade, po evropskim standardima – suviše nisko postavljena vrednost investicije?

Prema našoj analizi, 250 miliona dolara za takvu investiciju u Smederevu deluje doista malo. To, međutim, sada i nije najvažniji problem, nego je problem da se obezbedi regulativa koja bi, uopšte uzev, omogućila konstituisanje generalnog projekta nove rafinerije u Srbiji.

Glavni korisnik cevovoda Transnafte je Naftna industrija Srbije. Kakva su vaša prva iskustva sa novim menadžmentom NIS-a, koji je postavljen nakon što je Gaspromnjeft preuzeo većinski paket akcija u ovoj kompaniji?

Sve ono što je bilo dogovoreno mi smo ostvarili u okviru korektne poslovne saradnje. Novi menadžment NIS-a se, inače, nalazi pred složenim zadatkom očuvanja tržišne pozicije kompanije u Srbiji, dakle pred zadatkom očuvanja i povećanja NIS-ovog udela u konzumu, a u tom pravcu i mi smo zainteresovani da naš ključni partner bude uspešan. Drugim rečima, Transnafta je sigurno partner NIS-a koji je zainteresovan da ova kompanija modernizuje postrojenja, očuva nivo prodaje i stalno osvaja i nova tržišta derivata.

Rusi su nedavno, o tome su javljali i svetski mediji, na najvišem nivou postavili pitanje neregulisanog vlasništva NIS-a u Hrvatskoj, pa u tom kontekstu i pitanje šta je čije u nekadašnjem Jugoslovenskom naftovodu. Kako gledate na taj potez?

Znam da postoji dokumentacija o tom pitanju, koje doista još nije razrešeno. Prema dokumentaciji, Republika Srbija je u toj nekadašnjoj jugoslovenskoj investiciji imala učešće veće od onih 154 kilometra tog naftovoda kojima sada gazduje Transnafta. Naravno, reč je o pitanju kojim bi trebalo da se bavi i Naftna industrija Srbije, kao nekadašnji investitor, i država Srbija, pošto je reč o međudržavnom pitanju.

Što se saradnje Transnafte i JANAF-a tiče, ona je u poslovno-tehničkom smislu korektna. Nedavno smo zaključili i memorandum u kome regulišemo pitanja raznovrsnih tehničkih i ekoloških rizika koji uvek prate transport nafte, a nameravamo da povežemo i komunikacijske sisteme o mogućim akcidentima. Jednostavno, mi sa JANAF-om imamo prirodan odnos partnerstva, koji negujemo i gradimo, jer obe firme rade na jednom tehničko-tehnološkom sistemu koji je duboko povezan.

Transnafta je javno preduzeće, a taj oblik privrednih subjekata je danas u Srbiji pod paljbom raznovrsnih kritika, pre svega zbog toga što lavovski deo takvih firmi ostvaruje krupne gubitke. Kako je vaša firma pregurala prošlu, inače tešku godinu, koja je istovremeno i prva godina pod vašim rukovodstvom?

U godini koja je iza nas Transnafta je obezbedila poslovanje koje je bilo i planirano, to jest postigla je dobit nešto veću od planirane. No, ono što je ključno za ocenu našeg prošlogodišnjeg poslovanja jeste to da je na tržištu derivata Srbije, posle niza godina stalnog porasta, došlo do smanjenja konjunkture, što je, naravno, posledica pada privredne aktivnosti u zemlji. To se odrazilo i na naš rad, pa smo zabeležili smanjenje transporta sirove nafte za oko deset odsto, jer su rafinerije smanjile preradu. Znači, prevezli smo oko 2,5 miliona tona nafte.

Ipak, uspeli smo da održimo likvidnost i ekonomiju poslovanja, što znači da imamo nivo produktivnosti i efikasnosti koji može da izdrži šire poremećaje na tržištu. Mi na toj okolnosti gradimo i razvojni program koji bi proširio platformu za upotrebu kapitala s kojim radimo. Pojednostavljeno, obično se transporteri nafte bave i skladištenjem, pa i nekim drugim poslovima koji spadaju u našu takozvanu kor delatnost – pa i Transnafta vidi u tom smeru svoje razvojne šanse.

Ipak, iako ste prošli dobro, da li i vi mislite da bi izvesno "otvaranje" javnih preduzeća prema privatnom kapitalu bilo podsticajno?

Naš monopol na transport sirove nafte, zbog čega je država i osnovala Transnaftu, nije sporan ni sa gledišta Evropske unije, pošto je reč o jednom infrastrukturnom sistemu koji mora biti otvoren prema svim korisnicima. Ipak, mi u perspektivi možemo ići u dva osnovna pravca, u pravcu strateškog partnerstva sa korisnicima naših usluga ili u pravcu nekog modela korporativizacije Transnafte, što bi omogućilo uvlačenje dodatnog kapitala za razvoj mreže cevovoda, produktovoda i skladišnih kapaciteta za svaku oblast poslovanja ponaosob. Transformacija Transnafte u akcionarsko društvo bi možda brže stvorila pretpostavke za razvoj naše mreže i razvoj skladištarskih poslova, što vodi i ka boljoj upotrebi državnog kapitala u firmi.

Naime, naši planovi za bolju valorizaciju kapaciteta u vezi sa mogućim produženjem naftovoda do Smedereva i izgradnjom produktovoda Pančevo–Novi Sad, a potom i do Sombora, na izvestan način aktuelizuju to pitanje – da li da ostanemo javno preduzeće ili da Transnaftu korporativizujemo? Pa i ulazak u biznis skladištenja, o čemu sam već govorio, traži vrlo vredne investicije koje naša firma trenutno ne može u potrebnoj meri da izvuče iz same sebe, a pitanje je da li i sama država za sva ta ulaganja može obezbediti potreban kapital u kratkom roku.

Dimitrije Boarov