Haški sud:
Stopama Slobodana Miloševića

Prema sopstvenim rečima, Radovan Karadžić nije nizašta kriv. Oduvek je bio antiratno orijentisan, baš kao i čitav njegov narod koji se oduvek borio za mir. Ratni logori u stvari su bili prihvatni centri, a na pijaci Markale bili su "posejani leševi muslimanskih boraca". Od uvek maštovitog Radovana očekivalo se više

Imajući u vidu ono što je izgovorio tokom prva dva dana iznošenja svoje uvodne reči, pravo je čudo što se haški optuženik Radovan Karadžić uopšte ugurao u agencijske vesti i TV dnevnike 1. i 2. marta 2010. Ponavljanje oveštalih fraza, pranje ruku od svega što se u Bosni događalo devedesetih i mozgu već naporne teorije o međunarodnim zaverama protiv Srba učinili su da kurs dinara, poskupljenje struje, pa čak i štrajk JAT keteringa, potisnu bivšeg predsednika Republike Srpske među one informacije koje, eto, moraju da se objave – koliko god bile daleko od suštine pojma "informacija".

NI LUK JEO, NI LUK MIRISAO: Krenimo od najvažnijeg. Prema rečima Radovana Karadžića, krivicu za stradanje civila u Sarajevu snose isključivo muslimanske vlasti. Najveći sarajevske zločine, pogibiju nekoliko stotina ljudi na pijaci Markale 1994. i 1995. i u redu za hleb u Ulici Vase Miskina, Karadžić je okvalifikovao kao "neverovatne primere ratnog lukavstva" koji su doveli do (neopravdanog, naravno) "kažnjavanja Srba". Pored najave da će tokom suđenja dokazati da Srbi nisu počinili te zločine, on je prikazao i snimke pijace Markale pre i posle eksplozije, pokušavajući da nagovesti montažu slučaja: "Nema tog nišandžije koji će jednom granatom pogoditi tu pijacu, na kojoj nema ni ljudi, ni robe, a onda je odjednom dvesto ljudi pogođeno". Uzgred nazivajući Markale "incidentom u kojem je bilo masovnog stradanja", Karadžić je konstatovao kako su tela žrtava sa pijace zapravo "posejani leševi muslimanskih boraca". Kao da čita dnevnike RTS-a iz ratnih vremena, bivši predsednik RS negirao je i optužbe za pritvaranje hiljada muslimana i Hrvata – logor Trnopolje kod Prijedora nazvao je "prihvatnim centrom za ljude koji zbog borbi nisu imali gde" i kojim su sami upravljali.

Do zaključenja ovog broja "Vremena" (utorak, 2. mart 2010), priča o zločinima bila je najzanimljiviji deo uvodne reči. Već viđena i mnogo puta prepričana i analizirana, ona, naravno, nije bila ništa novo. Ipak, ukoliko se uporedi sa ostatkom Karadžićeve govorancije, mogla bi se smatrati esencijom atraktivnosti. Prvog dana, optuženik je bio koncentrisan isključivo na svoj politički razvojni put i ulogu Srba u ratnoj uvertiri – tu se, ukratko, moglo čuti da su Srbi pristajali na sve, kako bi sačuvali mir, ali da je nevaljalim muslimanima i još nevaljalijim međunarodnim silama bilo u interesu da se zarati. Prema Karadžiću, političko rukovodstvo bosanskih Srba "bilo je posvećeno traženju mirnog političkog rešenja", a neke odluke "poput formiranja posebne skupštine i republike bosanskih Srba, bile su iznuđene prethodnim potezima ka nezavisnosti BiH koje su povlačile Stranka demokratske akcije i Hrvatska demokratska zajednica, zanemarujući volju Srba da ostanu u Jugoslaviji". Najzanimljiviji detalj ovog dela uvodne reči jeste Karadžićeva konstatacija kako je njegov čuveni skupštinski govor iz oktobra 1991, u kojem je upozorio da bi u ratu mogao nestati muslimanski narod, zapravo "izrazito antiratni" – prema Karadžiću, Tužilaštvo je njegove antiratne teze "istrglo iz konteksta".

NESHVAĆENI VACLAV: Svaki nerealni optimista koji se ponadao da će Karadžić pred Haškim tribunalom pokazati makar naznaku žaljenja ili bilo čega nalik kajanju, grdno se prevario. Naravno, imajući u vidu da je on još na prvom pojavljivanju pred sudijama odbio da se izjasni o optužnici (a samim tim stekao status osobe koja se "ne oseća krivom"), niko nije očekivao da će baš sada pognuti glavu. Ipak, Radovanov nastup neobično je ličio na hašku premijeru Slobodana Miloševića: skoro patološki hladan, ubeđen u ono što priča, bez trunke žala makar zbog činjenice da su upravo za njegovog vakta izginule hiljade ljudi (odgovornost da ostavimo po strani).

Naviknuta na upravo ovakvo ponašanje svojih vođa, publika na Balkanu nije se preterano potresla zbog Karadžićevog "umjetničkog dojma". Potresla se, međutim, britanska štampa koja je detaljno izvestila o događajima u Hagu i koja se uglavnom koncentrisala upravo na stav bivšeg lidera bosanskih Srba. "Gardijan" tako piše da "ispada da je Karadžić u stvari bio balkanski Vaclav Havel", da je "sebe naslikao kao neshvaćenog i oklevetanog antikomunističkog disidenta" i da je njegov nastup "bio dugo predavanje iz istorije o večitoj žrtvi Srba i njihovim opasnim i sveprisutnim zlotvorima". S druge strane, "Tajm" je ocenio da je "vreme nađubrilo tlo na koje će pasti Karadžićeve laži", ističući pritom da je od bosanskog rata prošlo mnogo vremena i da je danas mnogima prihvatljiva teorija o "pravednoj i svetoj odbrani njegovog pravoslavnog hrišćanskog naroda od militantnog islama u Bosni".

Radovan Karadžić je optužen za genocid nad nesrbima u Srebrenici i još sedam bosanskih opština, kao i za progon, istrebljenje, ubistva, deportacije, nehumana dela, terorisanje i nezakonite napade na civile i uzimanje međunarodnih talaca u periodu od 1992. do 1995. Na osnovu te optužnice, uhapšen je u julu 2008. Suđenje je počelo 26. oktobra 2009, uvodna reč Tužilaštva završena je 2. novembra 2009, a posle odluke da se Karadžiću dodeli branilac, odlučeno je da suđenje bude nastavljeno 1. marta 2010. U međuvremenu, predsednik Tribunala Patrik Robinson rekao je da očekuje da će proces bivšem predsedniku RS, kao poslednji pred Tribunalom, biti okončan u februaru 2014.

Ko izdrži, pričaće.

Vesna Zelić