Italija – Lokalni izbori u senci korupcije:
Povratak u devedesete

Italijani devedesete godine prošlog veka nazivaju "Tangentopoli" (vreme "podmitljivosti"). Postavlja se pitanje da li se današnji skandali mogu nazvati "Tangentopoli 2" i da li će imati sličan razarajući uticaj na političku scenu Italije

Za "Vreme" iz Rima

Italijani će 28. i 29. marta izaći na lokalne izbore u 13 od ukupno 20 regija. Glasanje će predstavljati važan test za vladu Silvija Berluskonija. Lombardija (Milanska regija) i Veneto (Venecijanska regija) imaju centralistički orijentisanu upravu. Jedanaest preostalih regija imaju "opozicionu" vlast, to jest predvodi ih koalicija partija koja je suprotstavljena Berluskonijevoj koaliciji u državnom parlamentu.

U poslednjih deset godina značaj regionalne politike u okviru složene političke situacije u Italiji postaje sve veći. Regije su danas odgovorne za školstvo, zdravstvo, zaštitu životne sredine, gradsku i saobraćajnu upravu, u određenoj meri za lokalnu bezbednost, socijalnu zaštitu, pa čak i za migraciono pravo. Ipak, centralna vlada i dalje propisuje okvirne smernice, a ponekad čak i detaljne zakone (kao na primer, o bezbednosti). Regionalne vlade zato upravljaju velikom količinom novca i sve više čine platformu sa koje se pojavljuju novi politički lideri i programi.

Silvio Berluskoni je lično podgrejao interesovanje za predstojeće lokalne izbore. Za vreme govora koji je održao u okviru izborne kampanje u Rimu, rekao je da ovi izbori predstavljaju "nacionalni test" za njegovu vladu, upozorivši da za konačnu procenu rezultata ne treba uzimati u obzir pojedine dobitke ili gubitke mandata, već ukupan broj osvojenih glasova. Ispitivanja ukazuju na to da će Berluskonijeva koalicija verovatno zadržati dve regije u kojima i sada vlada.

Opoziciona koalicija će najverovatnije dobiti u "crvenom pojasu" centralne Italije (tu spadaju Toskana, Umbrija, Emilija-Romanja i Marke), uz Bazilikatu, omanju regiju na Jugu. Rezultati glasanja u preostalim regijama su potpuno neizvesni, to jest u Pijemontu (sa Torinom kao glavnim gradom), Apulji (na jugoistoku, preko puta Albanije), Kalabriji (regiji na samom jugu kontinentalne Italije), Liguriji (regiji Đenove), Kampaniji (sa Napuljom) i najznačajnijoj regiji Lacio, gde se nalazi i Rim.

TANGENTOPOLI: S obzirom na politički značaj ovih lokalnih izbora, moglo bi se očekivati da su Italijani za njih veoma zainteresovani, pa čak i opsednuti njima, s obzirom na turbulencije koje ih redovno prate. Međutim, to nije slučaj. Prošlog meseca su se sve novine i elektronski mediji pre svega bavili sa dva skandala koja su Italiji vratila atmosferu sa početka devedesetih godina prošlog veka. Tada je sitan korupcionaški slučaj u Milanu stvorio uslove za kolaps čitavog jednog političkog sistema koji je bio na snazi još od posleratnih godina. Usled navale besa u javnosti, velike tradicionalne partije, Socijalistička i Hrišćansko demokratska, bile su prinuđene da se restrukturiraju. Ista silina besa naterala je Betina Kraksija, bivšeg premijera i vođu Socijalističke partije, da pre petnaest godina izbegne u Tunis, gde je i preminuo. Italijani taj period svoje novije istorije nazivaju "Tangentopoli", (otprilike, vreme "podmitljivosti"). Sada se postavlja pitanje da li se današnji skandali mogu nazvati "Tangentopoli 2" i da li će imati sličan uticaj na političku scenu Italije.

Prvi skandal izbio je 10. februara 2010. godine i mogao bi da ima dalekosežne posledice. Tada su nadležne sudije u Firenci izdale nalog za hapšenje nekoliko građevinskih preduzimača, sudija iz Rima i visokih državnih funkcionera. Svi su optuženi za korupciju i nameštanje tendera, kako bi dobili više novca od državnih poslova povezanih sa nekoliko javnih događaja, kao što su Svetsko prvenstvo u plivanju održano u Rimu 2009. godine i samit G8 koji je trebalo da se održi na sardinijskom ostrvu La Madalena, ali je prebačen u grad L’Akvila posle razornog zemljotresa 6. aprila 2009. godine (sa 300 smrtnih slučajeva i nekoliko milijardi evra materijalne štete).

CIVILNA ZAŠTITA: Grupa navodnih primalaca i davalaca mita, prema navodima sudija koji su sproveli istragu, bila je u čvrstoj vezi sa Gvidom Bertolasom, prvim čovekom Odseka za civilnu zaštitu (italijanske službe za hitne intervencije) u proteklih deset godina. Berluskoni se oslonio na njega prilikom rešavanja nekoliko "kriznih situacija" u Napulju i prilikom organizacije samita G8. Bertolasova služba bila je veoma efikasna u periodu nakon zemljotresa i Berluskoni je iskoristio njegovu "popularnost" kako bi učvrstio svoju vlast. Berluskonijeva vlada je tada u parlamentu podnela predlog da se osnuje "privatna" služba u okviru Civilne zaštite koja bi bila odgovorna za sve delatnosti "hitnih intervencija", uključujući tendere i infrastrukturu.

Kritičari iz parlamenta i italijanske štampe upozoravali su pre oko godinu dana da se Berltolasijev uticaj otima kontroli. Silvio Berluskoni je na početku svog pređašnjeg mandata, 2001. godine, proširio ovlašćenja Civilne zaštite i omogućio joj da pokriva veliki broj javnih događaja koji ne spadaju u "velike katastrofe": od međunarodnih samita do papine posete crkvama u Italiji i masovnih okupljanja koja su, u manjoj ili većoj meri, postala zaduženje Bertolasovog odseka.

Dekretom je uređeno da njihov rad ne podleže nikakvoj spoljašnjoj kontroli budžeta, troškova i zaobilaženja državnih zakona u oblasti tendera, zaštite životne sredine i saradnje sa lokalnim vlastima. Nakon zemljotresa, upravo je Odsek za civilnu zaštitu doneo odluku da iskoristi antiseizmičnu platformu kako bi u sledećih pet godina udomili hiljade stanovnika bez krova nad glavom. Ove platforme, sa trospratnim zgradama kao rešenjem, predložila je, usvojila, finansirala i izgradila Civilna zaštita na osnovu tendera koje je sama raspisala. Na osnovu nekih novinskih istraživanja, tvrdi se da je u poslednjih deset godina Bertolasov odsek potrošio više od 10 milijardi evra, što znači veliku zaradu za sve koji su bili uključeni.

Sudije u Firenci su optužile Bertolasa za korupciju, budući da je bio upoznat da su pojedine firme bile umešane u sistemsko podmićivanje i unakrsno "činjenje usluga". Neke od ovih firmi bile su zadužene za organizaciju samita G8 na Sardiniji i za rekonstrukciju zemlje posle zemljotresa. Pored Bertolasa, optužen je i njegov šurak. Međutim, Silvio Berluskoni je odbio Bertolasovu ostavku.

I dalje nije jasno kako će se ova istraga završiti. Jasno je da je nosećem stubu Berluskonijevog stila i mašinerije vladanja naneta nepopravljiva šteta. Italijansko javno mnjenje bilo je naročito šokirano snimcima davalaca mita (obojica su vlasnici građevinskih firmi) koji se neposredno nakon zemljotresa smeju, razmišljajući o novcu koji će se uliti u fondove Civilne zaštite.

MAFIJAŠKI KADAR: Drugi skandal izbio je prošle nedelje. Sudije iz Rima su otkrile mrežu za pranje novca u koju je bio uključen i osnivač i bivši direktor firme "Fastweb" (vodeće firme iz oblasti komunikacija) i Nikola Diđirolamo, senator koji je izabran iz redova Berluskonijeve partije "Narod slobode" (PdL). Po najgorem delu optužnice, Diđirolamo je izabran zahvaljujući Italijanima koji žive u inostranstvu i podršci mafijaškog klana iz Kalabrije Ndrangeta. Članovi ove mafijaške organizacije bili su pored ostalog odgovorni za masakr u Duizburgu u Nemačkoj – šest ubistava tokom avgusta 2007. godine.

Osim toga, prema navodima sudija, mozak cele operacije je Đenaro Mokbel koji ima čvrste veze sa pripadnicima desno orijentisanih ekstremista iz podzemlja. Kada je policija pretražila njegovu kuću u Rimu, pronađene su skulpture i slike Musolinija i Hitlera, kao i stotinak umetničkih dela savremenih autora, čija se vrednost procenjuje na najmanje dve milijarde evra.

Pored ova dva nova skandala, Berluskoni je sa nestrpljenjem očekivao presudu Vrhovnog suda Italije na suđenju u kojem je učestvovao i britanski advokat Dejvid Mils. Mils je optužen da je u Berluskonijevo ime davao mito, kako bi osigurao povoljnu presudu za svog klijenta u jednom davnašnjem slučaju. Berluskoni je i lično optužen zbog ovog slučaja, u kome je Mils proglašen krivim od Višeg suda, ali ne može ići u zatvor jer je slučaj koji se dogodio pre više od deset godina zastareo. Presuda je povoljna za Milsa ali za Berluskonija i ne tako dobra, budući da je premijer oduvek tvrdio da nema korupcije, naročito ne u njegovo ime. Berluskoni je pokušao da prekine suđenje (ovo i još nekoliko narednih), podnoseći u Parlamentu delove zakona koji bi sprečili sudije da ga krivično gone.

SUDIJE TALIBANI: Ipak, oba skandala su gurnula Berluskonijevu koaliciju (koja je sve više podeljena) u politički škripac. Berluskoni je čak optužio italijanske sudije da su "talibani", jer navodno pokušavaju da stvore program koji je politički usmeren protiv njega. Italijansko javno mnjenje je, međutim, zabrinutije zbog teške ekonomske situacije nego zbog patnji italijanskog premijera. Berluskonijeva kampanja je ovog puta neobično umerena i tiha: na bilbordima nema kao ranije postera sa njegovim licem, kao da lokalni kandidati nekako pokušavaju da se ograde od premijerovog imidža.

Proteklih petnaest godina Berluskoni je lično učestvovao u kampanji za komunalne izbore, išao kroz Italiju, rukovao se i predstavljao glasačima lokalne kandidate. Italijane je pozivao da imaju vere u njega, sve se svodilo na glasanje za ili protiv Berluskonija. Bez obzira na rezultate izbora koji će verovatno biti toliko konfuzni da će obe strane moći da proglašavaju pobedu, Berluskoni je u lokalnim kampanjama gurnut u stranu. Prvi put se dešava da se čak i među njegovim najlojalnijim sledbenicima pojavljuje osećanje da se, na ovaj ili onaj način, Berluskonijeva era vlasti završava.

Enzo Mangini