Ako zanemarimo visibabe, ljubičice i kukureke, prvi pravi nagoveštaj proleća može da se uoči, na primer, pri povratku s posla. Umorni najamnik u raskopčanoj zimskoj jakni (jer proleće u Beograd dolazi bez najave i na prepad osvaja grad), skrhan od napornog radnog dana koliko i od "fjake", olovnih nogu i šmrcav od polena, lako postaje žrtva uličnog "incidenta". "Incident" ima ogromne oči, mini suknju, visoke potpetice, osmeh od Dunava do Trga Republike (Slobode) i kaže mu "zdravo". Višečasovni mentalni napor sa temom: "Odakle ja poznajem ovu lepoticu i ko je ona uopšte?" završava se tragičnom spoznajom – pa to je ono komšijsko derle koje je do prošlog oktobra preskakalo lastiš, a preko zime sa sebi sličnima pravilo klizavice pomažući poštenom svetu da lakše lomi vrat. Bivše dete tako se javi i odleprša, ostavljajući napadnutom povod za dugotrajno lamentiranje nad prolaznošću života, slatkom pticom mladosti, o neumitnom starenju i tome slično. Mračne misli ne traju dugo jer – zima je prošla i to je najvažnije.

Za psihički zdravu osobu svaka zima je preduga, a ova poslednja pogotovo. Upozorenje dobronamernih da snegovi na početku novembra nisu normalna prirodna pojava dugo je nailazilo na uobičajeni podsmeh, sve dok negde u martu ne počeše da kukaju svi osim prve dame koju sibirske beline uvek inspirišu na poetske uzlete. Naknadna meteorološka statistika samo brojevima potvrđuje ono što su svi dobro osetili na svojoj koži: ovakva kazna Božja ne pamti se od kada je "krme rep zavrnulo". Smenjivali su se ove zime olujni vetrovi, mrazevi, snežne mećave i ledene kiše, a bilo je dana kada su svi zajedno bratski sarađivali, na očaj izmučenog građanstva. Priča o Igmanskom maršu 1942. godine odjednom je rehabilitovana: niko je više nije doživljavao kao legendu uz preterivanja karakteristična za komunističke letopisce, već kao aktuelnu reportažu o putovanju, recimo, od Banovog brda do Mišarske.

Da utisak bude kompletan, pobrinuli su se i nadležni. Autobusi GSB pojavljivali su se na ulicama samo da pokažu da su Ginisovi rekordi korejskih studenata (koliko ljudi stane u automobil) nevina šala u odnosu na svakodnevne beogradske prizore. Iz elektrodistribucije su uporno širili strah preteći makazama i preporučujući grejanje na čvrsta goriva: preskupi ugalj, zaboravljeno drvo i lož-ulje koje je netragom nestalo još pre uvođenja nepravednih i ničim nezasluženih sankcija. Srećnici priključeni na toplovod bili su prepušteni na milost štedljivim toplanama, a proslavili su se samo dileri, šverceri i ulični prodavci svega i svačega, koji su stoički istrpeli sve ne napuštajući svoja radna mesta na trotoarima.

Prošli su, dakle, podmukli novembar, surovi decembar, okrutni januar, jezivi februar, pa i ona odvratna babetina Marta. I april je nešto počeo da vrda, ali je morao da popusti pod pritiskom demokratske javnosti. Uskoro će i Đurđevdan, pa će Cigani po Marinkovoj bari vezivati jaganjce za ulične bandere, ukrašavati ih cvećem i, uopšte, lepo postupati sa njima tih nekoliko trenutaka pred klanje. Ukratko, dolazi vreme kratkih rukava. Lanjski snegovi su se istopili. Ne povratili se.

Uvek, naravno, ima i onih koji podmeću klipove pod točkove proleću koje teče i pokušavaju da svoje perverzno uživanje u snegu maksimalno produže. To su oni koji zimi iz zavejanog Beograda odlaze na još zavejanije planine, na još grđu zimu, da bi skupo plaćali zadovoljstvo suljanja niz padine na nekakvim namazanim daskama koje odreda nose znamenite marke. Ova čudna sorta proleće dočekuje sa zebnjom i uz beskrajne rasprave o tome na kojoj se planinčini sneg još zadržao, gde je veći i da li se više isplati iznajmljivanje šestosobne kuće za jedva nekih hiljadu maraka nedeljno, ili smeštaj u hotelu gde će vam u baru, uz ugodno treštanje turbo folka, ponuditi malo pivo za petnaestak dinara, kao utehu za izlomljene noge, povređene ruke i istegnute tetive.

Uskoro će skijaši, ako su baš zapeli da udovolje svom neobičnom porivu, i ako im je još ostalo para za bacanje, biti primorani da se sele u neke udaljene krajeve: na Himalaje, Kordiljere, Ande, Altaj, Alpe i druge daleke im lepe (Jetijeve) kuće. Ovaj deo kontinenta oslobađa se ledene okupacije na zadovoljstvo onih koji su zimu uvek poistovećivali sa smrznutim blatom, redovima za lož-ulje, stražarenjem u nekoj slovenačkoj Nedođiji na minus 28 ili ledenicama koje s nepodnošljivom preciznošću derani iz viših razreda ubacuju za vrat mlađima i nemoćnima. Toliko očekivana blagost Božja izlila se i u ove krajeve. Koga briga za lanjski sneg! Umri, zlikovče!

Uroš Komlenović