Junak ove priče rođen je 9. marta 1920. u Kutini, iz koje je rodom, zanimljivo, još jedan velikan jugoslovenskog atletskog dugoprugaštva, Dane Korica, čijim se rekordima na 5 i 10 km iz 1971. još niko nije ni približio. Porodica se preselila u Zagreb, gde je mali Jura, kako su ga zvali u familiji i kako ga i danas zovu sin Vladimir (47) i unuci Marko (21) i Andrej (1), od prvih ušteđenih para od šegrtovanja u jednoj štampariji kupio trkački bicikl i počeo da trenira. Uporedo je igrao fudbal, kao desno krilo, u Građanskom, u kome je sa 13 godina u prvom timu debitovao Stjepan Bobek sa kojim druguje već 75 godina... U razgovoru sa Perom Zlatarom, još jednim Zagrepčaninom na (dužem) privremenom radu u Beogradu, u januaru ove godine Miha, kako ga zovu u Beogradu, otkriva da je u atletiku otišao slučajno. Učestvovao je na nekom školskom krosu na Savi, pobedio i – ostao... Od tih ranih početaka pa do kraja briljantne karijere učestvovao je na 1075 trka pretrčavši 164.250 km, bez ko zna koliko hiljada kilometara u trkama veterana. A trčao je i takmičio se do pre 10 godina, sa 80! Tada je, usled teške povrede kolena zbog koje je proglašen invalidom, morao da pređe na brzo hodanje. Poslednju pobedu odneo je 2005. u Grčkoj na stazi od 5 km. I danas, sa 90, na naizgled nejakim plećima, prepešači tri do pet kilometara, svakodnevno je na stadionu Partizana gde i dalje savetuje grupu mladih atletičara, kao i na svim većim atletskim manifestacijama u gradu. Jednostavno, trčanje je njegov život. Trčao je celog života, ali priznaje da mu je pomalo žao što se "prerano rodio".

"Ja sam za pobedu na čuvenom Bontonskom maratonu dobio zlatnu medalju a današnji pobednici dobijaju stotine hiljada dolara... U Moskvi sam dobio umetničku sliku. Za srebrnu medalju u Melburnu dobio sam, lično od Milijana Neoričića, vođe puta, nagradu od 17 dolara. Da, prerano sam se rodio", rekao je u utorak u podne, u razgovoru za RTS i "Vreme", na stadionu Partizana.

Jedino što ima od sporta jeste nacionalna penzija u iznosu od oko 500 evra, i to od pre nekoliko godina. Pre toga imao je samo slavu i tapšanje po ramenu.

(Okvir)

Na pitanje Bojane Šumonje, novinara RTS-a, koje su mu pobede najdraže, pomalo je iznenadio odgovorom u kome se srebro iz Melburna našlo pri kraju liste najdražih trofeja:

"Najviše sam se radovao pobedama u Sao Paulu jer se uvek trčalo po toplom vremenu. Mrzim hladnoću i sve bih dao da sam ceo život mogao da provedem pod toplim podnebljem. Posle tih trka najviše cenim trijumf na krosu ‘Pet mlinova’ u Italiji, pa trijumf na maratonu u Bostonu 1958. Tu je i srebro u Melburnu."

Otkriva da je, ipak, sport njegovog života bio biciklizam:

"Bio sam nadaren sportist, igrao sam fudbal u Grafičaru, bio sam dobar i u stonom tenisu, najviše sam postigao u atletici, ali moja prva i najveća ljubav bio je biciklizam. Sve do juniorskih dana takmičio sam se i bio uspešan, mada sam imao i nekoliko težih padova. Jednom sam se sudario sa – kravom. Pao sam i razbio i sebe i bicikl, plakao sam od bola i od muke a u jarku je sedeo i plakao vlasnik krave jer je i krava bila povređena... Jednom su me izvukli ispod auta, malo je falilo da mi pređe preko glave."

Automobili su krivi za jedno ispušteno prvo mesto:

"Negde 1948. trčao sam maraton u Londonu, start je bio u palati Vindzor a cilj u centru grada, staza je bila duga tačno 42.195 metara. Bilo nas je 75 trkača a današnja engleska kraljica Elizabeta prišla je svakom od nas, pozdravila se, pitala ko smo i odakle smo. Potom su joj dali neki pištolj iz koga je pucnjem označila start trke. Vodio sam ubedljivo sve do samog cilja kada smo u centru Londona upali u neki saobraćajni kolaps, morali smo da preskačemo automobile i tu se bolje snašao neki Englez Hil i pobedio me za malo..."

Čistog pogleda i bistrog uma, još uvek čita bez naočara, ima izvanredno sećanje. Ispravlja hroniku olimpijske trke u Melburnu:

"Na 15. kilometru, prvoj kontrolnoj tački od pet koliko je ukupno bilo, neko me je nagazio i sapleo. Pao sam preko stola sa osveženjem i sve srušio. Hteo sam da odustanem jer su mi rivali pobegli bar 200 metara dok sam ja ležao i razmišljao da odustanem. Onda sam rešio da ih jurim, pa dokle stignem... Sudije su u tom haosu verovatno previdele da me registruju, zato me nije bilo u nekom prolaznom izveštaju. Stigao sam i prestigao sve, osim Mimuna", priča Mihalić.

Kao recept za dug život i uspeh u sportu savetuje:

"Savestan trening, odricanje, rad... Današnja deca idu do svojih stanova liftovima, roditelji ih dovoze u školu i odvoze, jako se malo kreću... Godinama već u velikom gradu nije se rodio nijedan veliki trkač, talenata ima još samo po provinciji, tamo gde deca dnevno prelaze po pet-šest kilometara pešice."

Kaže da u njegovo vreme nisu ni znali šta je to doping:

"Ja sam pio samo bozu i povremeno jeo kvasac, ono pakovanje od pet dinara. Malo sam podrigivao, ali mi je jako pomagao."

Kaže da je pre rata u fudbalu navijao za Građanski, Icu Hitreca smatra najboljim predratnim, a Štefa Bobeka posleratnim fudbalerom. Na pitanje za koga je navijao u duelima Dinama i Partizana, diplomatski odgovara:

"Za oboje."