Lisica i ždral Vansudsko poravnanje Znam da sa predsednikom nikad neću otputovati u neku prekomorsku zemlju gde bih proširio svoje horizonte kako o tom prijateljskom narodu tako i o samom predsedniku

piše: Ljubomir Živkov

Zašto je dobro da neka partija ima što više mesta u Skupštini, Vladi, upravnim odborima i sl.

SPS je jedna velika porodica. Kad je sekretaricu Slavice Đukić Dejanović kaznilo – četiri godine stručnog i naučnog stagniranja – digao sam se koliko su mi glasovne mogućnosti dopuštale protiv tako okrutne kazne, jer čak i pravosnažno osuđene osobe uče po kaznionama zanate koji im nikada neće ustrebati, a onda sam pročitao da je kažnjenicu kak se veli preuzeo inžinjer Mrkonjić, rodom takođe iz SPS-a, to se u JNA zvalo otkomanda, tako da cela stvar ostaje u familiji.

Kako su novinari opet proigrali poverenje vladajuće koalicije koja ih je pozvala na seminar o bogobojažljivosti i dobrohotnosti

Pripadnici olimpijskog plemena neće me nikad pozvati ni na kakvu svečanost, sa predsednikom i drugim naravno istaknutim novinarima nikad neću otputovati u neku prekomorsku zemlju gde bih proširio svoje horizonte kako o tom prijateljskom narodu tako i o samom predsedniku, ali nisam pozvan ni na skupštinski seminar o veličanju poslaničkog zvanja te samo posredstvom medija (kojima ni sad ne moram da verujem) saznajem kako su novinare prosvetlili Dragoljub Mićunović i Nada Kolundžija uz sasluženje Branka SPS Ružića... Dobro, nisam skupštinski izveštač, ali pisao sam o poslanicima toliko da bi neki prekor morao stići i na moju adresu; osećam se kao predratni nemački pesnik kad je shvatio da na veličanstvenoj lomači nema nijedne njegove zbirke: kako to, presekao se, pa zar u pesmama nisam govorio istinu!?

Uglavnom, dok su koreografi Vojske Srbije uvežbavali scenu svečanog postrojavanja garde, a tkalje i tkači Vojnog servisa u tri smene završavali crveni tepih dugačak kao kobasica iz Turije ne bi li veličanstvenim špalirom i dostojanstvenom podlogom podigli ionako visok ugled poslanika, novinari su o poslanicima pisali kao o društvancetu vazda raspoloženom da se provoza i provede, a jedna novinarka je sabirajući putne troškove deputata pobrkala dinare i evre! Da stvar bude gora, dinar beše pao na najnižu grančicu, pa su troškovi poslanika ispali sto puta veći od stvarnih, a mogla se koleginica preračunati svega osamdeset puta, da se samo dinar držao.

Kako udeo u vlasništvu nesrećnog glasila ima i država (što je naravno divno, kamo lepe sreće da je više takvih slučajeva), oklevetanima je prekipelo, pa su novinare pozvali i rekli da ovako više ne ide: svaki velikodostojnik daje sve od sebe da izazove poštovanje i zahvalnost poreskih obveznika i biračkog tela, a novinari izmišljaju ili preuveličavaju privilegije demokratski izabrane vlastele ne bi li među sirotinjom, i inače grešno zavidljivoj i podozrivoj, još više podstakli ta nedostojna osećanja.

Novinarka se jeste izvinila, novine su objavile ispravku, poslanici su potrošili sto puta manje nego što se dvadeset četiri sata o njima mislilo, ali profesora Mićunovića jednako boli što su poslanici prikazani kao džeparoši koji iz budžeta uzimaju 11 miliona dinara i odlaze, iako džeparoši nemaju pristup budžetu, nego su kao i njihovi prethodnici, secikese, prinuđeni da do plena, uglavnom mnogo skromnijeg, dolaze u gradskom prevozu, na panađurima i sl. Još je dirljivije kako predsednik Odbora za odnose sa inostranstvom opisuje asketizam naših predstavnika: putuju ekonomskom klasom, odsedaju u hotelima sa tri zvezdice, a od dnevnica im preostaje četrdeset do pedeset evra "što nije dovoljno ni za jedan ručak".

Iznureni putovanjem u ekonomskoj klasi, gde su dobili neki keks i gde su im zbog manjka životnog prostora utrnula kolena, naši uglednici traže jeftino konačište, gde će im kroz ventilaciju ulaziti miris ribe i krompira prženog u fritezi; u takvom ćumezu te cele te bogovetne noći nešto svrbi pa se pitaš je li moguće da tu i tu (navodeći ime zemlje domaćina ili naziv prestonice) još ima buva: "Ovo trpim za Srbiju, za bolju, evropsku Srbiju, ali sa našim identitetom i Kosovom kao njenim neotuđivim delom..." – ponavljaš dok se tuđa siva zora nevoljko pomalja kroz razmaknute zavese neodređene boje i životne dobi; neispavan odeš na predvidljiv, dosadan sastanak sa delegacijom domorodaca – šta ti nakon svega preostaje nego da odeš negde gde je ručak sedamdeset evra?! Pedeset ti ostalo od dnevnice, dvadeset dodaješ iz svog džepa, ta zato i imaš platu dve hiljade evra!

Nisam nikada ručao za četrdeset evra. Za deset ili dvadeset evra može se itekako lepo ručati, u Americi i za deset dolara; takođe bih rekao, mada lično nisam nijednom bio na službenom putovanju, da domaćin strane goste uglavnom i hrani, pokaže im na brzinu kakvu znamenitost pa ode sa njima na službeni ručak (koji će posle tamošnji revizori da pročešljavaju), te našim poslanicima ostanu četrdeset ili pedeset evra, a prosečnu cenu ručka u toj gostoljubivoj zemlji i ne saznaju!

Pošto se u ko zna koliko porodica pojavio razdor, jer jedni držahu stranu Marku Karadžiću, drugi pak ministru Čipliću, potonji je obznanio da Marko ostaje na položaju sa kojeg je nesuglasice i izazvao te da sve što je u gnevu grešnom bilo rečeno ostaje lična stvar njih dvojice

Taman smo počeli da se što bi u staroj Jugoslaviji rekli diferenciramo na čiplićevce i karadžićevce, kad se dvojica državnih službenika – možda i na mig trećega, višeg od obojice a kome je dodijalo razbratništvo u ministarstvu – pomiriše! Marko će opet dobiti službeni mobilni, koji je according to Čiplić odveć kreativno koristio a čije je zulumćarsko oduzeće Marko muški bio ožalio, ostali zaposleni neće Marka više onoliko zlostavljati, a on sa svoje strane verovatno zna šta mu je činiti i šta mu je pogotovo ne činiti.

Tj. ako mu je položaj sve u svemu ipak mio.