Dosije "Vremena" – Stanko Subotić Cane:
Švajcarski krojač

Što god da čovek napiše o Stanku Subotiću zvanom Cane, sledi mu jedna od dve kvalifikacije: ili je mafijaški plaćenik ili poslušnik tajkuna i velikosrpskih krugova. Na jednoj strani su bivši predstavnik Trgovinske misije Crne Gore u Vašingtonu Ratko Knežević, predsednik Pokreta za promene Nebojša Medojević i određeni krugovi u Beogradu i Zagrebu. Svako ko ne prihvati zdravo za gotovo tvrdnje da je Subotić mafijaški capo tutti capi u regionu, narko-baron i naručilac plaćenih likvidacija hrvatskog izdavača Ive Pukanića i drugih lica koje su mu stala na žulj, za njih je, najmanje, potplaćen od Caneta i njegovog klana. Na drugoj strani je crnogorski premijer Milo Đukanović i, opet, neki krugovi u Beogradu. Za njih je Subotić žrtva ekspanzionističke srpske politike koja se ne može pomiriti sa nezavisnošću Crne Gore i mračne zavere krupnog kapitala. Tako Cane postaje politička činjenica, mada se zdrav razum tome opire

Stanko Subotić je ponovo na naslovne strane novina i udarne vesti elektronskih medija dospeo iz dva razloga. Prvi je istraga koju Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal vodi protiv Darka Šarića za šverc više od dve tone kokaina koje su pre pola godine zaplenjene u Urugvaju u međunarodnoj akciji "Balkanski ratnik". Kako pišu različiti mediji, pozivajući se na izvore bliske istrazi, Tužilaštvo ispituje povezanost Subotića sa Šarićem, odnosno njegovu ulogu u pranju novca od droge i da li su kanali za šverc cigareta korišćeni za prebacivanje kokaina. Težina ovog poslednjeg leži u činjenici da je Subotić u Srbiji 2007. optužen da je jedan od glavnih švercera duvana od 1996. do 2001, te da je za njim raspisana poternica.

Drugi razlog što se Cane našao u centru pažnje javnosti jeste njegova izjava na TV B92 i, potom, intervju crnogorskoj televiziji IN. Oba puta optužio je biznismene Milorada Miškovića i Milana Beka da stoje, kako kaže, iza kampanje koja se vodi protiv njega da bi izbegli da mu vrate pedeset miliona evra koje im je dao da za svoj račun kupe Luku Beograd, a za račun medijskog koncerna VAC šezdeset odsto akcija "Večernjih novosti". Reakcije su, kako se i moglo očekivati, bile burne. Subotićeve navode demantovali su svi koje je prozvao. Ipak, nakon njegove izjave na B92, za 22. mart sazvao je sednicu skupštinskog Odbora za bezbednost njegov predsednik i zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Dragan Todorović. Rasprava nije održana. Dok su radikali tražili da se na dnevni red stavi privatizacija Luke Beograd i "Večernjih novosti", ostali članovi Odbora iz skupštinske većine i opozicije su predlagali da se analizira rad državnih organa u borbi protiv organizovanog kriminala. Stav vlasti o Subotićevim izjavama na izvestan način formulisao je predsednik Srbije Boris Tadić u intervjuu Tanjugu: "U sadašnjim okolnostima mnogi će se naći na meti optužbi onih kojima je u interesu da kleveću. Ne bi me iznenadilo da se iz kriminalnih krugova pokuša i s blaćenjem novinara, javnih ličnosti i, naravno, predstavnika državnih institucija, svih onih koji predstavljaju opasnost za kriminalce."

KORENI: Mada Stanko Subotić tvrdi da je do svojih 650 miliona evra, na koliko ga je procenio poljski list "Vprost", stekao legalno, ostaje činjenica da je veletrgovina cigaretama na Balkanu tokom devedesetih bila i opasan i komplikovan posao. Sa velikim kompanijama – proizvođačima, mogao se i za vreme sankcija uz izvestan trud postići dogovor o distribuciji na određenom području. Duvanska industrija, jednostavno, nije gadljiva na novac. Mnogo veći problem je predstavljala organizacija distribucije cigareta u bivšoj Jugoslaviji. Takav posao jednostavno nije mogao da se radi bez političkog pokroviteljstva i podrške Državne bezbednosti.

Svojevremeno je Subotić izjavio da sve do 1995. kada mu je neki dug kompenzovan cigaretama "Makedonija tabaka" nije shvatio koliko je para u trgovini duvanom. Ako je to tačno, ispada da je bio među poslednjim koji je to shvatio u Srbiji. Ovo tim pre što je Srećko Kestner, njegov bivši partner, izjavio u hrvatskom "Nacionalu" 2001. da je Subotić početkom devedesetih bio u poslu sa kafom i drugim deficitarnim sirovinama, te da je uspostavio kontakte sa tada moćnim ljudima koji su koordinisali i nadgledali "probijanje" sankcija pod kojima je bila Srbija: načelnikom Državne bezbednosti Jovicom Stanišićem, bivšim direktorom Carine Mihaljem Bracikom Kertesom, načelnikom Javne bezbednosti Radovanom Stojičićem Badžom… U svakom slučaju, niko u Srbiji za vreme devedesetih nije mogao da se bavi privilegovanim poslovima sa deficitarnom robom poput cigareta i da na njima ostvaruje rekordne profite bez harača koji se plaćao tadašnjem režimu, pa ni Stanko Subotić. Taj harač svakako nije bio porez, već milionske svote u gotovini. Kako su se i za šta te pare trošile i kolike su se sume slivale u privatne džepove, raspravlja se i danas.

Kada je posle izbora 1996, Jugoslovenska levica Mirjane Marković počela da dominira u režimu njenog supruga Slobodana Miloševića, u Srbiji je došlo do ponovne raspodele privilegovanih poslova. Subotić tvrdi da se našao na udaru njihovog sina Marka Miloševića i nekih drugih ljudi iz JUL-a i u to ne treba mnogo sumnjati. Naprosto, ta ekipa je i te kako dobro znala koliko para leži u cigaretama. A da se kad su u pitanju astronomski profiti ne preza ni od čega svedoče sudbine Vanje Bokana, Badže, Vladimira Kovačevića Trefa i drugih. Svi oni su bili uključeni u duvanske poslove i svi su stradali u naručenim i nerasvetljenim likvidacijama.

Subotić je, kako kaže, svoju trgovinu cigaretama izmestio 1997. u Crnu Goru. U to vreme, do tada pritajeni sukob između crnogorskog premijera Mila Đukanovića i Slobodana Miloševića, postao je otvoren. Upravo u intervjuu "Vremenu" u proleće 1997. Đukanović je Miloševića nazvao prevaziđenim političarem. Za razliku od Srbije, poslovi sa cigaretama u Crnoj Gori bili su znatno "uređeniji". Subotić i njegovi ortaci naručivali su cigarete od proizvođača, one su avionima i na druge načine dopremane u Podgoricu, tu su preprodavane, kupci bi ih utovarene u kamione uz pratnju crnogorske policije vozili u Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju i Albaniju, odnosno gliserima u Italiju. Sve se plaćalo u gotovini i devizama, država Crna Gora je za svoje usluge uzimala proviziju po svakom boksu cigareta, a Subotić i ortaci su svoju zaradu polagali u of šor kompanije na Kipru. Ko je još osim njih – a ima ih dosta i iz Crne Gore i Srbije – zaradio na ovom "tranzitu", tema je brojnih spekulacija, optužbi i kontraoptužbi.

Izvesno je samo to da Subotića i Đukanovića nije zanimalo šta "druga ruka" koja je preuzimala cigarete u Crnoj Gori radi dalje s njima. I tada, kao i danas, mnogi smatraju da je to bio način da se na jedno veliko tržište ubaci ogromna količina švercovane robe; da je reč o najnormalnijem poslu, valjda bi i druge države na isti način tako poslovale? Buka koja se s vremena na vreme oko toga dizala, stišavala se iz dva razloga: em su velike duvanske kompanije postigle nagodbu sa Evropskom unijom čije je interese zastupala Italija, em je Milo Đukanović i sada, kao i tada, na vlasti u Crnoj Gori. Što se njega tiče sve što je rađeno tokom devedesetih savršeno je u skladu sa zakonom, a svi pokušaji da se rasvetli poreklo raznih poslovnih imperija (i mnogo toga pride) koje su nastale na "tranzitu" cigareta, predstavljaju napad na crnogorsku suverenost.

VEZE, POLOŽAJ I NJIHOVA ZLOUPOTREBA: Subotić je znao da uspostavi izvrsne odnose sa političarima od kojih mu zavise poslovi. Po obostranom priznanju, on i Đukanović su prijatelji. A da takvo prijateljstvo podrazumeva obostrane usluge i da nije besplatno, prema tvrdnjama Kestnera u pomenutom intervjuu "Nacionalu", svedoči "beskamatni kredit" od trideset miliona dolara za kupovinu dva aviona za potrebe crnogorske vlade, te švajcarskih satova u vrednosti od nekoliko stotina hiljada franaka za Đukanovića.

Kako se represija Miloševićevog režima povećava krajem devedesetih, a posebno za i nakon NATO intervencije, veliki broj lidera tadašnje srpske opozicije često je boravio u Crnoj Gori kao u nekoj vrsti azila pod Đukanovićevom zaštitom. Tu su kontaktirali sa predstavnicima međunarodne zajednicom i, uopšte, završavali razne političke i druge poslove. Subotić, kao i svi ostali ovdašnji poslovni ljudi, nije propustio priliku da produbi i stekne nove veze sa srpskom opozicijom; oni su se svim silama trudili da obore Miloševićev režim s kojim je on ionako imao velikih problema.

Prema sopstvenim rečima, Subotić poznaje Đukanovića već dvadeset godina, dok veze s Demokratskom strankom opisuje i kao finansijske: u intervjuu za "Jutarnji list" 2008. rekao je da je stranku finansirao od 1995. "pa još koju godinu nakon njegovog ubistva", odnosno da joj je dao ukupno deset miliona evra. Inače, Subotić tvrdi da je Zorana Đinđića upoznao 1990. godine, kada je ovaj "trgovao nekim mašinama iz Nemačke koje su se koristile za proizvodnju konfekcije". Kako je rekao u intervjuu za "Insajder", Subotić je te mašine na kraju i kupio od Đinđića, posle čega su "postali dobri prijatelji". U već pomenutom intervjuu za "Jutarnji list", Subotić kaže da je i posle ubistva Đinđića s liderima DS-a, zaključno s Borisom Tadićem, "imao jako srdačan odnos". Subotić na istom mestu napominje da mu ta stranka nije pomogla, kao i da nije učinila ništa "barem da mi dopusti da se, uz kauciju, branim sa slobode".

Da su veze sa Đinđićem i njegovim timom bile dobre, pokazala je i vest da je Đinđić na jednu od svojih prvih službenih poseta otišao upravo avionom koji mu je Subotić besplatno ustupio. Ipak, kako se navodi, on je od ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića zatražio da ispita Subotićevo poslovanje. To je 2003. dovelo do policijske akcije "Mreža". Sredinom 2006. objavljeni su policijski nalazi o umešanosti Subotića u šverc cigareta između 1995. i 1999. U intervjuu za "Insajder" u maju 2006, Subotić je rekao da je za te nalaze znao i ranije, i to od bivšeg šefa policije Dušana Mihajlovića lično; sve do danas, on ponavlja da ga je Mihajlović ucenjivao, tražeći novac kako bi mu ime bilo skinuto sa "liste". Nakon tog intervjua, Mihajlović je demantovao sve Subotićeve navode, negirao je da je na bilo koji način opstruisao istragu i da u "beloj knjizi" o organizovanom kriminalu koju je sačinila Državna bezbednost na dvadeset i petoj stranici stoji i ime Stanka Subotića, sa sve nadimcima Cane Žabac i Cane Bubuljica.

U junu 2007. MUP Srbije je uhapsio osam osoba osumnjičenih da su bili deo organizovane Subotićeve grupe koja je brojala 15 članova, ali sam Subotić ostao je na slobodi. Samo nekoliko dana kasnije, međutim, Specijalni sud naložio je raspisivanje međunarodne poternice za Subotićem a koja je i danas na snazi. On i još četrnaest osoba terete se da su "švercom cigareta stekli imovinsku korist od 56 miliona maraka i osam miliona dolara". Na osnovu ove poternice, Subotić je 28. aprila 2008. uhapšen na moskovskom aerodromu, ali je, uprkos zahtevu Srbije za izručenje, pušten iz pritvora dva meseca kasnije. Rusija kao i Švajcarska u kojoj Subotić živi – rečeno krajnje pojednostavljeno – ne poznaje krivično delo zloupotrebe službenog položaja. Ostaje i činjenica da je Subotić preko medija nudio da plati kauciju kako bi se branio sa slobode, ali da to nije prihvaćeno.

SLUČAJ ŠARIĆ: Čini se da su pravi problemi za Subotića nastali kada je započela istraga o načinima kako je Darko Šarić prao novac stečen od šverca kokaina kroz privatizaciju preduzeća u Srbiji. Najpre je medijska korporacija VAC potvrdila da je Subotić bio njihov partner u "Futuri". Zatim je "Blic" objavio da se kao vlasnici "Future" u Agenciji za privredne registre navode "EMI grup" iz Danske i "D-Trade" iz Beograda, čiji nenovčani kapital predstavljaju akcije "Duvan AD" u vlasništvu Stanka Subotića. S druge strane, stoprocentni vlasnik "D-Trade" jeste upravo EMI iz Danske. Izvori "Blica" su potvrdili da je vlasnik te kompanije opet Subotić – inače, navedeno je da je "reč o advokatskoj firmi koja se nalazi na adresi koja je u Agenciji navedena kao sedište firme EMI". U emisiji "Reakcija" TV B92 ovih dana objavljeno je da je Subotić posle podizanja optužnice protiv njega izbegavao da podiže novac sa svojih of-šor računa, kako bi sprečio državne institucije da uđu u trag njegovim finansijskim tokovima. Zbog toga, kako je navedeno, on je od Darka Šarića uzeo keš, a zauzvrat mu ustupio "Futuru": u prilog tome ide činjenica da je istovremeno za generalnog direktora "Future" postavljen Šarićev školski drug Nebojša Jestrović, koji je i suvlasnik "Municipiuma S", beogradskog ogranka of-šor kompanije iz Dečavera u Sjedinjenim Američkim Državama, preko kojeg je, kako se sumnja, Šarić kupovao preduzeća u Srbiji i Crnoj Gori.

Subotić je u intervjuu za crnogorski TV IN rekao da je upoznao Darka Šarića pre oko dve godine, te da ga je s njim upoznao Marko Mišković, sin Miroslava Miškovića, predsednika Delta holdinga. Subotić je naveo i da je Šarića sretao "sa mnogim političarima, sa mnogim poznatim ljudima iz Srbije" i da je "on u Srbiji bio čovek koji je prihvaćen kao ozbiljan biznismen, ozbiljan poslovan čovek zadnjih deset godina". Inače, kako je rekao, nije imao nikakva saznanja o tome čime se bavi. O "Futuri" nije rekao ni reč.

Bilo kako bilo, Šarić je ogromnom delu javnosti bio potpuno nepoznat. U "crnoj hronici" dnevnih listova nije bilo ni slova o tome da se vezuje za bilo kakav kriminal, da je upleten u neku pucnjavu, da mu je neko podmetnuo bombu pod džip i sve ostalo što spada u karakterističan opis ovdašnjih "kontroverznih biznismena". Ipak, kako se ponašao kao krajnje agresivan i beskrupulozan poslovni čovek s neograničenim fondovima za privatizacije, ostaće vrlo čudno što nadležnim državnim organima ništa nije bilo čudno.

KONTRAOFANZIVA: Optužbe, neretko lične i ostrašćene, Kneževića, Medojevića i drugih, ali i napisi u novinama i prilozi na elektronskim medijima koji se pozivaju na izvore iz istrage protiv Šarića, dovele su do dva – već pomenuta – Subotićeva gromopucateljna iskaza. U njima je direktno optužio Miškovića i Beka da su "naručioci kampanje protiv njega". Kao razlog je naveo da su ga ova dvojica prevarila za pedeset miliona evra. U prvom slučaju, naveo je da je Miškoviću i Beku posudio 2004. dvadeset šest miliona evra da za račun VAC-a kupe šezdeset odsto deonica "Večernjih novosti": "Napravio sam ugovor, dobio sam mandat od strane ‘Vaca’ koji je precizno određivao sve tačke tog ugovora i ja sam isti takav ugovor napravio i sa Mišom Bekom i sa Miškovićem kroz njihovih nekoliko kompanija koje ću Vam ja kasnije dati, da možete da uzmete dokumenta od njih. Znači, ja sam njima uplatio 26 miliona evra, oni su kupili akcije ali su oni za otkup tih akcija utrošili između 8 i 9 miliona evra, što znači da je razlika između 8 i 9 miliona evra do 26 miliona evra bio njihov profit i profit ljudi koji su organizovali da se mimo berze, da oni budu posrednici praktično i prodavci državnog dobra." U međuvremenu VAC je izdao saopštenje u kom tvrdi da je novac za kupovinu "Novosti" obezbeđen isključivo s njihovih računa u Nemačkoj. Drugim rečima – Subotić Laže!

Drugi slučaj za koji Subotić govori da ga je Milan Beko prevario jeste privatizacija Luke Beograd: "Miša Beko i ja smo imali zajednički posao sa jednom ruskom kompanijom. U tom poslu sam ja imao 24 miliona evra profita, koje me je Miša Beko zamolio da koristi jedan period, ali ne dugo – 60 dana maksimalno, da bi mogao da sa bankama napravi aranžmane za kupovinu Luke Beograd. Ja sam mu rekao da je OK, za tih 60 dana, da može da koristi taj novac. Međutim, to se pretvorilo u dve i po godine, tako da on meni još nije vratio sav novac. Kroz nekoliko fingiranih ugovora, za koje sam ja naknadno saznao, gde je želeo da izbegne plaćanje poreza u Srbiji, on je napravio tri različita ugovora koja su iznosila u ukupnom iznosu 16 miliona evra. Tih 16 miliona evra mi je naknadno vratio."

I ove kao i ostale Subotićeve navode prozvani su demantovali. VAC je saopštio da "da svi fondovi za kupovinu ‘Večernjih novosti’ potiču iz VAC-a i da je svaka suprotna tvrdnja netačna; kompanija "Novosti" u svom saopštenju kaže da Subotić nije njihov finansijer i da mu "ne duguju ni cent"; Luka Beograd takođe navodi da nema nikakvu vezu sa Subootićem.

Na jednoj strani stoje ocene da je Subotić optuživši Miškovića i Beka prilično zatalasao Srbiju. Naglašava se da su se oni kao i on obogatili tokom devedesetih zahvaljujući pristupu povlašćenim poslovima, da je javnost prilično neraspoložena prema privatizaciji i svim njenim efektima, te da Mišković i Beko upravo zbog svojih poslovnih imperija i poduhvata ne spadaju u opšteomiljene likove. Drugi pak ukazuju da je čudno što je Subotić tek sada najavio tužbe protiv ove dvojice; sam se hvalio da je "Nacional" u Zagrebu tužio bar sedamdeset puta za stvari koje su neuporedivo manje od pedeset miliona evra. Konačno ima i onih koji u ovim optužbama vide promene teza ("Što me pitate za cigarete i Šarića, dok Mišković i Beko žare i pale Srbijom"), ali i dobro spinovanu kampanju koja rečnikom, nastupom i povišenom temperaturom podseća na doba od pre sedam – osam godina: sve može i ništa ne mora da znači, a stavovi se zauzimaju zavisno od sopstvenog interesa i političkog opredeljenja.

Izvesno je samo da se u ovakvim aferama nikome ne može verovati na reč. Šta god da je na stvari, materijalnu istinu morali bi da utvrde nadležni pravosudni organi. Za početak, ne bi bilo loše da se konačno utvrdi uloga Stanka Subotića Caneta u švercu cigareta i da li imaju osnova optužbe da je prao Šariću pare od kokaina. A onda sve po redu. U međuvremenu pojačane su mere obezbeđenja svih viđenijih političara u Srbiji.

Tamara Skrozza, Dragoljub Žarković, Filip Švarm i Dokumentacioni centar "Vreme"