Samoubilački napadi:
Smrtonosni mučenici

Mada samoubilački napadi ne donose ni pobedu ni premoć – takvih napada je sve više. Prema izveštajima federalnih bezbednosnih službi, Rusija je poslednjih godina sprečila na stotine pokušaja terorističkih napada, ali, nažalost, nema garancije da se oni neće ponoviti

Samoubilački napadi zabeleženi su poslednjih godina u čak 25 zemalja sveta. Zastrašujuća je činjenica da ono što je nekada bio najveći problem – naći dovoljan broj ljudi spremnih da umru na takav način – sudeći po onome što se dešava više nije prepreka.

Na stanicama podzemne železnice Lubjanka i Park kulture u centru Moskve, u dve eksplozije koje su se dogodile 29. marta, u vreme "jutarnjeg špica", poginulo je najmanje 37 osoba, a povređeno je preko 90. Do odlaska u štampu ovog broja "Vremena" nijedna organizacija nije preuzela odgovornost za ove terorističke napade, ali je gradonačelnik Moskve Jurij Luškov izjavio da su napad izvršile dve žene samoubice opasane eksplozivom. Raniji takvi slučajevi povezivani su s ratom u Čečeniji i krvavim incidentima u Ingušetiji, a ruske vlasti smatraju da su i ovi napadi posledica dešavanja na Kavkazu. U poslednjih pet godina u Moskvi nije bilo sličnih napada, ali su ranije bili česti, a žene samoubice koje su izvodile napade mahom su bile Čečenke koje su dobile nadimak Crne udovice. (vidi okvir)

Mada je poslednji napad u Moskvi ponovo skrenuo pažnju sveta na fenomen bombaša samoubica, to je verovatno pre posledica činjenice da su Crne udovice ponovo stupile u akciju, nego što takve akcije više bilo koga iznenađuju. Bez cinizma se može reći da je poslednjih godina pojava bombaša samoubica, među kojima je sve više žena i dece, postala dnevna rutina u mnogim zemljama.

ISTORIJA ŽRTVOVANJA: Samoubica koji su žrtvovali život i sa sobom poveli u smrt veliki broj neprijatelja bilo je, istina, i ranije. Gotovo da nema nacionalne istorije koja ne slavi bar jednu ličnost koja se svesno žrtvovala u borbi protiv nadmoćnog neprijatelja, najčešće u ime otadžbine, vladara, naroda ili vere. Najpoznatiji primer masovnijeg žrtvovanja bila je sekta Asasina, koja je delovala pre devet vekova (vidi okvir), a u novijem dobu japanske kamikaze, piloti koji su se krajem Drugog svetskog rata svojim avionima obrušavali na američke brodove (kamikazama su nazvani po "božanskom" vetru koji je potopio mongolsku flotu u XIII veku ispred obala Japana). Tokom borbi za Filipine, Ivo Džimu i Okinavu, oko 4000 japanskih pilota žrtvovalo je svoje živote na takav način. Japanci su tada koristili i "ljude torpeda", ali to nije promenilo tok rata.

Posle Drugog svetskog rata bilo je retkih slučajeva samoubilačkih akcija tokom rata u Indokini protiv francuskih snaga, ali pravi početak "novog doba" za moderne samoubice bili su napadi kamionima punim eksploziva za vreme građanskog rata u Libanu. U aprilu 1983. godine tako je napadnuta američka ambasada u Bejrutu, 23. oktobra iste godine kasarne američkih marinaca i francuskih vojnika u istom gradu. Napad su izveli pripadnici Hezbolaha, Božje partije, libanske šiitske organizacije. Tada je poginuo 241 američki vojnik i 58 francuskih padobranaca, posle čega su se Amerikanci i Francuzi povukli iz Libana. Sledećih godina u Libanu je beleženo sve više takvih napada, pa i prvi slučaj kad je bombaš samoubica bila žena.

"NOVO DOBA": "Uspeh" Hezbolaha u Libanu kao da je dao krila sličnom načinu borbe, što i nije bilo čudno. Za razliku od "običnog" terorizma, kod samoubilačkih napada je sve bilo jednostavnije. Nije se moralo razmišljati o izvlačenju izvršilaca akcije, što je uvek najkomplikovaniji deo operacije, veliki broj žrtava je bio zagarantovan, a najvažniji je bio strah koji takve akcije ostavljaju – gotovo da nema efikasne odbrane od onoga ko je spreman da žrtvuje svoj život. Ramadan Šalah, generalni sekretar palestinskog Islamskog džihada, svojevremeno je rekao: "Naši neprijatelji poseduju najsavremenije oružje na svetu, a njihova vojska je vrlo obučena. Mi nemamo čime da se borimo protiv ubistava i napada na nas, osim oružjem kao što je mučeništvo. Lako je i košta nas samo naših života, ljudske bombe ne mogu biti poražene, čak ni nuklearnim bombama."

Palestinci su u borbi protiv Izraela preuzeli metode Hezbolaha. Prvi veliki talas napada palestinskih bombaša samoubica zabeležen je tokom prve palestinske intifade (ustanka), od 1986. do 1988. godine, ali je napada bilo mnogo više tokom druge, Al aksa intifade, od 2000. do 2005. godine. U tih pet godina bilo je oko 150 samoubilačkih bombaških napada na ciljeve u Izraelu, mahom civilne. Bombaše samoubice je koristio i palestinski Hamas, naročito u napadima na autobuse između 1994. i 1996, kao i palestinske organizacije Islamski džihad i Brigada mučenika Al aksa.

Izrael je na te napade odgovarao odmazdama nad porodicom ili zajednicom iz koje je poticao samoubica, šefovima ili članovima organizacija kojima su pripadali. Začarani krug smrti i osvete ipak je nekako prekinut ili bar ublažen. Posle izraelskog povlačenja iz Libana 1985. sistematske samoubilačke akcije bile su sve ređe da bi ih Hezbolah na kraju obustavio, posle čega su retko korišćene. Slično je posle 1996. godine postupio i Hamas. Mada mira između Palestinaca i Izraela još nema na vidiku, broj samoubilačkih napada smanjio se poslednjih godina, 2009. je bila prva godina posle dugo vremena bez takvih napada u Izraelu.

TAMILSKI TIGROVI: Bombaše samoubice je u Turskoj koristila Radnička partija Kurdistana (PKK) između 1995. i 1999. godine, u borbi za nezavisnu kurdsku državu. Od 15 osoba koje su tada izvršile samoubilačke napade, 11 su bile žene. Ti napadi su bili naročito intenzivni posle hapšenja Abdulaha Odžalana, lidera Kurda u Turskoj, u februaru 1999. godine, ali su pet meseci kasnije zaustavljeni jer je saopšteno da Odžalan neće biti osuđen na smrt.

Obično se samoubilački napad vezuje za verski fanatizam, i to islamski, ali i PKK i brojni drugi primeri pokazuju da se takva vrsta fanatizma može zapatiti svuda, nezavisno od verskih razloga. Najbolji dokaz su Crni tigrovi, samoubilačka jedinica Oslobodilačkih tigrova tamilskog Elama (LTTE), koji su se od 1976. borili protiv vlade Šri Lanke pokušavajući da formiraju nezavisnu tamilsku državu. Od jula 1987, kada su izveli svoj prvi samoubilački napad, takvi napadi su postali redovan deo njihove borbe. Tako su ubijena i dva šefa država. Indijskog premijera Radživa Gandija, sebe i još 16 ljudi je 1991. godine ubila pripadnica LTTE, aktivirajući bombu koju je nosila oko struka. Crni tigrovi ubili su dve godine posle toga i predsednika Šri Lanke Ranasiga Pramadasa. Vođa LTTE-a Velupilaj Prabakaran bio je impresioniran uspehom Hezbolaha i Hamasa u Libanu, ali takav način borbe nije pomogao Tamilskim tigrovima. Vojska Šri Lanke je 18. mаja 2009. ubila Prabakarana i potpuno skršila njihov otpor.

Kao zemlja koja je imala najviše iskustva sa bombašima samoubicama, Izrael se najviše i trudio da pronikne u psihologiju ljudi koji su spremni da žrtvuju svoj život ubijajući druge. Psiholog sa univerziteta u Tel Avivu, Ariel Merari, proučavao je više od 50 muslimanskih samoubica iz organizacija u Libanu i Izraelu. On je zaključio da ne postoji jedinstven psihološki ili demografski profil terorista samoubica, i da intenzivni sukobi proizvodi nekoliko tipova ljudi sa potencijalnom željom da se žrtvuju za opštu stvar. Merari smatra da nijedna organizacija ne može u ljudima proizvesti želju za smrću, i da posao ljudi koji vrbuju nije da proizvedu tu želju, nego da među regrutima identifikuju sklonost i pojačaju je. Pri tome koriste versku motivaciju, ali i patriotizam, mržnju prema neprijatelju, osećaj žrtve.

PRELOMNA TAČKA: Mnogo toga se promenilo u svetu posle 11. septembra 2001. Mada napadi avionima na Njujork i Vašington nisu bili tipični bombaški napadi, to će ostati zabeleženo kao najgori samoubilački napad u dotadašnjoj istoriji, a napadi koji su pre toga ipak bili relativno retki, postaće gotovo rutinski u godinama koje slede. Kao simbol će se pominjati Al kaida, koja je preuzela odgovornost za napade na SAD.

Posle 11. septembra 2001. usledio je američki napad na Avganistan, potom i invazija Iraka 2003, kojom je Pandorina kutija širom otvorena. Paradoksalno je da je tokom iransko-iračkog rata Irak na zapadu bio primer sekularne države bez verskog fanatizma, za koji je optuživan Iran koji je slao dečake i mladiće da telima čiste minska polja, dok je posle američke intervencije Irak postao nepresušni rasadnik bombaša samoubica. Samoubilački napadi u Iraku postali su svakodnevica koju mediji beleže samo ukoliko je broj žrtava veliki, a meta su bukvalno svi. Broj napada je u poslednje vreme nešto manji, ali su tvrdnje zapadnih zvaničnika da je stanje bolje, blago rečeno cinične, uz vesti o desetinama i stotinama žrtava bombaških napada koje iz Iraka još uvek stižu.

Nisu samo daleke i egzotične zemlje na meti napada. U seriji bombaških napada na vozove gradske železnice u Madridu 2004. godine poginule su 192 osobe. Te napade je izvela grupa iz Maroka povezana sa Al kaidom, a posle tog događaja je Španija povukla svoje vojnike iz Iraka. Tri bombe eksplodirale su 7. jula 2005. u londonskom metrou, jedna u autobusu gradskog prevoza. Poginulo je 56 ljudi, uključujući i četvoricu bombaša samoubica. Trojica napadača bili su poreklom Pakistanci, rođeni i odrasli u Velikoj Britaniji, četvrti je bio sa Jamajke, oženjen Britankom. Pakistanske vlasti su potvrdile da su bar trojica bombaša boravili godinu dana pre napada u Pakistanu i imali kontakte s pripadnicima militantnih grupa.

Pakistan je takođe već godinama izložen brojnim i krvavim samoubilačkim bombaškim napadima, od kojih većinu izvode pristalice talibana i Al kaide koji se protive saradnji pakistanske vlade i SAD. U jednom od samoubilačkih napada ubijena je 27. decembra 2007. nekadašnja premijerka Pakistana Benazir Buto. Često se, kao i u Iraku i Avganistanu, bombe aktiviraju i na zabitim kontrolnim tačkama gde nema ničega, osim nekoliko policajaca.

Sve do 11. septembra 2001. Pakistan je bio jedan od glavnih sponzora i pomagača avganistanskih talibana, koje je i stvorila pakistanska tajna službe ISI u verskim školama duž zajedničke granice. Pakistanske vlasti su pomagale i delovanje ekstremističkih organizacija u svojoj zemlji, od kojih su neke delovale u indijskom delu Kašmira. Zvanični otklon pakistanskih vlasti od terorističkih organizacija i talibana posle 11. septembra za Zapad nije dovoljan, a za ekstremističke organizacije u Pakistanu i okolini je preveliki, pa su bombaši samoubice postali svakodnevica ove zemlje. Kako je ogorčeno rekao jedan novinar američkoj državnoj sekretarki Hilari Klinton tokom njene prošlogodišnje posete Pakistanu: "Vi ste imali jedan 11. septembar, mi ga imamo svaki dan."

Vlast u Pakistanu, sve i da želi, sada teško može da obuzda one koje je pomagala i stvorila. Terorizam se iz Pakistana preliva i u druge susedne zemlje. Indija je optužila Pakistan da su sa njene teritorije došli teroristi koji su izvršili napad u Mumbaiju kada je u novembru 2008. poginulo više od 150 ljudi.

RAZARANJE: Posle napada bombaša samoubice u Kabulu

SRCE TAME: Jedan od najrečitijih simbola svakodnevnog terora bombaša samoubica je, naravno, Avganistan. Nadrealno zvuči podatak da u toku desetogodišnjeg rata sa sovjetskom vojskom u Avganistanu nije zabeležen nijedan slučaj napada bombaša samoubice, dok se takvi napadi danas više i ne broje. Prvi takav napad bio je nekako simboličan. Predstavivši se kao novinari, dvojica napadača bliskih talibanima i Al kaidi su 9. septembra 2001. godine aktivirali eksploziv skriven u kameri, ubivši sebe i vođu Severne alijanse Ahmada Šaha Masuda. Masud je mesecima pre toga upozoravao da mu je život u opasnosti i da Al kaida sprema neki veliki teroristički napad.

Mada je očigledno da samoubilački napadi ne donose ni pobedu ni premoć – Tamilski tigrovi su poraženi, Kurdi nisu dobili svoju državu u Turskoj, u Iraku napadi nijednoj strani nisu doneli prevlast – takvih napada je sve više.

Samoubilački napadi zabeleženi su poslednjih godina u čak 25 zemalja sveta. Zastrašujuća je činjenica da ono što je nekada bio najveći problem – naći dovoljan broj ljudi spremnih da umru na takav način – sudeći po onome što se dešava, više nije prepreka. Svet je 27. marta obišla vest da je dvanaestogodišnji dečak poginuo u kolumbijskom gradu Čarko u eksploziji bombe koju je nosio sa namerom da digne u vazduh lokalnu policijsku stanicu, a talibani u Avganistanu masovno vrše pritisak na decu od 12 do 17 godina da se pridruže budućim samoubicama.

Govoriti o motivima bombaša samoubica je teško. Neki su prisiljeni i ucenjeni, neki to rade zbog osvete, verovanja u ideale ili zbog religije, većina je izmanipulisana, ali jedino što je sigurno je da to nije fenomen rezervisan samo za muslimanske fanatike, i samo za neke krajeve sveta. Poražavajuće su zazvučale reči moskovskog analitičara Aleksandra Pekaeva koji je rekao da su, prema izveštajima federalnih bezbednosnih službi, poslednjih godina te službe uspele da spreče na desetine, ako ne i stotine pokušaja terorističkih napada, ali da, nažalost, nema garancije da se oni neće ponoviti.

Momir Turudić