Knjige:
Kolažiranje epohe

Ivana Sajko: Povijest moje obitelji od 1941. do 1991, i nakon; Meandar, Zagreb 2009.

Trebale su mi tri vlastite godine da sažmem onih pedesetak što mi se, naoko, uopće nisu dogodile. Naslijedila sam ih kao posljedicu, nisam ih birala, nego su me snašle kao što svakog čovjeka snađe grad u kojemu će se roditi ili obitelj koja će ga udomiti ili pak jezik kojim će progovoriti... te ga sjebu. Potiho. Bez loših namjera. Ali ipak.

Ime mlađe zagrebačke spisateljice Ivane Sajko (1975) nije toliko poznato ovdašnjoj književnoj publici (mada se gdegde i u Srbiji dao naći njen prethodni roman Rio bar), ali je pozorišnoj već vrlo familijarno: nekoliko je njenih komada ovde igrano, uglavnom u „neinstitucionalnim" pozorištima & trupama, i uglavnom u onoj vrsti teatarskih inscenacija čiji kreatori odnekud čvrsto veruju da publiku treba besomučno mučiti dosadom, pa će joj od toga biti nekako bolje i bistrije, jer „dosada je katarzična". Ma, kako da ne; dosada je samo dosadna, sve drugo su priče. Zato ne bih mogao ništa zameriti nekome ko je sumnjičavo uzdigao obrve videvši o čijoj se knjizi – pače, romanu – u ovoj kritici radi. Srećom, priča (o) Povijesti moje obitelji uopšte nije iz tog žanra.

U prologu ovog prikaza navedeni pasus onaj je kojim Ivana Sajko „autopoetički" otvara ovaj roman izrazito fragmentarne strukture, sav od kratkih, brzih slika, scena i prizora, iskolažiranih i napabirčenih iz eklektički birane dokumentarne građe, iz kazivanja bližnjih te iz naratorkinih sopstvenih uspomena. Drugačije se, dakako, ne bi ni mogla ispričati onakva priča kakva nam je obećana samim naslovom knjige, ili bi se možda mogla ispričati na klasičan način nekakve „istorijske romaneskne freske", te kadgod omiljene Velike Muške Naracije (koja nije da nije imala svojih velikih trenutaka), ali biće da Ivana Sajko u takve naracije ne veruje, naročito u njihovu estetsku svrsishodnost danas, i biće da je tu sasvim u pravu. Umesto toga, spisateljica portretira dva rata i jedan mir između njih, dve Hrvatske i jednu Jugoslaviju (hm, jednu?) između njih, držeći se prevashodno „porodičnog" narativa, u prepoznatljivom ključu uticaja nemilosrdne Istorije i pompeznih Ideologija koje je začinjavaju na „male" ljudske sudbine, na jednu zagrebačku obitelj koja se i sama i te kako angažuje u burama epohe, trpeći konsekvence svojih izbora. Istovremeno, Sajko svojom metodom kolažiranja sasvim „legitimno" u priču uvodi i ličnosti koje su dobrom ili zlom obeležavale epohu, od Pavelića do Tita, od Ivana Gorana Kovačića do Brune Bušića. Od mesarske i ljudožderske brutalnosti ustašije do mesijanske nadobudnosti pobedničke – i realno, svemu uprkos, naravno i spasilačke – partizanije, koju ništa nije moglo razuveriti da nije samu Istoriju ščepala za bradu (onu koja prethodno pripadala je Bogu, entitetu u pomalo iznuđenoj ostavci), preko svih kontroverzi socijalizma, duboke vere u njega i tihog, uništavajućeg razočarenja u njegove domete baš kod onih koji su za njega najpredanije radili – neretko i nečiste poslove, doslovno ili metaforično – te maspoka, Titove smrti i ostalih neuralgičnih tačaka Titovine iz specifičnog „zagrebačkog" ugla, to je priča Povijesti moje obitelji... u njenom pretežnijem delu. No, nije to samo inventura „velike istorije", nego i tobože vanistorijske svakodnevice, poput velike zagrebačke poplave sredinom šezdesetih, koja je obeskućila ceo jedan proleterski zagrebački sloj. U onom potonjem delu, spisateljica/naratorka sama uzima reč, jer tu nastupa lično sećanje: pred sam rasap socijalističke Jugoslavije, u vreme onih tragikomičnih poslednjih sednica cekaja i šestočlanih svepredsedničkih turneja, dok se nove pošasti nadvijaju nad ljude, i nove mržnje, i novi raspored onih koji su Dobri i onih koji Nisu, onih koje se treba voleti i onih kojih se valja plašiti.

Povijest moje obitelji... neobičan je roman, ponekome će biti i neprohodan mada ničega „hermetičnog" u njemu zapravo nema. Kako god, radi se o intrigantnoj knjizi, uznemiravajućoj na dobar način, i reklativno usamljenoj u recentnijoj produkciji našeg BHSCG jezika u osebujnom tretmanu istorije koja ima neprijatnu osobinu da se nikada zapravo ne završava... A najmanje onda kada mislimo da je trajno ostala negde iza nas.

Teofil Pančić