TV manijak:
Koji si ti faktor

Jedna od omiljenih tema u Srbiji je istorija. Ove nedelje smo obeležili tužan jubilej tragedije na mostu kod Varvarina, kada je tokom NATO bombardovanja pogođen putnički voz i stradali civili. U Skupštini se istorija pojavljuje u svakoj drugoj replici, u svedočenjima iz Haškog suda, u dramskim serijama o Titu, koje se paralelno emituju na HRT-u i RTS-u. U Hrvatskoj se Titov životni put rekonstruiše u dokumentarno-igranoj seriji Antuna Vrdoljaka i u direktnom sudaru je do nogu potukao Harija Potera po gledanosti, dok se u Srbiji Tito pojavljuje u seriji anarhoidnog imena "Crveno i crno". Ja sam pokušao da proverim svoje znanje prikupljeno tokom osnovne škole u testiranjima iz oblasti simboličnog naziva "Titovim stazama revolucije", ali se, osim grubih okvira, pojedinosti upadljivo ne podudaraju. Mi smo učili detalje iz biografije, bubali datume kongresâ i imenâ sekretara SKOJ-a, promene imena radničke i komunističke partije, obračune sa revizionistima i promene odnosa u Internacionali. Sada ispade da je Tile bio drukara, karijerista, trošadžija i prevarant. Ipak, ne može mu se osporiti presudan uticaj na razvoj ovih prostora u dvadesetom veku, antifašizam i antistaljinizam. Što se glamura tiče, to mu najmanje zameraju. Bez obzira na varijante, čini mi se da je zajednička crta dokumentarnih serija očigledan antititoizam, ali još važnije – antikomunizam. Kada se dalje krene tom stazom, dolazimo do tačke u kojoj se komunizmom smatra svaki apel za socijalnu pravdu ili pravednije društvo. Antikomunizam je postao paravan za tranzicionu pljačku. To smo u školi zvali – istorijski proces. Nešto slično desilo se tokom tragedije u kojoj se srušio predsednički avion poljske vlade. Odnosi Rusije i Poljske došli su u fazu pred istorijsko pomirenje, nakon vekovnih verskih i ratnih sukoba. Sudeći po kontaktima predsednika Srbije i Hrvatske, moguće je da nam predstoji normalizacija odnosa sa komšijama. Što se istorije tiče, protekle nedelje je obeležena godišnjica proboja iz logora Jasenovac. Takvih tužnih jubileja, na našu nesreću, imamo i previše.

Upravo zbog svih zloupotreba, manipulacija i reinterpretacija istorija se pokazala kao kontroverzna televizijska tema. BBC je zato otkrio genijalan pristup istoriji koji polazi od istorije porodice ili pojedinca i tako otkriva velike društvene procese. Tako je nastala jedna od mojih omiljenih emisija – who-do-you-think-you-are, ili kako je kod nas prevedeno "Ko si zapravo ti?". Poznate ličnosti iz šou-biznisa, politike i sporta otkrivaju detalje iz porodičnog stabla putujući unazad kroz istoriju. Tako smo upoznali sudbine Jevreja, imigranata u Ameriku, izbeglice za Bliskog istoka, ekonomske prilike i ratne sudbine Prvog i Drugog svetskog rata. Ono što je genijalno u ovim emisijama jeste more detalja vezanih za običaje, navike, modu, porodične odnose, pa istorija gubi svoje patetično veliko "I" i postaje priča o ljudima. Znam da će kritičari reći kako ovakve emisije pokazuju i činjenicu da se na Zapadu ljudi sete svoje porodice pred kraj života, da porodične veze nisu tako jake kao kod nas, ali pokušajte samo da zamislite slične emisije u Srbiji. Provrtite u glavi samo zamišljenu istorijsku rutu vaše porodice sa očeve, pa zatim i majčine strane i videćete, bila bi to odlična emisija. Ono što mi, na nesreću, nemamo jesu uređene i sačuvane arhive (crkvene i civilne) iz kojih je moguće pronaći korene vašeg porodičnog stabla. U nedostatku čvrstih dokaza – možda su naše porodične istorije jednako mitske, kao i službena Istorija. Sigurno su vam pričali za nekog pradedu koji je bio neviđeno jak, prgav, bogat, ili je pak neviđen junak, švaler ili daleko bilo pijanac. Naša porodična istorija je dakle verbalna, prenosi se u fragmentima i verovatno se prilagođava aktuelnim okolnostima. Posle rata su svi bili u partizanima, kasnije se otkrilo da je u Srbiji bilo par miliona četnika, niko nije bio član Partije, a svi su znali da je Tito lopov i Hrvat. Zato ne bi bilo loše da provalimo – ko smo zapravo mi? To nije uvek prijatno, niti lako, valjda smo dovoljno zreli da prihvatimo i ružne i lepe stvari iz porodične istorije. Na kraju svake epizode, bez obzira na okolnosti i sudbine predaka, svi akteri potrage za identitetom imali su isto osećanje neverovatnog olakšanja i mira. Kao da su duhovi prošlosti pokopani i osoba je doživela svojevrsnu katarzu. Zato bi bilo sjajno da otkrijete ulogu svoje porodice u svetskoj istoriji.

Dragan Ilić