Knjiga karikatura – "Pjer":
Čovek s mosta

Savremeni čitalac koji uzme u ruke kolekciju Pjerovih karikatura, koju je nedavno objavio Službeni glasnik, biće svakako iznenađen nekim od radova, koji deluju aktuelno čak i danas. U našoj sredini, kojoj tako očigledno nedostaje kultura sećanja, knjige poput ove mogu da budu bar mali pokušaj da ta velika praznina makar započne da se popunjava…

Iako naša stvarnost nije ništa manje apsurdna nego što je bila neku godinu ranije, čini se da živimo trenutak u kojem je ovdašnja produkcija političke satire nekako izgubila zamajac, čak i ako zanemarimo činjenicu da na kiosku više ne možete da pazarite ni jedan jedini list satiričnog usmerenja. U takvim okolnostima, objavljivanje knjige reprinta klasika naše političke karikature deluje kao osveženje.

Petar Križanić, poznat kao Pjer (1890–1962), svakako je jedno od najznačajnijih imena novinske karikature na ovim prostorima (o čemu svedoči i ustanovljenje nagrade "Pjer" za najbolju karikaturu, koja se dodeljuje od 1967. godine), poznat najpre po karikaturama koje je objavljivao u "Politici", počev od 1923, kao i u posleratnom periodu, ostavši u ovom listu do kraja života. Pored domaćih i inostranih političkih prilika, koje je komentarisao svojim prilično raskošnim crtačkim stilom (školovan u Zagrebu, specijalizovao se u Parizu, Beču i Budimpešti), Pjera svakako treba pamtiti i po nekim od najpronicljivijih komentara (uvek zabavnih, nikad dosadnih) srpsko-hrvatskih odnosa. Za to je imao odlične predispozicije, budući da potiče iz mešovitog braka, da je boravio i stvarao u obe ove sredine, i da je iz tih razloga imao običaj da sebe zove "čovekom s mosta".

PREDSTAVLJANJE: U tekstu "Da vam se predstavim", kojim je poluozbiljno (ili polušaljivo?) opisao svoj život, Pjer je zapisao: "Sasvim pri kraju devetnaestog veka... ugledao sam svetlo dana u Glini, maloj varošici Hrvatske. U tom kraju, koji je u političkom rečniku poznat pod imenom Banije, žive izmešani katolici i pravoslavci ili, kako se oni sami zovu, Srbi i Hrvati... Ja sam plod te mešavine, jer mi otac beše katolički Hrvat, a majka pravoslavna Srpkinja... Na mojim slabačkim leđima deliše ljute megdane Obilići i Zrinjski. Pa kad su, najzad, obe partije uvidele da se ovi njihovi idealni patriotsko-pedagoški napori razbijaju o moju tvrdu glavu, pribegoše korupciji.

Jednoga dana iznenadi me ljubazno lice jedne od mojih pravoslavnih tetaka, koja mi slađanim glasom tepaše: ‘Reci, srce tetkino, da si Srbin. Dobićeš groš!’ Ja odlučno izjavim da sam Srbin.

Ali se ni druga strana ne dade nadmudriti, nego posla jednu od katoličkih tetaka koja mi još slađanijim glasom zaguka: ‘Reci, dušo tetkina, da si Hrvat! Dobićeš dva groša.’ Ja se svečano odrečem Srpstva i proglasim se Hrvatom.

To beše prvi honorar za moje političko uverenje.

Kad sam docnije pokušao da moje patriotsko-finansijske spekulacije uprostim, izjavivši se istovremeno Srbinom i Hrvatom, tj. Srbohrvatom, dobio sam batine.

To beše prvo političko mučeništvo".

RUPE U SEĆANJU: Inače, Pjerova karijera je bila prilično zanimljiva. Još od 1908. godine sarađuje u sjajnom zagrebačkom satiričnom magazinu "Koprive", čiji urednik postaje 1918. Nakon preseljenja u Beograd, najpre postaje saradnik "Novog lista", a zatim prelazi u "Politiku", list koji je smatran za najuglednije glasilo u zemlji, i u kojem nastaju neke od najpoznatijih Pjerovih karikatura. O tome koliko je njegov rad bio cenjen, svakako govori i činjenica da je kratko vreme 1941, pre izbijanja rata, bio predsednik Novinarskog udruženja u Beogradu, jedini karikaturista koji je dospeo na ovu funkciju, a nakon oslobođenja postaje i prvi predsednik Saveza novinara Jugoslavije. Zanimljivo je da se tokom okupacije neko vreme krio na Zlatiboru, takođe boraveći i u Zagrebu i u Mostaru. Trebalo bi reći da je za života objavio tri knjige karikatura – Naše muke (1923), Kuku Todore (1926), i Protiv fašizma (1948), a ostao je upamćen i kao jedan od osnivača satiričnog lista "Ošišani jež", godine 1935, u tadašnjoj kafani "Ginić" u Poenkareovoj ulici, preciznije na mestu gde se danas nalazi Dom omladine. Prema legendi, naziv lista je predložio jedan od kelnera iz "Ginića".

Savremeni čitalac, koji uzme u ruke najnoviju kolekciju Pjerovih karikatura, koju je nedavno objavio Službeni glasnik, biće svakako iznenađen nekim od radova, koji deluju aktuelno čak i danas (kao što znamo iz Koraksovog primera, dobra novinska karikatura živi duže od novinskih zapisa). Takođe, svakako je zanimljivo koliko se Pjerov stil menjao tokom vremena, ponekad postajući skoro nalik na skicu, razume se iz potrebe da se udovolji kratkim rokovima koji karakterišu rad u dnevnim novinama. Ono što je svakako mana novog izdanja Križanićevih karikatura jeste da nedostaje naznaka godine njihovog nastanka, tako da će kontekst u velikom broju slučajeva biti nejasan, uprkos objavljivanju indeksa ličnosti na kraju knjige. Inače, istorijska vrednost ovih crteža je neprikosnovena, čak i ako danas čitalac možda ne može da pojmi koliko je hrabrosti iziskivalo bavljenje političkom karikaturom, u našoj sredini, u predratno vreme (Pjerove posleratne karikature ne manjkaju duhom, ali je njihova oštrica razume se istanjena činjenicom da je tada već bio na "istoj strani" sa ovdašnjim političkim establišmentom). U našem vremenu, što zahvaljujući internetu što zahvaljujući drugim sredstvima komunikacije, svaki đačić može da napiše ili nacrta sprdnju na temu bilo kog zamislivog autoriteta, i da to ne izazove naročito uzbuđenje. Tokom dvadesetih i tridesetih godina, dobar broj Pjerovih radova nije ni uspeo da dođe do štampe – a oni objavljeni su ponekad stvarali skandale na međunarodnom nivou. Karikatura objavljena u "Politici" marta 1927. godine (tokom ranih godina Musolinijeve vladavine), na kojoj je prikazan Rim u kojem se pozdravlja fašističkim pozdravom, uz potpis: "Ama, što ovi u Italiji dižu jednu ruku uvis?! Pa, umorili su se dižući za vreme rata obadve", izazvala je protestnu notu italijanskog poslanika u Beogradu, Bordera. Karikatura je objavljena u mnogim listovima u inostranstvu što je provociralo natpise u pro-Musolinijevoj štampi u Italiji, a nakon jedne karikature na temu glagoljice uzbunila se čak i administracija Vatikana.

U svakom slučaju, postalo je očigledno da našoj sredini nedostaje kultura sećanja, a knjige poput ove mogu da budu bar mali pokušaj da ta velika praznina makar započne da se popunjava…

Saša Rakezić