Vreme - Nesreće: Katinj, mesto pogibije

VREME 1006, 15. april 2010. / VREME

Nesreće:
Katinj, mesto pogibije

Nedelja tuge u Poljskoj: predsednik Leh Kačinjski, njegova supruga Marija, veći deo poljskog političkog i vojnog establišmenta izginuli u udesu predsedničkog aviona Tu-154-101 na aerodromu "Smolensk Severni". Uputili su se na komemoraciju povodom 70. godišnjice streljanja poljskih oficira u Katinjskoj šumi

U 11 časova 10. aprila otac Tadeuš je počeo službu. Bukvalno kroz nekoliko minuta počeli su da zvone mobilni telefoni, i sve je zahvatao užas od onog što su čuli. Prvo pozvonili drugovi iz Poljske. Niko ne veruje. Potom se odnekud javila nada da su svi živi, potom da je bar neko živ... U 12.15 nikakve nade nije ostalo. Služba je produžena. Otac Tadeuš je objavio da od tog minuta služi za upokoj žrtava Katinja i onih koji su upravo poginuli, pričala je reporteru lista "Izvestija" studentkinja Ljudmila Kacuba, član smolenskog kluba "Poljska škola" koja je učestvovala u komemorativnim događajima u Katinju.

Avion poljskog predsednika Tu-154-101 poleteo je iz Varšave za Smolensk u 7 ujutru (9 po moskovskom vremenu). Poljska delegacija od 88 osoba najvišeg ranga trebalo je da stigne u 11.30 na pomen povodom sedamdesete godišnjice streljanja poljskih oficira u Katinjskoj šumi.

Iz zone odgovornosti beloruskih dispečera Tu-154 izašao u 9.22 (10.22 po moskovskom vremenu). Neposredno pre toga, beloruski dispečeri su pilotu predali informaciju ruskih kolega o lošim vremenskim uslovima u Smolensku.

Na 50 kilometara udaljenosti od civilno-vojnog aerodroma "Smolensk Severni", kontrolor je obavestio pilote da je vidljivost manja od "meteominimuma" tog aerodroma i preporučio da avion ide na rezervni aerodrom (Moskva, Minsk ili Vitebsk). Posada je opet odlučila da produži za Smolensk što, kako pišu ruske novine, ne protivreči praksi – takva opomena na tom vojno-civilnom aerodromu za vojne pilote je naredba, a za civilne – preporuka i pilot odlučuje da li će ići na drugi aerodrom.

Aerodrom "Smolensk Severni" nema radio-navigacioni sistem ILS (Instrument Landing System), koji pri ograničenoj vidljivosti pomaže pilotima da navedu avion u predviđenu trajektoriju. Lokalno stanovništvo "Smolensk Severni" još ne naziva aerodromom – do oktobra 2009. na njemu je bio baziran "103. gardijski Krasnoseljski krasnoznameni (crvene zastave) vojno-transportni avijacioni puk imena heroja Sovjetskog Saveza V. S. Grizodube". Pošto je puk s transportnim Il-76 rasformiran, na "Severnom" je ostala letno-istraživačka stanica Smolenskog aviozavoda, isprobavali male avione i bespilotne letelice, koristilo ga je i rusko ministarstvo energetike, a poslednje godine saobraćaj na tom aerodromu je bio slab.

PUTIN KLEKNUO: U sredu 7. aprila na "Severni" su sleteli avioni premijera Rusije i Poljske Vladimira Putina i Donalda Tuska.

Putin je tog dana s Tuskom kleknuo pred mogilom streljanih Poljaka i zapalio sveću, a potom rekao: "Tim zlodelima ne može biti nikakvih opravdanja, u našoj zemlji je data jasna politička, pravna, moralna ocena zlodelima totalitarnog režima. I takva ocena ne podleže nikakvim revizijama."

Kad je na komandu oficira "Slava bogatirjam!", a ta reč se prevodi na ruski sa "heroji", i kad je na to odgovorila počasna četa i zapevana poljska himna, najglasnije je pevao premijer Donald Tusk, koji će tu reći: "Za mene to je prelom, zato što ja taj dan smatram veoma važnim. Znam da je s tačke gledišta Vladimira Putina to takođe prelom. Po njegovim rečima, Rusija i Poljska učinile su važan korak na putu ka pomirenju."

Pre tog događaja ruski državni TV kanal Kultura prikazao je, na Veliki petak, pre tri godine snimljen film Katinj Andžeja Vajde. U Katinjskoj šumi stradao je i njegov otac, koji je bio oficir poljske armije iz Krakova.

Putin i Tusk su položili kamen temeljac i prisustvovali svečanom bogosluženju u čast izgradnje crkve pokajnice Vaskrsenja Hristovog u Katinju. Sve molitve, i pravoslavna i katolička i mojsijevska i muslimanska, počinjale su na poljskom, a onda je svako nastavio na svom jeziku.

Onda su dva lidera prešli na susednu poljanu, na kojoj stoji drugi spomenik —nevelika granitna stena na kojoj piše da su na tom mestu u maju 1943. hitlerovci streljali 500 sovjetskih zarobljenika.

Pored istorijskih podsećanja, premijeri su se tada dogovorili o dugoročnoj dostavi ruskog gasa Poljskoj do 2037. i o tranzitu gasa preko teritorije Poljske do 2045. Među prisutnima viđeni su i predstavnici Rosnjefta.

Tri dana posle tog osveštanja, u subotu 10. aprila u 11.30, poljskog predsednika čekali su na pomenu na Poljskom katinjskom groblju, gde leži 4421 poljski oficir streljan u Katinjskoj šumi 18 kilometara udaljenoj od Smolenska. Trebalo je sa suprugom da poseti i ruski deo memorijala, da položi vence na grobove 8150 streljanih sovjetskih građana, a po podne da se sretne s poljskom dijasporom Smolenska. U govoru koji je bio pripremio pominjao je put pomirenja i odavao priznanje Rusiji za otkrivanje istorijske istine.

Od oko 800 Poljaka koji su krenuli na komemoraciju žrtvama u Katinju, oko 400 je tamo otišlo specijalnim vozom u petak ujutru. Tog jutra, 10. aprila u 9.15, na "Severni" je sleteo Jak-40 s poljskim novinarima iz Varšave. Nešto kasnije, zbog pogoršanih vremenskih uslova ruski vojni Il-76 upućen je na rezervni aerodrom i on je, za razliku od poljskog pilota, morao poslušati naredbu kontrole leta.

BREZA: Kontrolori na "Severnom" su u subotu pre 11 primetili da predsednički avion iz Varšave na 1,5 kilometara od aerodroma povećava brzinu poniranja, da se spušta ispod "glisada", optimalne trajektorije spuštanja, i naložili posadi aviona da pređe na horizontalni let, a pošto posada nije ispunila nalog, kontrolor je nekoliko puta poslao poruku da se avion uputi na rezervni aerodrom. Po izjavi rukovodioca letenja na "Severnom" Pavla Pljusnina, pilot poljskog aviona je rekao da mu gorivo dozvoljava još jedan pokušaj sletanja, a ako ne uspe, ide na rezervni aerodrom. U tom slučaju poljski predsednik bi kasnio na memorijal...

Poljski javni tužilac Andžej Šeremet negira da je na pilota vršen pritisak, što je spekulisala štampa na osnovu jednog ranijeg slučaja. Naime, kada je Kačinjski 2008. zajedno sa liderima Ukrajine, Litvanije i Estonije leteo u Gruziju, on je zapovedio pilotu da sleti u Tbilisi, ali je tada poljski pilot odbio da se potčini naredbi šefa države i avion je prizemljen u Azerbejdžanu, a lideri četiri države u Tbilisi su došli automobilima. Kačinjski je ukorio pilota rekavši da piloti moraju da budu hrabri i da će razgovarati kad se vrate kući. Pilot je navodno bio u depresiji, ali nije disciplinski kažnjen, naprotiv, dobio je medalju.

Aerodrom "Smolensk Severni" je vojni objekat i nema sertifikaciju o "meteominimumu" Međunarodne organizacije civilne avijacije, ICAO. Međudržavni avijacioni komitet ZND je po svojim kriterijumima svrstao taj aerodrom u najnižu kategoriju, što znači da je sletanje moguće pri vidljivosti ne manjoj od 60 metara po visini i 600 metara po horizontali. Meteorološke prilike su se pogoršale oko 10 časova toga dana: kada je počela da se spušta magla vidljivost je bila oko 400 metara, a po normativima za taj aerodrom neophodno je 1000. Temperatura vazduha bila je plus 1 stepen Celzijusa, vetar jugoistočni brzine 3 metra u sekundi. Avion se spuštao niz vetar. Očevici govore da je čak petnaestak minuta kružio nad Smolenskom, da je zvuk aviona bio nejednak i da su, kad se spustio niže, nagađali: "Nije naš, naši su svi plavo-beli, a ovaj je crveno-beli..." Oko 10.50 po moskovskom vremenu, avion je zakačio u osam metara visoku brezu, 150 metara udaljenu od početka sletne staze aerodroma "Smolensk Severni". U tom trenutku trebalo je da se nalazi na visini od 60 metara. Survavajući se na levu stranu, 53 tone težak Tu-154 pokosio je prorez od nekoliko stotina metara kroz šumu u mestašcetu Pečersk, na samoj severnoj ivici Smolenska. Tragedija je odnela 97 života, spasioci nisu pronašli nijednog preživelog, a tek svaki peti mogao je da bude prepoznat.

Po položaju tela izgleda da se Leh Kačinjski u trenutku katastrofe nalazio u "predsedničkom apartmanu" u prednjem delu aviona, a da je njegova supruga sedela u repu aviona, kuda je verovatno otišla da popriča s drugim putnicima – rođacima žrtava iz Katinja. Tela onih koji su bili u repu izgorela su više od drugih. Mariju Kačinjski identifikovali su dva dana kasnije u Moskvi, po venčanom prstenu s gravirom.

Reporter "Izvestija" opisuje gostionicu "Centralnaja" u noći od subote na nedelju, u kojoj na ulazu stoji automat za čišćenje cipela. Kako se uključi, jasno je da neko dolazi s mesta nesreće. Svu noć su tu primali poljske diplomate koji su doletevši u Smolensk odlazili pravo na polje, a potom, potreseni onim što su videli, ulazili u gostionicu. Poljski genkonzul Stanislav Sokul došao je u crvenim gumenim čizmama do kolena. Na pitanje o utiscima s mesta katastrofe kaže: "To je pravi košmar. Verujte, bolje vam je da to ne vidite..."

"Gazeta viborča" u reportaži s lica mesta posle nesreće pod naslovom "Ta prokleta ruska šuma" (Ten przeklęty rosyjski las) piše kako se na mestu nesreće videlo da je trava spržena, kako je prokleta ruska šuma gorela kada je pao ruski avion kojim su poleteli ljudi iz najviših krugova poljskih vlasti u čast sećanja na druge Poljake, na koje su u ovoj šumi Rusi pucali pre sedamdeset godina, kako je uveče Putin među razbacanim leševima u kršu otpadaka od aviona najpre klimajući glavom slušao šta ima da mu kaže ministar za vanredne situacije Šojgu, kako su uveče Putin i Tusk, koji je doleteo preko Vitebska, čekali Lehovog brata Jaroslava, kako je ovaj odlučio da brata potraži sam, sa sveštenikom, kako su se ovi, upalivši sveće na skršenim krilima aviona, ponašali tako dirljivo jedan prema drugom da je to izgledalo kao da u toj nesreći Rusija i Poljska prelaze put u svojim odnosima za koji je potrebno sto godina.

Milan Milošević

Katinjski dosije

U jesen 1939. SSSR je po ulasku u Poljsku na osnovu pakta Ribentrop–Molotov od 23. avgusta 1939, odveo u zarobljeništvo oko 250.000 Poljaka. Oko 40.000 zarobljenika je po tajnim protokolima predato Nemcima, a 125.000 je preuzeo NKVD, od kojih je neke pustio, a zadržao oko 8500 oficira, 6500 policijskih oficira i 25.000 vojnika i rezervnih oficira. Jednog trenutka zarobljeni oficiri su prestali da se javljaju porodicama preko Crvenog krsta.

SOV. SEKRETNO: Krajem 50-ih godina 20. veka, na predlog Hruščova, tadašnji šef KGB-a Aleksandar Šeljepin je u tajnosti ispitivao masakr u Katinju i posle pretraživanja po arhivama NKVD-a i KGB-a u dokumentu N-632-Š od 3. marta 1959. godine predložio je uništavanje 21.857 dosijea sa podacima o – kako se izrazio, osobama bivše buržoazijske Poljske – koji nisu korisni kako u operativnom tako ni u istorijskom smislu, a mogu "razsikretisati" već utvrđene činjenice.

Hruščov je tada izvešten da se u KGB-u pri Sovjetu ministara SSSR čuvaju materijali o tome da je po rešenjima specijalne trojke NKVD SSSR bilo streljano 21.857 ljudi, od toga u Katinjskoj šumi (Smolenska oblast) 4421, u Starobeljskom lageru kod Harkova 3820, u Ostaškovskom logoru (Kalinjinska oblast) 6311 i u drugim logorima i zatvorima Zapadne Ukrajine i Zapadne Belorusije 7305.

Operacija likvidacije provodila se na osnovu odluka CK KPSS od 5. marta 1940.

Od trenutka sprovođenja pomenute operacije 1940. nikakvi papiri o tim delima nikom nisu izdavani i svih 21.857 dosijea čuva se zapečaćeno. Dosijei su 1959. navodno uništeni, a sačuvan je samo jedan, sa najbitnijim podacima, i to kao sovjetska najstroža tajna, kojoj je pristup imao samo generalni sekretar KP Sovjetskog Saveza. Izgleda da su ga svi uzimali u ruke – Andropov, Černjenko, Gorbačov...

PRIZNANJE IZ 1989: U Katinju je 1978. godine sagrađen prvi spomen-kompleks – sagrađeni su betonski obelisci sa mermernim lukovima, na kojima je ispisano poljskim i ruskom jezikom: "Žrtvama fašizma – poljskim oficirima koje su hitlerovci streljali 1941. godine".

U aprilu 1990. za vreme posete Moskvi Vojćeha Jaruzelskog (koji je i sam u toku rata bio interniran, kao i izraelski premijer Begin) njemu su predani dokumenti u dve kutije. U jednoj su bili spiskovi poljskih oficira iz tri logora, poginulih u proleće 1940. U drugoj dokumenti o poljskim ratnim zatvorenicima.

U toku pregovora Mihaila Gorbačova i Jaruzelskog u Moskvi je bila publikovana oficijelna izjava TASS-a "O Katinjskoj tragediji i priznanju krivice", što je stavljeno na teret Beriji, Merkulovu i njihovim podređenim.

Kad je predsednik Ruske Federacije bio Boris Jeljcin, 1990, formirana je istražna grupa, unikalna, a dvostrana, sovjetsko-poljska, GVP SSSR i Glavna prokuratura Poljske. Zločini epohe staljinizma osuđeni su u zajedničkoj izjavi predsednika Rusije i Poljske 1992. godine. Jeljcin je posetio Varšavsko groblje i poklonio se pred spomenikom žrtvama u Katinju.

DOSIJE NO. 1: Boris Jeljcin je 14. oktobra 1992. godine naložio da se poljskom predsedniku Valensi preda kopija dokumenata iz Dosijea br. 1. Dokumenti su objavljeni 1992. godine u Poljskoj u monografiji Katinj. Dokumenti masakra, a u Rusiji 1993. godine.

Jedan od tih dokumenata nosi naslov "Beleška NKVD SSSR napisana ne posle 5. marta 1940. o poljskim zarobljenicima", koji je potpisao L. P. Berija. On pod brojem 794/B i oznakom SOV. SEKRETNO, 5. marta 1940. na adresu CK VKP(b), tovarišću Staljinu, šalje dopis da zarobljeni oficiri policajci u logorima, pokušavaju da produže "kontrarevolucionarnu rabotu", vode antisovjetsku agitaciju, a svaki od njih samo i čeka oslobođenje, da bi imao mogućnost da se aktivno uključi u borbu protiv sovjetske vlasti. Pošto su oni okoreli nepopravljivi neprijatelji sovjetske vlasti, Berija predlaže CKVK (b), da se za 14.700 bivših poljskih oficira, činovnika, i još za 11.000 članova različitih kontrarevolucionarnih špijunskih i diverzantskih organizacija, koji se nalaze u zatvorima zapadnih oblasti u Ukrajini i Belorusiji, razmotri "primena više mere kažnjavanja – rastrela", da se streljaju. Generala, pukovnika i potpukovnika bilo je među njima 295; majora i kapetana 2080, poručnika i potporučnika 6049..., špijuna i diverzanata 347, bivših veleposednika, fabrikanata i činovnika – 465, članova različitih kontrarevolucionarnih organizacija i raznog kontrarevolucionarnog elementa – 5345... "Razmatranje njihovih dela provesti bez poziva uhapšenih i bez predočavanja krivice."

Preko teksta tog dokumenta su potpisi J. Staljina, K. Vorošilova, A. Mikojana, plavom olovkom, V. Molotova – običnom olovkom. Na marginama, rukom tehničkog saradnika crnim mastilom dodato je "t. Kalinjin – za, t. Kaganovič – za".

Iz logora Kozelsk su od 3. aprila do 12. maja 1940. u Katinj odvoženi u grupama od 50 do 344 zatvorenika koji su nad grobnicama u šumi ubijani pucnjem u potiljak iz nemačkih pištolja "valter" i bajonetima.

STALJINOV MOTIV: Putin je 2010. izjavio da lično smatra da je Staljin naredio to streljanje iz "čuvstva mesti", zbog griže savesti. Dodao je da to tačno ne znamo, i da u dokumentima toga nema. Rekao je kako, na svoju sramotu, nije znao, a da su mu istoričari kazali da je Staljin lično rukovodio neuspešnom operacijom tokom sovjetsko-poljskog rata 1920, da je tada sovjetska vojska, koja se spremala da zauzme Varšavu, neočekivano pretrpela težak poraz, da su u poljskom zarobljeništvu ostale 32.000 vojnika Crvene armije i da je sudbina većine njih bila žalosna.

Taj detalj se pominje i u dokumentima iz 1989. u kojima se razmatra mogući sovjetski odgovor na poljske zahteve za odštetu žrtvama staljinske represije u visini 5–7 milijardi rubalja, ili za otpis poljskog duga SSSR-u od 5,3 milijarde rubalja. U jednom ruskom memorandumu se podseća na to da i porodice 32.000 ruskih žrtava iz rata 1920. imaju pravo na odštetu, kao i porodice 600.000 sovjetskih vojnika poginulih 1944–1945. na poljskoj zemlji – od nacista i od ruku poljskog reakcionarnog podzemlja.

U septembru 2009. godine Putin je tokom posete Poljskoj predložio da se ne politizuje proučavanje složenih pitanja u istoriji rusko-poljskih odnosa, te da ako ruski specijalisti budu imali pristup poljskim arhivama, i poljski će specijalisti imati pristup ruskim. Poljski premijer Tusk je podržao tu ideju i saopštio da su se Rusija i Poljska dogovorile o osnivanju dva zajednička centra za izučavanje zbivanja u Katinju.