Kada bilo kome u Americi pomenete Njujork, svi će vam odmah reći da "Njujork nije Amerika", ili čak da "Njujork nije američki grad", misleći pri tom na osobenu kulturu, životni stil i naglašeno "mundijalistički" karakter toga grada. Međutim, kada stignete u Njujork, mnogi će vam Njujorčanin reći da "Menhetn nije Njujork", i da se izvorna duša grada odavno preselila u preostale njegove okruge: Bruklin, Bronks, Kvins i Stejten ajlend. Iako u ovim stereotipima postoji zrnce istine, sve je to ipak snobovsko vajkanje i preterivanje. Njujork je i te kako Amerika, a Menhetn je i dalje nervni čvor i srce Njujorka. Bronks možda ima svoj čuveni zoološki vrt, Kvins svoju tjudorsku arhitekturu, Bruklin svoj stadion Jenkisa i pola Bruklinskog mosta (druga polovina pripada Menhetnu), a Stejten ajlend svoj trajekt; na Menhetnu je i Harlem i Metropoliten muzej i Empajer stejt, i Central park, i Tajms Skver... O svakom od ovih mesta moglo bi se napisati (a možda će i biti napisano) po jedno celo "vreme uživanja". Najzad, ako imate tu sreću da u Njujork stižete vodenim putem, prvo što ćete videti je upravo Menhetn, sa visokim kulama koji kao da izranjaju iz vode.

U turističkim brošurama piše da na Menhetnu živi oko milion i po ljudi, nasuprot Bronksu i Kvinsu, koji oba imaju po preko dva miliona. Takođe ćete pročitati da izbegavate da se tokom noći koristite metroom i da ne ulazite u Central park, da ne zalazite iznad Sto dvadeset pete ulice (južna granica Harlema) ni danju ni noću, te da sa sobom uvek nosite nešto sitnih dolarskih novčanica za slučaj oružanog prepada, kako ne biste razljutili razbojnike i tako ih izazvali da vas ubiju. Sem toga se naglašeno preporučuje da se ne upuštate ni u kakve razgovore sa nepoznatim ljudima na ulici, jer se iza naizgled nevinog pitanja "Koliko je sati", ili "Imate li vatre" možda krije narkoman u krizi koji hoće da vas opljačka ili (u manje fizički opasnoj varijanti) psihotični monomanijak koji žudi da vam ispriča sve o sebi i svom životu.

Kad čovek pročita i odsluša sve te dobronamerne savete, ne preostaje mu ništa drugo nego da zaključi da bi bilo najtrezvenije da se zaključa u sobu, uključi televizor i provede ostatak boravka jedući pice i slične stvari koje se telefonom mogu naručiti na kuću. Druga posledica je to da ćete, ukoliko vam slučajno zatreba da pitate za pravac ili vam je stao sat, neizostavno naleteti na bar nekoliko turista koji će, verno sledeći uputstva iz vodiča i savete iskusnih prijatelja, pobeći od vas koliko ih noge nose čim zaustite svoje pitanje. Većina onih koji se, uprkos svemu, odvaže da urone u grad brzo će uočiti da je Menhetn bezbedniji od mnogih evropskih gradova. Istina je da se usred noći možete prošetati Harlemom i da vam se ništa neće desiti, mada vam se može učiniti da vas dileri drogom i "momci iz kraja" gledaju malo čudno. Što se metroa tiče, na svakom koraku piše: "Sa ponosom objavljujemo da je nivo kriminala u podzemnoj železnici ove godine na nivou iz 1959. Njujorška policija". Ovo je postignuto nemilosrdnom primenom drastičnih kazni od po sto dolara za svaki prestup u metrou (prestup je, na primer, voziti oružje, voziti rolere, prositi i biti pijan ili drogiran). Svega toga, a naročito vozača rolera, pijanih, drogiranih i prosjaka ima u mnogo većoj meri na površini. Čovek se, međutim, brzo na njih navikne i prestane da na njih obraća pažnju. Za gotovo dva meseca boravka u Njujorku, jedini slučaj pljačke koji je pisac ovih redova doživeo bio je kad mu je mašina za žetone progutala novčanicu od deset dolara.

Više nego od stvarnog ili legendarnog kriminala, na Menhetnu ćete se prepasti od pukog obilja mogućnosti izbora. Na svakom koraku vam se nudi da nešto kupite po najpovoljnijoj ceni, da pogledate najnoviji film, koncert, pozorišnu predstavu, da sednete u voz i za dvadeset minuta stignete na plažu i bućnete se u Atlantik, da prezalogajite jagnjeći ćevap na avganistanski način... To je grad koji priziva brzinu, agresivan nastup, odlučnost. Sa svojom rešetkastom strukturom uzdužnih avenija i poprečnih ulica je grad u kome se puno hoda i spremite se da tokom prve nedelje dobijete plikove od preteranog pešačenja. To, u stvari, nije grad, to je mnoštvo gusto pakovanih gradića koji su krajnje strogo omeđeni: tačno se zna gde završavaju Rusi, a gde počinju Ukrajinci, gde su Vijetnamci, a gde Indusi, gde Hasidi, a gde Sefardi, gde su biznismeni, a gde homoseksualci. I svi se ti gradići dotiču, ali se nikad ne mešaju, i svaki posebno je svet za sebe.

Više od svake pojedinačne atrakcije ili mesta, najbolja stvar na Menhetnu je njegova atmosfera: sveprisutni mrmor svih tih ljudi koji se tiskaju na ovom ostrvcetu koje se nekad zvalo Manahata i koje su doseljenici pre samo nekoliko vekova kupili od Indijanaca za šaku staklenih perli.

Dejan Anastasijević