Svitao je dan produženja godišnjeg ugovora. U san mu se umeša zvono budilnika. Ustao je i kao i obično izveo kratku vežbu za razmrdavanje, skuvao kafu, istuširao se i zagrizao sinoć napravljen sendvič. Na zidnom satu bilo je pola sedam. Uzimao je deo po deo odeće prebačene preko stolice, pogledao kroz prozor i između dva para cipela složenih ispod sedišta odluči se za plitke. Popivši poslednji gutljaj kafe u kofer je spakovao lule, duvan, veliku kutiju šibica, sendviče i sinoćne novine. Pogleda ka zidnom satu koji je pokazivao osamnaest minuta do sedam.

Između kaputa, mantila i dve jakne izabra mantil – dugačku, sivu kišnu kabanicu, čiji su džepovi već bili naduveni od rukavica i kape. Ugasi svetlo, zatvori za sobom vrata, proveri bravu, siđe niz nekoliko stepenika i izađe na ulicu. Prešao je na suprotni trotoar. U poslednjem momentu izbeže da ugazi u oveće pseće govno i spusti kofer na haubu susedovog "opela". Izvadi svežanj ključeva i otključa bravu na visokom, crnom ženskom biciklu. Namestivši kofer na prednji gepek, pogleda niz ulicu i uzjaha. Sat na crkvenom tornju otkucao je dva puta. Četvrt do sedam, pomisli.

U pekari na drugom uglu prodavačica je slagala u vitrinu kroasane i njihov miris mu predodredi putanju. Skrenuo je nadesno, pored niza izloga pod teškim metalnim roletnama iza kojih je probijalo jarko svetlo praveći na kolovozu bogat vez senki. Veliki kamion je kao i obično preprečavao ulicu dok su u njega tovarili prljavo rublje iz hotela "Pulitzer". Dok se desnom nogom odgurivao od kolovoza da zadrži ravnotežu u uskom procepu duž zida, pogleda prema velikom visećem satu na uglu. Bilo je jedanaest minuta do sedam.

Skrenuo je još jednom nadesno, prešao most i vratio se na uobičajenu putanju. Vlažni kolovoz je reflektovao crvena svetla. U prvom izlogu debela vremešna crnkinja se kao i obično nameštala na visoku stolicu, razmeštajući ogromne sise. U sledećem je plavokosa Ruskinja razgovarala sa visokom siluetom. Na ostalim izlozima bile su navučene debele crvene zavese. Biti prvi, da li je to pitanje nezadrža, samodiscipline, higijene ili svega toga zajedno, upita se. Prošao je pored kafea "Simply Dutch", "Pleasure Time" i kod "De Enzo"-a napravio polukrug, prešao preko skvera. Na raskršću, umesto da propusti tramvaj sa leva a zatim, kao i obično, i broj trinaest sa desna, nagazi na pedalu, preseče im put i skrenu nalevo. Dok je žurio da prestigne trinaesticu koja će zastati na semaforu, pogleda nalevo da proveri da li autobus broj 178 već stoji na crvenom. Spazi ga i zaključi da je sedam minuta do sedam.

Stigao je tačno na zeleno za bicikle i prešao preko Staničnog trga. Veza bicikl na uobičajenu poziciju, uze kofer i okrenu se prema stanici. Ranoranioci su pristizali. Kod drugog drveta sustiže ga plavokosa saputnica, koja je obično, kao i on, odlazila u prvi prednji vagon. Stižem, pomisli. Visoka, pospana crnka je kraj ulaza prodavala jutarnja izdanja novina. Kao i svakog jutra, učini mu se da je klimnula glavom u znak pozdrava i on za svaki slučaj otpozdravi. Sat na ulazu u podzemni prolaz pokazivao je četiri minuta do sedam.

Hodajući ka četrnaestom peronu gledao je red reklama duž zida. Kod plakata antipušačke kampanje, koji je prikazivao raku u obliku kutije za cigarete, sustiže ga plavokosa devojka i pohita uz stepenice. Popevši se na peron brzim pogledom pređe preko zbijenog reda pred kioskom za kafu, zatim duž prozora vagona ispunjenih prepoznatljivim licima neznanaca i zadrža ga na satu. Bilo je dva minuta do sedam.

Koračao je duž voza ka prednjem vagonu, zatim zastade i ponovo zagledan u prozore vagona sede na klupu i spusti kofer kraj sebe. Pisak pištaljke je upozoravao da se može ući još jedino na srednja vrata u kojima je stajao kondukter. Začu se šištanje pneumatike a onda i tresak zatvaranja. Dok je pogledom ispraćao voz znao je da kazaljke sata na peronu pokazuju minut posle sedam sati. Onda zazvoni budilnik.

MILOŠ BOBIĆ