Ono otežava život. Lepljivo je, klizavo, mokro i hladno. Čine ga zemlja i voda, ali mokra zemlja nije blato. Blato nastaje tek kad neko u njega zgazi. Kad je malo dublje i sa dovoljno vode, izuva gradsku obuću, plitku i slabo vezanu. Ključni je deo scenografije rovova i grobalja. Blatiti, povlačiti po blatu, ukaljati obraz, zaglibiti se... I samo podsećanje da ova tvar postoji, izaziva u građaninu mučninu. Kad je, da se odbrani od pobune gradova, režim pravio kontramiting u Beogradu, krunski dokaz primitivizma ljudi iz autobusa je za većinu građana prestonice bila sasušena zemlja koja je otpadala sa nogavica pridošlica.

Nije li toliko užasavanje od ove smeše elemenata malo preterano? Da smo preživeli veliko izlivanje reke Hoangho, koja je 1887. godine svoje priobalje, uključujući i naselja, ostavila pod slojem blata debelim i po tri metra, pa da taj strah bude razumljiv. Nama su ipak bliže slike blata u ciglarskom kalupu ili na grnčarskom kolu. I sve čime se hranimo i ono što oblačimo može rasti samo iz mokre zemlje. Uz to, blato može biti i lekovito.

Za nas je, međutim, odsustvo tog gradivnog materijala civilizacije oduvek bio najveći dokaz razvijenosti. Glib je simbol muke i sirotinje u kojoj smo vekovima živeli, pa nam je preče da uklonimo taj simbol, nego samu bedu na koju nas opominje. Od blata smo i sami sazdani i ono nas stalno vuče nadole. Ne da nam da poletimo, što bi nam, ubeđeni smo, uspelo samo da se njega otarasimo. Popločavamo, betoniramo, asfaltiramo, brže-bolje i kako ispadne, samo da nema blata.

Ali, posle svake kiše, i u samom centru prestonice sačekaće nas neprelazna kaljuga. Možda je jedan od najvećih uzroka blatišta u gradovima to što su betonske staze postavljene pod pravim uglom, kako se nijedan božji stvor ne kreće. Onda oni koji se kreću da bi nekud stigli izvuku blatnjavu liniju koja pokazuje gde je staza trebalo da se nalazi. To što će vas mnogi pri samom pogledu na kaljave cipele i pantalone svrstati među nedorasle i necivilizovane, zajedno sa seljacima i decom, ne treba da vas brine. To društvo je bar zabavno, a odsustvo zemlje na odeći teško da garantuje zrelost i kulturu.

Strast prema blatu je globalna pojava. Može se videti i u najplastičnijoj od svih zemalja – Americi. Ushićenje gledalaca ženskog borbenog kačkanja u barovima Srednjeg zapada dostiže vrhunac kada koja grudvica blata iz borilišta ukalja i njihov obraz. To je ipak samo senka naše strasti. Ona je naš osnovni hendikep za uključenje u "zapadnu civilizaciju" u kojoj je blato ili dobro skriveno, ili strogo kontrolisano. Nas ne samo da nešto stalno vuče da se ukaljamo već je taj nagon tako jak da se iz kaljuge sami ne umemo izvući. To tradicionalno i, smatra se, najefikasnije rade volovi.

Za istinski užitak se ipak preporučuje seosko blato. Ono se od gradskog razlikuje ne samo po količini i rasprostranjenosti već i po kakvoći. Ono je samo zemlja. I ono što se u nju ulepi. Tu bar nema letećih nusprodukata raznih tehnoloških procesa, koji su sleteli pa se ukvasili. Kad bosa noga zagazi u žitku zemlju, ona se nađe u okruženju u kome je živela stotinama hiljada godina, za koju je stvorena. Nema traumatičnih udaraca u cipelu zatočene pete o tvrd beton, nema zemljotresa za ceo skelet. Nijedan pokret ne nailazi na taj konačan i neumoljiv otpor. Blato usporava kretanje, ali koji svedok aktuelnih posledica brzine može iskreno tvrditi da je to loše? Ono je klizavo, i najbolnije i najopasnije što vam se može desiti ako padnete jeste da naletite na kamen oštrih ivica koji je u blato pljusnula ljudska ruka, želeći da ga nadvlada. Posle nekoliko minuta junačkog gacanja, toplo stopalo će prosušiti sloj zemlje koji mu je najbliži, pa ćete dobiti zemljanu obuću po meri. Istina je, što se blato više suši, to je čvršće, vaše blatne cipelice postajaće sve veće i teže, pokreti će biti sve naporniji i istegnutiji. Na kraju će vas zemlja potpuno zarobiti.

Imaćete još dovoljno vremena da sebe doživite kao drvo, ukorenjeno i prepušteno elementima na milost i nemilost. To će vam pojmove gore, dole, zemlja, voda i vetar učiniti mnogo jasnijim i u tome je prava lekovitost blata. Zato dobro iskoristite svaki trenutak, dok ne dođu volovi.

ZORAN B. NIKOLIĆ