Lovci na mitove:
Šta je čuo Mihajlo Pupin

Idvor, malo selo u Banatu kod Kovačice, nedaleko od Pančeva, podjednako je tiho kao i pre 150 godina kad se u njemu rodio Mihajlo Pupin (1854–1935), jedan od najznačajnijih srpskih naučnika i izumitelja koji se, kao profesor američkog Univerziteta Kolumbija, proslavio sa svoja 34 patenta, uglavnom iz oblasti telefonije, telegrafije i radio-tehnike. Ovog aprila, ekipa Društva za promociju i popularizaciju nauke, Danica Pajović, Nemanja Đorđević, Sonja i Milovan Šuvakov, zaputila se u Pupinovo selo kako bi proverila jedan od opšteprihvaćenih "mitova" koji je u svet lansirao sam Pupin pre osam decenija.

"Posetili smo rodno mesto Mihajla Pupina i u idvorskim atarima izveli eksperiment koji je inspirisan pričom iz Pupinove autobiografije", kaže za "Vreme nauke" doktor fizike Milovan Šuvakov, predsednik Društva za promociju i popularizaciju nauke (www.dppn.rs), objašnjavajući kako su se odlučili da eksperimentalno provere priču iz detinjstva slavnog izumitelja koja se uobičajeno i bez ikakvih provera prenosi u svim tekstovima o njemu. "Pupin pominje kako je kao dete čuvajući goveda komunicirao sa drugarima tako što bi u zemlju zabijali noževe sa velikom drvenom drškom i udarajući u dršku proizvodili zvuk koji se prostirao kroz suvu zemlju", podseća Šuvakov.

"Time bi se sinhronizovali u bežanju od kradljivaca stoke", kaže drugi mitolovac, matematičar Nemanja Đorđević, još jedan od osnivača Društva za promociju i popularizaciju nauke. "U idvorskom ataru smo ovo snimili mikrofonom i odredili kako opada jačina zvuka", objašnjava Đorđević.

Naime, Pupin u svojoj autobiografskoj knjizi Od pašnjaka do naučenjaka (u originalu From immigrant to inventor) koju je objavio 1923. godine, na strani 15. engleskog originala navodi epizodu iz detinjstva koja je navodno "osnova otkrića do koga sam došao dvadeset i pet godina kasnije, pošto sam ponovo ispitivao to zapažanje iz moje pastirske škole u Idvoru".

"Svaki dečko imao je bricu, nož sa dugom drvenom drškom", piše Pupin na 21. strani autobiografije u prevodu Aleksandra Marinčića. "Taj bi se nož zabadao duboko u zemlju, zatim bi se udaranjem po njegovoj drvenoj dršci proizvodio zvuk, a dečaci su, ležeći na zemlji, prislonjeni uhom, imali zadatak da odrede pravac i rastojanje zvučnog izvora. Vežbanjem smo postali stručnjaci za ovaj posao. Zapazili smo da se zvuk mnogo brže prostire kroz zemlju nego kroz vazduh, i da tvrda i čvrsta zemlja prenosi zvuk mnogo bolje od rastresite uzorane zemlje", objašnjava Pupin, kazujući da su na taj način slali signale koje nisu mogli da čuju rumunski kradljuvci stoke koji su se krili u kukurznim poljima.

Kako bi proverili ovu priču, Šuvakov i Đorđević su u idvorskom ataru zaboli nekoliko noževa sa drvenom drškom i izazvali "pobudu" koju opisuje Pupin. Uz pomoć mikrofona i računara, snimili su kako jačina zvuka opada na raznim rastojanjima. Međutim, na većim razdaljinama nije bilo nikakvog signala. Jedan od problema tokom eksperimenta bio je zvuk traktora koji nije postojao u Pupinovo doba, no ključni razlog što je zvuk iščezavao može se objasniti time što je zemlja bila vlažna i rastresita, što potvrđuje Pupinovu tvrdnju o tome da zvuka nije bilo u kukuruzištu. Međutim, nema dokaza da Pupinove brice uopšte pojačavaju signal.

"Probali smo na više načina da rekonstruišemo prepričani događaj iz Pupinove knjige. Uz običnu bricu smo poneli i druge noževe različitih veličina, ali i špahtle i jedan podugački metalni lenjir. Signale smo slali što udaranjem, što "okidanjem" po izvoru. S druge strane, prijemnik je bio, ili čovek, ili mikrofon, ponekad direktno prislonjen uvetom na zemlju, a ponekad uz dršku od noža. Ni jedan put, na rastojanju većem od jednog metra nismo ništa čuli", kaže Đorđević koji najavljuje da sve to treba ponoviti kada zemlja bude bila suva.

"Zvuk se mogao brže prostirati po takozvanoj leniji, kako u Banatu nazivaju utabani put između njiva", kaže Šuvakov, objašnjavajući da se zvuk tako prostire linijski, kroz tvrdu gredu. Kako bi detaljnije proverili šta se dešava, članovi DPPN-a su snimili kako se zvuci udaraca u zemlju (basovi) prostiru i kroz zemlju i kroz vazduh, ustanovivši da oni stižu dalje u tvrdoj nego u mekoj zemlji. Sve to ne opovrgava Pupinovu priču. Međutim, odsustvo nekog jasnijeg pojačanja zbog noževa pokazuje da fenomen sa signaliziranjem noževima najverovatnije nije bio uobičajena, rasprostranjena praksa, već možda samo jedinstvena epizoda iz dečačkih igara. Nešto od čega je Pupin, svojom spisateljskom veštinom, kasnije napravio mit.

"Moj život kao naučnika započeo je pitanjima koja sam sebi postavljao u ponoćnoj tmini dok sam ležao sa uhom pritisnutim uz zemlju, očekujući tajni kod mojih seoskih drugara", piše Pupin u autobiografiji, za koju je, inače, 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu, najprestižniju književnu nagradu u Americi, i koja je kasnije godinama bila školska lektira u američkim školama.

Danas se u Idvoru nalazi Muzej Mihajla Pupina, kome pored glavne zgrade pripada i nedavno renovirana Pupinova rodna kuća. Međutim, sama zgrada muzeja je ugrožena, a njen krov je oštećen i prokišnjava, što su "lovci na mitove" i sami videli tokom svoje posete. "Društvo za promociju i popularizaciju nauke apeluje na državu i sve nadležne institucije da pomognu renoviranje zgrade muzeja koja je u jako teškom stanju", kaže Šuvakov, podsećajući da je sećanje na Pupina danas mnogo prisutnije u Americi nego u Srbiji.

S. Bubnjević