Intervju – Velimir Tmušić, načelnik Republičke prosvetne inspekcije:
Nasilje počinje diskriminacijom

Nastavni proces je problematičan jer deca romske nacionalnosti nisu spremna kao neka druga deca koja su prošla predškolski program, a škola ne radi dovoljno na njihovom uključivanju. Izdvoje tu decu uz obrazloženje: "Sedite vi tamo, dobijate užinu, budite mirni, dovoljno je da boravite u školi"

Ministarstvo prosvete Republike Srbije objavilo je još 2008. godine Priručnik za pružanje podrške razvoju antidiskriminativne kulture u obrazovno-vaspitnim ustanovama. U poslednjih godinu i po dana, on je prezentovan nastavnicima, roditeljima, lokalnim samoupravama i drugim relevantnim faktorima u vaspitno-obrazovnom procesu, a do kraja godine svi oni treba da pošalju svoje analize i mišljenja na osnovu kojih će biti usavršen. O procesu izrade Priručnika, problemima sa kojima su se autori sretali na terenu, najčešćim oblicima diskriminacije i daljim planovima, razgovaramo sa Velimirom Tmušićem, jednim od četiri člana Radne grupe za izradu Priručnika: "Na samom početku rada, pošto naša inspekcija pokriva kompletno područje Srbije, održali smo nekoliko sastanaka u mestima gde ima dosta Roma i gde ima problema. To su Vojvodina, Subotica, Niš, Vranje, Leskovac. Suština Priručnika je da pomogne u tome da romska deca stvarno idu u školu. Onda smo shvatili da u tome ne može da im pomogne sama škola, sama inspekcija, Ministarstvo, nego da moraju svi da se uključe. U XXI veku, ako se neko ne obrazuje, nema nikakvu perspektivu."

"VREME": Koji su najteži problemi sa kojima ste se susreli na terenu?

VELIMIR TMUŠIĆ: Najčešći problem sa kojim smo se sretali je da kada počne školska godina, dosta dece bude upisano i pođe u školu. Ali, već posle Nove godine, i još više kasnije, kada počne proleće, masovno odustaju.

Krenuli smo od toga da je potrebno uraditi pravu edukaciju njihovih roditelja. Jer roditelj misli da je bolje da dete ide da pere šoferšajbnu, da zaradi, da može da kupi hleb, nego da se obrazuje. Onda smo napravili plan da svi iz svog ugla kažu šta misle da je najbolje. Bila je ideja da sva ta mišljenja objedinimo, i iz toga je nastao Priručnik. Dostavljan je svim školama i ministar prosvete je odobrio dalju prezentaciju. Priručnik je nastao tako što smo kroz zajednički rad i analizu svake pojedinačne situacije, videli šta to treba priručnik da reši. On je pre svega namenjen školama, direktoru kao nekom ko je odgovoran za zakonitost rada, školskim odborima koji upravljaju školama, stručnim službama, učenicima, nastavnicima, odeljenskim starešinama, prosvetnim radnicima, prosvetnim inspektorima i savetnicima. Naravno, i lokalnoj samoupravi koja je vrlo bitna i ima značajnu ulogu u svemu tome. Kada smo napravili projekat, smatrali smo da je vrlo bitno da napravimo i njegovu prezentaciju. Uzeli smo kao pilot četiri školske uprave u Nišu, Leskovcu, Novom Pazaru i Beogradu, kao sredinama gde ima najviše problema.

Dekada Roma je bila, u neku ruku, povod, budući da je romska manjina u Srbiji najbrojnija. Ali diskriminacija ne mora da bude samo po nacionalnoj osnovi. Da li je priručnik primenljiv i na druge oblike diskriminacije?

On je u prvoj varijanti trebalo da bude namenjen samo romskoj manjini i da se i u samom naslovu odnosi samo na Rome. Ali, priručnik je nastao kao odgovor na problem koji se dešavao, koji postoji u školama kada su u pitanju deca romske nacionalnosti. Dva glavna segmenta koje on treba da reši jesu diskriminacija i segregacija. Segregacija je karakteristična za decu romske nacionalnosti i tome smo posvetili veliku pažnju. Sistem rešavanja problema koji Priručnik predlaže je sledeći: utvrditi indikator problema, jer je vrlo bitno da i pre nego što nastane problem, može da se otkrije šta bi on mogao da bude. Zatim, kako se on manifestuje i koje posledice ima u samoj školi za učenike, za roditelje, za nastavnike, za školu, za Ministarstvo, za sve, i kako to treba rešiti.

Pravilnik je izdat 2008. godine. Od tada je usvojen Zakon o zabrani diskriminacije i usvojene su izmene Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Jedan od razloga donošenja novog zakona je da se on uskladi sa normama i propisima Evropske unije. I ono što je vrlo bitno, taj zakon reguliše mnoga pitanja kada je reč o nasilju u školama, načinu sprečavanja nasilja, pošto u korenu nasilja najčešće leži diskriminacija.

Njime je uveden set zabrana u ustanovama, bilo da su to predškolske, bilo osnovne ili srednje škole. Paralelno i sa zakonom i Poveljom o pravima deteta i zaštiti prava, usvojen je opšti protokol koji je donela država i posebni protokoli u sistemu svih segmenata društva koji se bave i decom i ljudima. Ministarstvo prosvete je donelo poseban protokol, i uputstvo za njegovu primenu. Kada se sve to uveže u sistem, od trenutka pisanja propisa do same realizacije na terenu gde se sprovodi, približava nas rešenju problema. Postoje situacije koje je teško predvideti i otprilike je naš zajednički zaključak da nasilje u školama ne može niko sam da reši. Njega ima mnogo i, nažalost, sve ga je više. Verovatno je posledica svega što se dešavalo poslednjih dvadesetak godina, ali nasilja ima svuda u Evropi. To je trend nekog savremenog življenja i novih tehnologija. Ljudi se malo bave sobom, porodica se malo bavi vaspitanjem dece i došli smo do toga da za rešenje ne može da bude dovoljan projekat "Škola bez nasilja" ili propisi koje pravi Ministarstvo. Moraju svi ti akteri da se povežu.

Kada je diskriminacija u pitanju u kojoj grupi je ona najizraženija, kod roditelja, učenika ili nastavnika?

Najviše diskriminacije ima u samom odnosu učenika, romske i neromske dece i, u manjoj meri, u odnosu zaposlenih u školi i dece. Stav roditelja je veliki problem. Zato Priručnik sadrži poseban odeljak za roditelje. Cilj tog poglavlja je da pomogne svima da shvate da bez zajedničkog života ne postoji sistem savremene države. Dolazili su nam sa terena romski asistenti koji su pre svega imali zadatak da prate i pomognu deci romske nacionalnosti i njihovim roditeljima. U početnom periodu, bilo je dosta oblika izbegavanja, na primer, neromska deca neće da sede u klupi sa romskom uz obrazloženje da su ona prljava i tako dalje. To se rešava edukacijom o važnosti lične higijene. Normalno, sam nastavni proces je problematičan jer deca romske nacionalnosti nisu spremna kao neka druga deca koja su prošla predškolski program, a škola ne radi dovoljno na njihovom uključivanju. Izdvoje tu decu uz obrazloženje: "Sedite vi tamo, dobijate užinu, budite mirni, dovoljno je da boravite u školi." U stručnom delu, to je najveći problem. Ovaj priručnik ima za cilj da se oni uključe prema svojim mogućnostima, a ne po uverenju da je detetu dovoljno da nauči da čita i piše.

Dalje, imamo problem u jednoj školi na Ledinama i jednoj u Nišu gde je jednostavno teško izbeći segregaciju. Stanovništvo u naselju u kom se nalazi škola pretežno je romsko. Mali je procenat drugih, pa onda oni masovno ispisuju svoju decu i samim tim se stvara čisto romska škola. To nije dobro ni za same Rome, ni za zajednicu.

Šta sve spada u diskriminaciju u školi? Da li je, recimo, prebacivanje deteta u poslednju klupu diskriminacija?

Bilo koja izolacija po bilo kom osnovu. Diskriminacija je i ako se, u skladu sa potrebama deteta, dete ne prati i škola mu ne obezbeđuje potrebne uslove. Bilo koje izopštavanje, izbegavanje zajedničkog rada, života. Sada postoji obaveza osnovnih i srednjih škola da formiraju učenički parlament. Neuključivanje Roma je diskriminacija. Osim toga, škola nije samo nastava, već i vannastavne aktivnosti, odmor, put do škole. Ako deca idu istim putem, a izbegavaju se zbog boje kože – imamo problem. Sve je to prvi korak ka nečem mnogo većem, a to je nasilje.

Mi smo uradili četiri pilot projekta, gde je bilo oko 80 predstavnika grupa kojima je namenjen Priručnik. Svi oni koji su iz svog domena učestvovali u izradi priručnika prezentovali su kako da oni koji su zaduženi za sprečavanje nasilja i onoga što se dešava u školi znaju kako da koriste Priručnik, pre svega da preventivno deluju.

J. Gligorijević